“Twin Peaks” – idila i užasi imaginarne palanke

24. februara 1989. godine Pit Martel, drvoseča iz mesta po imenu Twin Peaks (Vrhovi Blizanci), planinske varošice nedaleko od granice s Kanadom, odlazi ujutro na pecanje. Na obali reke nailazi na truplo zamotano u najlon. To je leš Lore Palmer, lokalne homecoming queen. Najlepša, najdraža, najpopularnija i najvoljenija devojka tog malog mesta, simbol lepote i nade, brutalno je ubijena. Kako će se kasnije utvrditi, prethodno mučena i silovana. Na mnogo nivoa to je stravičan poraz za stanovnike ovog malog mesta. Lorino ubistvo otvoriće Pandorinu kutiju, naizgled idiličnog gradića i za njegove stanovnike više ništa neće biti isto.

Ništa više nije bilo isto ni za ljubitelje filma i televizije kada je 8. aprila 1990. godine, u ovoj našoj stvarnosti, ovom scenom počelo emitovanje pilot epizode serije Twin Peaks autorskog dvojca Dejvid Linč – Mark Frost. Twin Peaks je sve promenio i odveo TV seriju kao formu pravo u 21. vek. Za nas se prvi susret s ovom serijom desio u proleće 1991. Noćni program Televizije Novi Sad “Boja noći” napravio je pravi mali podvig za to vreme i otkupio seriju samo godinu dana nakon njene američke premijere.  U to vreme, kada nismo mogli ni u najluđim snovima da zamislimo internet i torente, američke serije (pažljivo probrane iz mnoštva njihove produkcije) su stizale na naše tevizije sa zakašnjenjem između 3 i 5 godina. U iščekivanju da nam se tadašnja zemlja konačno raspadne, počne građanski rat i Crvena zvezda postane prvak Evrope u fudbalu, ovako brz suret s Twin Peaksom bio je (uz ovo poslednje što sam nabrojao) jedna od retkih stvari koja je činila da osetimo da idemo u korak sa svetom u trenutku kada počinjemo od njega suštinski da se izolujemo. Poslednja epizoda serije emitovana je samo mesec dana nakon američke premijere. Bez sumnje, to je bio veliki uspeh za to vreme. Za mene, koji sam odrastao na televiziji, Twin Peaks bio je osim fascinacije Linčovom ezoterijom i mistikom, nešto najprogresivnije što sam do tada video na malom ekranu.

Twin Peaks – Fire Walk With Me (1992) | Pers: Sheryl Lee, Kyle Maclachlan, David Lynch, Kyle Maclachlan | Dir: David Lynch | Ref: TWI023AA | Photo Credit: [ The Kobal Collection / Lynch-Frost/Ciby 2000 ]

Da se vratimo na mesto zločina. Ubrzo nakon otkrivenog leša u grad stiže FBI agent Dejl Kuper. Harizmatični, pomalo tajnoviti, policajac spoj detektiva iz krimića, monaha i samuraja. Pored konvencionalnih policijskih veština koje poseduje naoružan je još nekim, za njega primarnim oružjima: tumačenjem snova, intuicijom, verom u onostrano i neverovatnim sposobnostima da ostvari kontakt sa neopipljivim silama i paralelnim svetovima. Ovisnik  o kafi,  krofnama i opsesiji da razbije granicu između ovoga našeg i tih drugih svetova. Nije tu slučajno, već je jednom istraživao sličan zločin. Prvi put se pojavljuje u 35 minutu pilot epizode. Dok jednom rukom upravlja volanom, drugom drži diktafon i snima svoj audio dnevnik obraćajući se nekoj Dajani (do kraja nećemo saznati da li snimke pravi za neku tamo Dajanu ili tako zove svoj diktafon s kojim toliko često komunicira da on faktički ima status lika u seriji). Tako počinje avantura, duga 30 epizoda i jedan igrani film koja će okrenuti naglavačke i taj njihov i ovaj naš televizijski svet.

