Mirjana Drljević: Idemo u susret eri jasnih, glasnih i snažnih ženskih glasova

Na koji je način došla do ideje da krimi žanrom posreduje traumu, kao i čime je bila podstaknuta iz sopstvenog okruženja i šta je nastojala da prenese u vrlo žive i upečatljive junake i junakinje – kako je gradila lik inspektorke Lepe Vidić – da li koračamo u susret eri besnih ženskih glasova – sa kojim se strahovima suočavala tokom pisanja – o debitantskom romanu Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo koji je pobedio na prvom konkursu za neobjavljeni roman izdavačke kuće Booka (2022) sa Mirjanom Drljević razgovarala je Jelena Vukićević.

Kako biste nam predstavili, ili rekonstruisali vaše unutrašnje procese koji su prethodili istupanju na književnu scenu (volela bih da se na ovom mestu podsetite i procesa pisanja drame San o Svetom Petru Cetinjskom i drame Suncokreti)?

Pisanje romana je u mom iskustvu bitno drugačije od pisanja dramskog teksta. Kad god sam pisala dramu imala sam gotovu zamisao o celini, pa je sam proces bio i brži i sa manje meandriranja i iznenađenja. Takođe, uvek sam pisala sa idejom da pišem za scenu, vodeći računa o ekonomičnosti radnje, broju likova, produkcijskim uslovima.

Roman, u tom smislu, više trpi i više oprašta. Dozvoljava vam da pišete i u širinu i u dubinu, ne brojeći strane, ne ubijajući likove da bi predstava manje koštala. Proces pisanja romana sam doživela kao rad na teritoriji potpune slobode, gde sama postavljam pravila, i jedino na šta sam obavezna jeste težnja vrhunskoj pismenosti. To je bio i proces otkrivanja – mesto gotove priče; imala samo neke njene delove i išla sam za njima dok se sve nije isprelo u celinu. Nešto slično kaže i moja inspektorka Lepa o rešavanju slučaja – pisanje romana je i otkrivanje, traganje za rešenjem. Ono što pisanje romana za mene nije – nije razmišljanje o rezultatu, o krajnjem efektu, niti o čitaocu, čak ni onom poslovičnom, savršenom. Vi stvarate novi svet koji u jednom trenutku oživi, uronjeni ste u njega i sami sa njim.

U tom smislu nisam bila pripremljena za stupanje na književnu scenu, za razotkrivanje tog sveta pred očima čitalaca. To je paradoksalno, naravno da želite da se vaša knjiga čita, ali morate biti spremni na ogoljavanje i izloženost koje čitanje vašeg teksta donosi. To nema veze sa sadržajem romana, već sa prirodom čina pisanja i čina čitanja.

Osvrnimo se na pohađanje književne radionice kod profesora Zorana Živkovića? Kako ste se odvažili na taj korak, sa željom da kroz par godina imate gotov tekst, ili da unapredite pisanje? Da li ste na samom početku imali osnovu zamisao romana, ili? Ko je sve imao uvid u tekst, i čiji sud vam je bio važan? (obzirom da je sve ustaljenija praksa da rukopisni tekst čitaju prijatelji, saradnici); i na tom tragu, postoji li negde opasnost da mentor nametne svoj stil pisanja polaznicima?

Pokušavala sam da prevaziđem zastoj u pisanju tako što sam opsesivno čitala o piscima koje volim, gledala njihove intervjue, slušala podkaste sa njima, nadajući se da će mi neko od njih poslati poruku – kako početi, kako redovno pisati. Toni Morison je svoj prvi roman pisala ujutru, pre posla, dok je sama odgajala dvoje dece koja još nisu krenula u školu. Taj podatak mi, recimo, nije mnogo pomogao.

Naišla sam na podkast sa Čakom Polanikom koji je govorio o tome kako oduvek ide na književne radionice, i kako nije prestao to da radi ni kada je postao priznat pisac. Neko mi je preporučio profesora Živkovića i odmah sam krenula.

Niko ne može da vas nauči da pišete, a bojim se da niko ne može ni da vam pomogne da nađete svoj prozni glas. Ono što sam na radionici odmah dobila jesu rokovi i obaveza da svake nedelje proizvedem određenu količinu teksta, i tako je moj zastoj u pisanju okončan.

Profesoru Živkoviću sam zahvalna na neverovatno finom i temeljnom radu u jeziku, skretanju pažnje na finese i značaj koju preciznost ima u pisanju. On je promenio moj pristup rečenici, a rečenica je na kraju sve što kao pisac imate na raspolaganju.

Profesor Živković je izuzetno pažljiv, ali diskretan čitalac koji ne zalazi u suštinu teksta, tu zauvek ostajete sami sa sobom, i to je jedino prirodno.

