HUMANiTHEATERian – oživljavanje Krsmanca inspirativnim programom

April u Beogradu ove godine obeležila je eskalacija solidarnosti, pre svih srednjoškolaca i studenata, ali i ostalih generacija, u borbi protiv nepravde i nejednakosti. Trenutne masovne demonstracije ubrizguju infuziju anemičnom Beogradu, uz prateći program detoksikacije, iako smo svi oprhvani skepsom kada pomislimo na održivost ovog projekta onda kada se masa raziđe. Pa ipak, bilo bi cinično reći da ništa nismo naučili prethodnih nedelja, a čini mi se da je najvažnija lekcija usvojena upravo iz pružanja podrške nejakima i ugnjetavanima, te da se polako formiraju male zajednice koje su okupljaju oko zajedničkih ideja, a zatim prepoznaju sa drugima – ruka ruci i eto neposrednog uticaja na poboljšanje opšteg kvaliteta života.

Da li je u ovom trenutku slučajno što se u samom srcu grada, u Balkanskoj 4, baš pored bioskopa 20. oktobar (na čijem je panou godinama stajao oglas NEMA PREDSTAVE, DOĐI JUČE!) rađa pravi mali community theatre, odnosno pozorište zajednice (ono koje doprinosi društvenom kapitalu zajednice, u vidu razvijanja veština, duha  i umetničkog senzibiliteta, kako onih koji izvode predstave, tako i publike)? Bez naročite medijske podrške, sa reklamom od usta do usta, u trenutku kada je grad svakodnevno blokiran u popodnevnim i večernjim satima, održava se festival HUMANiTHEATERian u prostorijama AKUD “Branko Krsmanović”. Tim povodom našli smo se sa Ivom Radulović, direktorkom Društva, od milja nazvanim “Krsmanac” i Veljkom Stojanovićem, scenografom, koji je ovoga puta u svojstvu koordinatora projekta festivala. Jezgro kreativnog tima čine još i reditelj i novi umetnički direktor “Krsmansca” Filip Grinvald, kao i glumica Maja Nikolić.

Čemu služi festival HUMANITHEATERian?

Iva: U oktobru prošle godine, Akademsko pozorište je dobilo novog umetničkog direktora, reditelja i docenta FDU, Filipa Grinvalda. U isto vreme, novom kreativnom timu pridružili su se glumica Maja Nikolić i scenograf Veljko Stojanović, i tada je pokrenuta inicijativa da se “Krsmanac” oživi. Ne govorimo samo u finansijskom smislu, koji je ipak jedan od glavnih ciljeva festivala, već i kako bi ovaj prostor ponovo postao vidljiv na gradskoj mapi. Sredstva od ulaznica za festivalske sadržaje biće utrošena na renoviranjenaše pozorišne scene i na poboljšanje uslova za rad. Akademsko pozorište postoji već 95 godina i jedno je od najstarijih pozorišta ovog tipa u svetu. Za gotovo čitav vek, pozorište “Krsmanac” je ostvarilo izuzetnu karijeru (čemu svedoče i nebrojene internacionalne nagrade od kojih su samo neke izložene posetiocima u prostorijama Društva – prim. aut.), ali je poslednjih nekoliko godina čitavo Društvo počelo da se suočava sa ozbiljnim problemima prouzrokovanim pre svega lošom upravom, pa je to vodilo i smanjenju kulturnog programa, osipanju stare publike i nesticanju nove. Mi smo se za sada fokusirali upravo na rešavanje problema vidljivosti AKUD “Krsmanac”, privlačenju nove publike, i to sadržajem festivala HUMANiTHEATERian.

Veljko: Ja bih voleo da kažem još i da je angažman kompletnog tima i gostiju festivala volonterske prirode.

Šta nam to govori?

Veljko: Pa, mislim da nas spaja zajednička ideja. Ideja o zajednici. Kad smo pričali o tome ko bismo želeli da gostuje, ispostavilo se da su to uglavnom produkcije-beskućnice, tako da kažem. Predstave koje bismo voleli češće da viđamo u repertoarskoj ponudi, ali kako nemaju svoj krov nad glavom, to se uglavnom dešava retko i ad hoc. Nama je zadovoljstvo da smo u prilici da ponudimo prostor “Krsmanac”.

Šta je to što “Krsmanac” čini drugačijim od drugih beogradskih scena?

Iva: AKUD “Branko Krsmanović” prostire se na tri sprata. Pored pozorišne scene, ima još i sale za hor i folklor, gde se održavaju probe. Mi smo pomislili da bi bila dobra ideja oživeti i te prostore. Naše Društvo na prvom mestu čine amateri, i to su uglavnom studenti Beogradskog Univerziteta, koji ne studiraju ni glumu, ni muziku, ni ples. Ovde oni nalaze način da zadovolje svoju ljubav prema umetnosti, što pokazuje da Beogradu suštinski fale male kamerne scene poput Krsmanca. Ovde nije stvar prvenstveno u postojanju uslova za takve aktivnosti, već u prirodi tih uslova. Scena “Krsmanca” je jako mala, gledalac ovde sedi nasuprot umetnika gotovo u odnosu jedan na jedan, što stvara odnos intime i direktne razmene.