Ideja o seriji nastala je 1988. praktično ničim izazvana. Linč i Frost započeli su saradnju na biografskom filmu o Merilin Monro “Goddess” koji je stopiran u fazi predprodukcije. Ovaj neuspeo projekat pomogao im je da se autorski prepoznaju i uigraju kao tim. Zatim je usledio još jedan projekat koji je započet, ali nedovršen, da bi onda Toni Kranc, Linčov agent, ubedio obojicu da se oprobaju na televiziji i naprave seriju. Ideja je bila da to bude realistična serija o životu u malom mestu, da se pokaže drugo lice Amerike, tematika koju je Linč donekle načeo u svom poslednjem filmu “Blue Velvet”. Linč i realizam…kako da ne. Realističan prilaz nije bio njegov teren, ali bio je tu jedan drugi faktor u kojem je on definitivno nalazio sebe. Njegova opsesija malim mestima, kao što je Misula u Montani iz koje je potekao, bila je baza onoga što će stvoriti. Mala mesta u kojima život deluje jednostavno i lepo, ljudi su bliski jedni s drugima, a ispod te fasade kulja zla hemija i nečastive sile svima dišu za vrat, su teme koje su ga vraćale pravo ka njegovim korenima i odrastanju. Povratak u detinjstvo i odrastanje kao inspiracija je obeležje punokrvnih autora i najautentičnijih umetnika. Rad na seriji Linč započinje tako što za Frosta, Kranca i sebe organizuje projekcije filma i serije “Gradić Pejton”, kamena temeljca, nulte tačke od koje praktično počinje era TV sapunica u američkoj televiziji. Serija za domaćice koja prati male živote u malom mestu bila je inspirativna osnova budućeg projekta. Pod uticajem “Gradića Pejtona” Linč je smislio prvog junaka serije – “Twin Peaks”. Prvi i glavni junak je grad sam. A onda je smislio da se radnja vrti oko ubistva popularne devojke iz susedstva koja je vodila dvostruki život. Spoj sapunice i detektivske who done it serije je bila suština ideje a pored toga imao je – ništa. Sa tako tankim materijalom otišao je u produkcijsku kuću ABC na kratak sastanak i tu ga je poslužila jedna srećna okolnost. U toku je bio štrajk scenarista na nivou cele asocijacije i šefovi kuće bili su otvoreni za svašta. Tako su izborili snimanje pilota a zatim, nakon povoljne ocene, još sedam epizoda.

Preko baze koju je formirao Linč je propleo treći bitan element, a to je bajka. U slučaj je upleo lokalnu mitologiju, dobre i zle duhove, zle sile koje opsedaju ljude i bude najgore u njima. “Twin Peaks” u samoj svojoj suštini jeste priča o patologiji sela, varoši, male sredine, zovite to kako god hoćete i ona je univerzalna. Nema razlike između sela u Srbiji i američke zabiti. Stanovnici i jednog i drugog pate od teskobe koju nameće to mesto u kojem znate svakog čoveka i svaki ćošak. Sigurno će svakoga ko svrati oduševiti lepa priroda, lepo uređene kuće, domaća hrana, ljubazne kafedžije i prodavci, poneki lokalni čudak, prisnost među ljudima. Ali onaj ko tu samo prolazi ne zna  šta se krije iza. Ko je u vezi s čijom ženom ili mužem, ko je koga nekad davno ubio sekirom iz ljubomore, ko nije prežalio koju ljubav, u kojoj kući se dešava incest, da tu možda živi i po neki narko diler. Sve to ostaje iza spuštenih roletni i zaključanih ulaznih vrata. Kao i istina da je savršena Lora Palmer bila prostitutka, narkoman i žrtva zlog duha Boba. Prolazniku će uvek biti serviran osmeh, topla kafa i sveža pita, ali bolje je da produži dalje i ne pokušava da sazna šta je iza toga. Kao što je Dejl Kuper rešio da ostane i to preskupo platio. To zlo koje vreba iz potaje Linč je preneo na svoj teren i pripisao ga mračnim silama. Na taj način je te male ljude oslobodio krivice. Kao što svaka zabit ima svoju mitologiju i ova ima svoju. Predanje o Crnoj kolibi, izvoru sveg lokalnog zla. “There’s a sort of evil out there. Something very, very strange in these old woods. Call it what you want. A darkness, a presence”, kako kaže Kuperov lokalni sajdkik šerif Truman. Twin Peaks je metafora za sve palanke ovog sveta.