Pravi mentor vam nikada neće nametnuti svoj stil, ali ta opasnost, naravno postoji.

Naslov je bremenit simbolikom i značenjima, kako ste i u kojoj fazi pisanja došli do rešenja?

Rečenicu „Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“ videla sam tokom jedne šetnje Grobljem oslobodilaca Beograda. Ostala mi je urezana, tako je zvonila da mi je odmah bilo jasno da nije u pitanju tek neka parola koju su na brzinu zakačili na spomen-ploču. Tada sam bila otprilike na pola romana i rešila da se finale odigra na tom groblju. Potražila sam poreklo rečenice i upoznala se sa stvaralaštvom i životom Olge Bergoljc. Sve se savršeno uklapalo. Onda sam ovaj naslov stavila kao radni, činilo mi se da je predugačak, mislila sam da će mi na pamet pasti nešto kraće i bolje, ali nije.

Dopada mi se preokret u naslovu. Volim preokrete.

Uranjanjem u svet romana, iščitavamo traumu – traumu prećutanu, traumu zakopanu, traumu nedovoljno obrađenu, traumu uzavrelu, traumu u svakoj pori i misli vaših junaka i junakinja. Na koji način ste došli do ideje da krimi žanrom posredujete traumu?

Detektivski žanr podrazumeva i istraživanje prošlosti gde uvek postoji neka transgresija, neko kršenje pravila ili zločin i ta uslovnost žanra mi je išla na ruku. Priča me je sama, prirodno vukla u prošlost i otvarala mi mogućnosti da pišem o njoj, pa samim tim i o traumi koja ih je sve obeležila.

Meni se čini da sam pisala oko traume, pre nego o njoj. Nigde nema direktnog pogleda na traumatične događaje, štitila sam pre svega sebe pa samim tim i čitaoca dok sam pisala. Držanje distance dok se piše o traumi, kao i svest da imate obavezu da to radite odgovorno veoma su važni.

Kako ste se pripremali za lik inspektorke Lepe Vidić, da li ste istraživali, razgovarali sa “stvarnim” inspektorkama, kakva su vam bila iskustva? („U policiji je počela da radi jer je otac tvrdio da je rođena za inspektora, a i zato što je sam bio inspektor pa posao nije bio problem. Bila je jedina žena u stanici, a i nisu je dirali jer je bila i Vidićeva ćerka. Posle su shvatili da niko bolje od nje ne ume da objasni pobude koje stoje iza ljudskog ili neljudskog ponašanja, pa je opet nisu dirali. Najzad, nisu je dirali jer je Ne zajebavaj se sa Vidićkom postalo nepisano pravilo u njenoj stanici. Oca se više niko nije sećao.“)

 Taj lik je izmišljen, možda je ona žena kakva bih želela da budem, ili prijateljica kakvu bih volela da imam.

Bilo mi je važno da bude živa žena, pravi književni lik, ne samo inspektorka, ne samo logički aparat ili kognitivna mašina što je u detekciji dozvoljeno. Neprestano sam balansirala između žanra i psihološke uverljivosti likova i te dve ose su uslovljavale jedna drugu.

Želela sam da imam zanimljive i snažne ženske likove koji žive u muškom svetu najbolje što umeju. Okružena sam takvim ženama. Naš svet jeste muški i teško je pisati o ženama kao bićima koja postoje nezavisno od svog identiteta majke, supruge, sestre, van uloga koje igraju u životima muškaraca. Dala sam sve od sebe, i Lepa mi je, u tom smislu, najuspeliji lik.

Nju ne zanima šta drugi misle o njoj, ne trudi se da bude dopadljiva, ima pametnija posla – to je ono zbog čega je naročito volim.

Inspektorka Lepa Vidić takođe i govori: „Neću da slušam, hoću da govorim. Kad bi žene manje slušale, a više govorile… kad bi se žene češće i kvalitetnije ljutile…“ – da li koračamo u susret eri besnih ženskih glasova?

 Nadam se da idemo u susret eri jasnih, glasnih i snažnih ženskih glasova. Zaista mislim da nam nedostaje kvalitetna i artikulisana ženska ljutnja, a pre svega svest o tome da na nju imamo pravo. Ljutnja je dodeljena muškarcima, a nama je dodeljena blagost, strpljenje, i tuga umesto ljutnje. Žene plaču, muškarci se ljute. Teško je razlikovati sopstvenu prirodu od onoga što nam je dodeljeno vaspitanjem, ali treba barem da pokušamo.

Mislim da moja generacija žena toliko duguje generaciji žena koje sada stasavaju – da im sa pozicije majke, šefice, mentorke, umetnice, profesorke, starije komšinice… kažemo da imaju pravo na svoj glas i svoju ljutnju.

Isto tako mislim da generacijama feministkinja koje su živele i radile pre mene, zahvaljujući kojima idem na posao, glasam, imam račun u banci, nosim farmerke i pratim ćerku na fakultet – dugujem barem toliko da nas sve podsetim da danas stojimo na njihovim ramenima. I da smo tek na pola puta.

Pored priče o traumi, sećanju i zaboravu, čitamo o životima tri žene i nestanku njihovih kćerki. Čitamo priču o čežnjama, strahovima, odlukama, detinjstvu, odrastanju, prijateljstvu, majčinstvu, menopauzi. („Treći smak sveta je, od samog početka, bio i najteži. Marti je lakše pao nestanak cele jedne zemlje nego kraj Čarninog detinjstva.“) Čime ste bili podstaknuti iz sopstvenog okruženja i šta ste nastojali da otelotvorite u vašim junacima? Jesu li mesta koja se ćute, bole, prete, ujedno i mesta na kojima nastaje književnost?

Književnost nastaje rekla bih, iz drame, iz provokacije, iz tenzije, iz svega što je u stanju da nas istinski dodirne bilo emotivno bilo intelektualno.

Na kraju sam, čini mi se, napisala roman o neminovnosti transformacije, o tome da se smak sveta može preživeti i da se može živeti dalje, samo što ovog puta znate da može doći još jedan smak sveta, i još jedan posle njega. To je užasno. I to je način na koji postojimo. To je, valjda, za mene bilo to mesto.

Relativizacija je gora od zaborava…? („Sinovi su ratnici nepostojećih ratova o čijim se ishodima ne govori. Oni koji su se vratili postali su nevidljivi. Najbolje za njih, najbolje za sve, bilo je da zaborave. Oni su civili sa slučajnom ratnom epizodom u biografiji. Civilka je njihova maskirna uniforma. Vojnici smo mi.“)

Čini mi se da smo u eri relativizacije gde svako ima pravo na svoje mišljenje, a niko nema obavezu da bude obavešten, odgovoran, etičan dok ga formira i saopštava.

Istorija se revidira i briše, to nije ništa novo, ali tako se menja i sećanje. A sećanje formira naš identitet. Ja imam utisak razlomljenosti, odsustva kontinuiteta u sopstvenom životu, jer nema koherentne priče o tome šta nam se dogodilo. Nema unisonog kolektivnog sećanja na devedesete. Nema zvaničnog narativa o tome.

Relativizuju se zločini, pa samim tim i patnja i tako isceljenje postaje nemoguće.

 Kakva je vaša percepcija novobeogradskih blokova?

Teško mi je da odvojim krajnje intimnu percepciju koja je vezana za moje sećanje na detinjstvo od percepcije tih blokova iz konteksta današnjeg vremena i današnje geografije Beograda. Nekada su ti blokovi bili novi, kao što je danas nov Beograd na vodi. Za mene su bili jedini poznati svet.

Sećam ih se kao Jugoslavije u malom. Ničiji roditelji nisu bili rođeni u Beogradu, mešali su različiti akcenti, upoređivali smo kako naše majke nazivaju ista jela. Eto, možda je to najvažnije sećanje – to bogatstvo jezika koje je takođe nestalo. Jezik se suzio.

U knjizi eseja profesora komparativne književnosti, Džorža Stajnera „Zašto razmišljanje rastužuje“ (Karpos, 2020), koja govori o sjaju i bedi misli u deset kratkih poglavlja, ili „deset mogućih razloga za tugu“, između ostalog, autor podvlači da je ljudska misao najčitljivija, najmanje maskirana u eksploziji oslobođene, nabijene energije, kao što je u strahu i mržnji (ove dinamike, naročito u datom trenutku, teško se mogu glumiti, mada ih virtuozi dvoličnosti i samokontrole mogu bolje ili lošije skrivati). Natavlja dalje da životinje sa kojima imamo posla pokazuju da naš strah širi specifičan miris, pa nagoveštava da možda postoji i miris mržnje. „Mržnja koja uključuje sve nivoe cerebralnog i instinktivnog naboja, možda je najživlji, s najvećim nabojem od svih mentalnih gestova. Ona je tako često bliža istini nego bilo koje drugo samorazotkrivanje.“

Sve bih ovde pomenuto uvezala sa rečenicom Ursule Legvin kojom otvarate roman: „Istina je pitanje mašte.“ Šta je za vas istina, kako se borite za nju?

Rekla bih da misao, a naročito reč prestaje tamo gde počinje snažan afekat. Haos je mesto odakle je reč proterana.