Taj koncept koji je eklektičan, ali jasno iskristalisan, Linč je ukrasio svime onime što voli: gastronomijom, humorom, rokabili estetikom, rokenrolom, atmosferom pedesetih godina (godina njegovog detinjstva). Tu su buntovnici bez razloga na Harli Dejvidson motorima, čirlidersice, ragbisti, sapunske opere (sve vreme junaci prate neku seriju koja se zove “Invitation to Love” kroz koju nam se daju mali hintovi onoga što će se dešavati u bliskoj budućnosti), istočnjački misticizam i tumačenje snova koji Linča sve više opsedaju što je stariji. I najbitniji začin, njegov urođeni talenat da stvori atmosferu od koje prožima jeza, a koja je samo njegova, autentična i prepoznatljiva. U par koraka je u stanju da se prebaci iz romantike i komedije u esencijalni horor, iz stvarnosti u maštu. Dejl Kuper je ta glavna spona između stvarnog i nadrealnog, jer je on lik koji nema problem da pri nekoj svojoj odluci kao obrazloženje kaže da je to zato što mu je tako rekao džin u snu. Galerija sporednih likova je živopisna i iščašena. Iako ih ima mnogo radnja savršeno funkcioniše, jer se autori drže starog, oprobanog recepta kod sapunica – da se ne zna ko koga i ko s kim. Linč puca iz svih oružja držeći se onoga što najbolje poznaje i najbolje ume.

Prva sezona završava se osmom epizodom s nerešenim zločinom i klifhengerom u kojem Agent Kuper ostaje da leži na podu s ranom od metka u stomaku. Uspeh je potpun: rejtinzi su visoki, stižu brojne nominacije i nagrade, publika čeka nastavak i rasplet. Autori osvajaju odobrenje nove sezone sa čak 22 epizode koje će se ispostaviti kao previše i tada upadaju u problem. Osim što su Frost i Linč ušli u kreativna neslaganja, došli su do toga da je već na devetoj epizodi druge sezone razrešen zločin. Ostalo je još 13 epizoda da se snimi. Realno, ta deveta epizoda jeste kraj serije. Sve što je usledilo bilo je popunjavanje vremena, razvodnjavanje i dekonstrisanje svega što je tako brižljivo osmišljeno. Sve što je plasirano kao eterična, ali jasna metafora sada postaje kliničko seciranje i banalizacija, a zaplet se vrti oko tajne Crne kolibe. Priča se da je Linč imao bolje idejno rešenje koje bi dalo kompaktnost sezoni i ostavilo priključak za nastavak, ali je nadglasan zahtevima Frosta i producenata. Autori sve više prepuštaju palicu svojim plaćenicima pomagačima što utiče na pad kvaliteta i sve lošiji rejting. Poslednja epizoda donosi pesimističan kraj kojim su autori sami sebi “pucali u nogu”, a koji nije bio neophodan. U ABC odlučuju da neće biti nove sezone. Ni sami autori je nisu želeli, odavno su kola skrenuli u provaliju. Nakon ključne S2E9 epizode izgubili su interesovanje. Jedino je deo publike tražio još. Tačka na “Twin Peaks” je stavljenja godinu dana kasnije igranim filmom “Twin Peaks: Fire Walk With Me”. Film je ustvari bio prikvel serije koji je detaljno prikazao sve ono o čemu smo u seriji slušali od junaka da se dešavalo. Da, donekle je oprao gorak ukus poslednjih 13 epizoda, ali u suštini nije bio neophodan. Linč i Frost su se na tom mestu razišli. Ima još jedan interesantan detalj…U jednoj od poslednjih scena poslednje epizode Lora Palmer kaže: “Videću te ponovo za 25 godina”.

Linč je nastavio da snima svoje filmove neopterećen zahtevima producenata i kreativnih partnera sve više se prepuštajući narativnim formama koje su raskoraku s bilo kakvim racionalnim pristupom, testirao je granice svog intuitivnog, podsvesnog i improvizatorskog metoda. Vrhunac njegovog neartikulisanog kreativnog ludila bio je film “Inland Empire” (2007.) koji je trajao 3 sata, a bio baziran na scenariju od 10 strana (to vam govori mnogo toga o kakvom je filmu reč). A onda je prestao da bude filmmejker i rasplinuo se na hiljadu strana. Posvetio  se muzici, spotovima, kratkim eksperimetalnim formama, transcedentalnoj meditaciji, Internetu, Skajpu. Fascinacija malim mestom donekle se prepoznaje u zanimljivom internet eksperimentu “Interview Project”. Osim toga nije joj se vraćao, “Twin Peaksom” se izgleda očistio od tih demona. I bilo je očigledno da je u kreativnoj blokadi, da ne može da dođe do jasne ideje za novi film. U proleće 2013. Dejvid Linč Fondacija gostovala je u Studentskom domu na Novom Beogradu i tom prilikom se i on lično uključio preko Skajpa. Publici je na vrlo zanimljiv  način pričao o procesu dolaska do ideje (koji je u tom trenutku izgleda mogao samo da objasni teoretski, ali ne i da primeni praktično).

A onda šok! 2014. Dejvid Linč, Mark Frost i produkcijska kuća Showtime objavljuju novu sezonu na kojoj počinju da rade. I sada je sigurno da će 2017. doneti 18 novih epizoda. Odjavna rečenica Lore Palmer ispostavila se kao tačna. Linčova intuicija, šta drugo reći. Da li je presudio nedostatak novih ideja, nostalgija ili potreba za novcem? Ne znam, ali ono što je sigurno da se i on priklonio globalnom trendu nostalgije za dvadesetim vekom. U eri koja još uvek nije donela ništa svoje i autentično i koja se grčevito drži za prošlost ovo je možda i očekivan potez. Ako su najveći događaji u posledjih nekoliko godina bili turneja Rolingstonsa, ponovno okupljanje Montipajtonovaca, novi “Mad Max”, novi “Star Wars”, onda je nastavak “Twin Peaksa” bio nekako očekivan. Showtime već zadovoljno trlja ruke, armija fanova divlja po Internetu s onim ispraznim grozničavim vapljenjim za bilo kavim hintom o tome šta će doneti nastavak (neki tizerčić, neka insajd informacijica, bilo šta). Linč je već jednom ušao su sukob sa producentima oko svojih honorara i za malo napustio projekat, a onda su mu glumci napravili neki patetični, srceparajući video u kojem ga mole da se vrati. Već sad je jasno da je dobrim delom u pitanju rasprodaja stare slave za velike pare koje će se obrtati dok god su fanovi zatupljeni svojim idolopoklonstvom. Da budem iskren, radujem se novoj sezoni, drago mi je što ću ponovo imati susret sa serijom koja me je oborila s nogu kad sam imao 12 godina. Nisam ni ja imun na nostalgiju, ali nisam ni optimističan. Nisam jer mislim da Linč nije više ono što je bio pre 25 godina, da je njegova oštrica s godinama otupela, a podgrejan specijalitet nije isto što i sveže spremljen (Nemoj samo neko sad da se uhvati za “Mad Max: Fury Road” kao kontra argument).

Uostalom, ako bude dobar stavićemo ga rame uz rame s prve dve sezone, ako bude loš zaboravićemo da je postojao. Bilo kako bilo, “Twin Peaks” ostaje veliki game changer američke televizije. On je probio led i pokazao da serija može da bude rame uz rame s film pa čak i bolja, da može da bude mračna i iščašena. On je prvi doveo jednog velikog autora u sistem televizijske produkcione megalomanije. Kasnije je došao briljantni “Homicide” Berija Levinsona, pa “X Files”, “Sopranos” i još mnogi drugi. Sve do današnjeg “True Detective” na koji se uticaj “Twin Peaksa” reflektuje vrlo jasno. Danas je standard da serija nudi nadrealne i mračne priče, čudne i pomerene likove, to se skoro pa podrazumeva. Ali ne zaboravite ko je prvi počeo.

*Cover photo: izvor: www.huffingtonpost.com