Borim se za istinu izmišljajući priču koja je u stanju da joj priđe – tako ja razumem ono što je Ursula napisala. Verujem u događajnost u prozi i oslanjam se na nju. U pričanju ima nečeg isceljujućeg. Kada nam se dogodi nešto dramatično mi to prepričavamo mnogo puta dok ne satkamo narativ koji će nas umiriti i to postaje naša istina.

Pisac nema obavezu ni da umiri ni da uznemiri, ali ima obavezu da teži istini. Ne mogu to bolje da opišem od toga da je to što pišete prosto kopija vašeg unutrašnjeg doživljaja istine i vi se pišući borite da ga što vernije prenesete u tekst. Reči i interpunkcija su indigo koji omogućava to preslikavanje.

Koji vam je bio najveći izazov u pisanju, koliko u njemu ima vas, vlastitih strahova? Kako se osećate danas kada je kreativnom procesu kraj, ima li rasterećenja, praznine?

U jednom trenutku mi je tekst postao dosadan. Sela bih da pišem znajući koje poglavlje me čeka, i pomislila da ću sigurno umreti od dosade pišući ga. Zahvaljujući tome sam pravila pauze, ali i dolazila do rešenja koja su prevazišla moja očekivanja. Dakle, nisam pisala dok nisam bila u stanju da zabavim i iznenadim sebe samu. Sad kad razmislim o tome, zapravo govorim o kriterijumima.

Još jedan izazov je bilo donošenje odluka – jer postoje periodi kada vas tekst vodi, pa onda odjednom ućuti, pritaji se, i onda vi morate da vodite njega. To mi je bilo veoma teško – mesta u tekstu gde sam morala da donosim svesne odluke umesto da idem za pričom.

Kad sam završila osetila sam tugu i prazninu koja je slična onoj koju osećate po završetku čitanja obimnog i dragog vam romana – to je tuga rastanka od poznatih likova i padanje zavese na ostatak njihovih života.

Omiljena bajka? Šta ste čitali tokom odrastanja? Kakva ste kao čitateljka? Nekoliko naslova vaših kolega i koleginica koje biste uvrstili u srednjoškolsku lektiru.

Omiljena bajka bila mi je Devojka i 12 divljih labudova, možda zbog ilustracija, možda zato što sam bila jedino dete koje je maštalo o starijoj braći, a najverovatnije zbog transformacije mladića u labudove koje je centralni događaj te bajke. Transformacija u najširem smislu me i dalje veoma zanima.

Odrastajući, čitala sam sve redom – od izdanja sjajne biblioteke Plava ptica, preko romana Karla Maja, Branka Ćopića, Luize Mej Alkot, Marije Jurić Zagorke do prerano pročitanih sestara Bronte, Stanislava Lema, čak i Tolstoja. Čitala sam neprestano i bez supervizije, bez ikoga ko bi me kroz čitanje vodio.

Tako sam i nastavila – ukus mi je krajnje eklektičan, radoznala sam, i posežem za najrazličitijim tekstovima.

Trenutno čitam novi roman Bret Iston Elisa, veoma volim Rejčel Kask, Kazua Išigura, Ijana Mekjuana, Toni Morison, Filipa Rota, Olgu Tokarčuk, Ursulu Legvin, Donu Tart, Uelbeka… Da ste me pitali prošlog meseca lista bi verovatno bila drugačija. Ne bih umela da izvučem zajednički imenitelj…

Što se tiče lektire bilo bi važno prići deci ne birajući previše, ići za njihovim interesovanjima, zaraziti ih čitanjem. Građenje kriterijuma je drugi korak. Nudila bih im knjige po kojima su snimljeni filmovi koje vole – pada mi na pamet Nil Gejmen i Koralina, padaju mi na pamet Igre gladi ili knjige Džona Grina. Hari Poter, Gospodar prstenova. Ne pratim najnovije dečije filmove, ali odatle bih krenula. Deca sve manje čitaju, svi sve manje čitamo. Ako im nudimo knjige koje ih ne zanimaju i ne komuniciraju sa njima jer im deluju arhaično, samo ih odvraćamo od književnosti.

Generacijske knjige poput Lovca u raži ili Manje od nule bi morale da se nađu u lektiri. Bolovi odrastanja se ne menjaju.

Biografija: Mirjana Drljević, rođena je 1971. godine u Beogradu, autorka je drame San o Svetom Petru Cetinjskom igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame Suncokreti izvođene u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu. Njen debitantski roman Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo pobedio je 575 rukopisa na prvom konkursu za neobjavljeni roman izdavačke kuće Booka i OTP banke, Beograd, 2022). Pripovetkom Moj otac osvojila je prvu nagradu za prozu na regionalnom konkursu časopisa Ulaznica. Čita, piše, živi i radi u Beogradu.

*fotografije: Jana Anđić