Veljko: Društvo ima četiri ansambla i festival ih je trenutno sve okupio. Neko će se setiti u jednom trenutku da bi mogli međusobno da sarađuju i prave zajedničke autorske projekte. Ovo je zgrada sa muzičkim ansamblom, plesnim ansamblom, glumačkim ansamblom i horom.

U kom stanju se trenutno nalazi prostor AKUDa?

Iva: Pozorište je u dosta lošem stanju, upitni su osnovni uslovi za rad. Tokom proba, pa čak i tokom predstava, čuju se probe drugih sekcija na sceni, dakle, uložiće se u zvučnu izolaciju. Mikseta sa koje upravljamo skromnim svetlosnim parkom je pred kraj svog roka trajanja, pravi velike probleme, a ima i još mnogo drugih problema…

Ko su učesnici festivala?

Iva: Najveći broj čine upravo mladi, tek afirmisani umetnici, koji su se odazvali na humanitarni poziv, ali prisutni su i pripadnici starijih generacija. Istakla bih Zijaha Sokolovića, koji je na naš prvi poziv odgovorio sa velikim poletom i entuzijazmom, ali moram da pomenem i glumce Srđana Karanovća, Nebojšu Milovanovića, glumicu Anu Sofrenović, spisateljicu Milenu Marković, scenografa Vesnu Popović. U program festivala su uvrštene i dve predstave u produkciji AKUD “Krsmanac” – Egzistencija Edvarda Bonda u režiji Filipa Grinvalda i Ne Ja/Igra Samjuela Beketa u režiji Alekse Mijailovića, ali ostali ansambli društva.

O kojim ansamblima je reč?

Iva: AKUD “Branko Krsmanović” ima četiri ansambla: akademsko pozorište, ansambl narodnih igara i pesama, ansambl narodne muzike i akademski hor “Obilić” i sekciju POPhor. Svi su prisutnina festivalu sa svojim programima. Folklor i orkestar će 26. aprila imati svoj celovečernji koncert (umesto najavljene predstave Egzistencija – došlo je do promene u programu!) a nova sekcija POPHOR sa gostima nastupiće 13. aprila na pozorišnoj sceni.

Situacija je dosta interesantna – mnogi mladi i stariji profesionalni umetnici uskočili su u pomoć amaterskom društvu.

Iva: Stvar nije tako neočekivana ni slučajna kao što se čini na prvi pogled. Većina tih profesionalnih umetnika vezana je za AKUD “Krsmanac” na razne načine. Najčešći slučaj je da su kao deca ili tinejdžeri svoje prve umetničke korake napravili upravo u ovom Društvu, da ih je to iskustvo odredilo, kao i njihove životne i profesionalne puteve, te veoma dobro razumeju značaj Društva za buduće naraštaje.

Prostori za muzičke, plesne, pozorišne probe, scena za izvođenje predstava, sjajna lokacija, pet umetničkih ansambala i – treba naglasiti – duga i impresivna tradicija; reklo bi se da Krsmanac ima potencijal da postane pravo pozorište zajednice. Koja je vaša strategija da se do toga dođe?

Veljko: Festival HUMANiTHEATERian je prvi korak, ja verujem da je to dobra startna pozicija. Činjenica je da su novi, mladi, kreativni ljudi, koji su se nedavno aktivno angažovali u ovom prostoru, doneli veliko osveženje i ohrabrenje da se ide dalje ka tom cilju.

Iva: Pre nekoliko godina, kada je “Krsmanac” sigurno bio u najlošijoj situaciji otkad postoji i kada je počelo čak da se priča o privatizaciji ovog prostora, članovi i bivši članovi su se pobunili. Na njihovu inicijativu, smenjen je tadašnji direktor, kao i upravni odbor, i formirana nova tela. U njih su ušli mladi ljudi, sa mnogo snage i entuzijazma da vode ovo društvo. Jer, na kraju krajeva, “Krsmanac” najviše i služi mladim ljudima.

Festival je u toku već više od nedelju dana. Kakvi su prvi utisci i šta dalje očekujete?

Iva: Mi smo krenuli u ovo ambiciozno i megalomanski. Želeli smo da napravimo širok i bogat program. Prvih par dana bilo je tiho, već smo počeli da sumnjamo da li smo uradili dobar posao, u marketinškom smislu, ali situacija poslednjih par dana je takva da moj telefon neprestano zvoni, a sala nam je svake večeri puna. Uprkos drugim dešavanjima u gradu i uprkos protestima, publika u sve većem broju svakog dana i svako veče posećuje festival, a novine pišu o događajima. Iako nam je važno da se karte prodaju i tako sakupimo sredstva za sređivanje i opremanje prostorija Društva, najviše nas raduje upravo brojnost zainteresovane publike, koja konstatno raste. Sa tim polako raste i interesovanje medija. Najvažnije je da je naša sala puna svakodnevno, bez obzira da li je koncert, predavanje, radionica ili predstava. Ovih dana smo se suočavali sa situacijom da mnogi naši prijatelji nisu ni znali za postojanje pozorišta “Krsmanac” dok nismo počeli da ih zovemo na programe. Očekujem da će se taj trend nastaviti, da će publika puniti sale bar do kraja festivala, i zašto da ne, steći naviku da dolazi u ovaj prostor i nakon njega, na redovne programe Društva.

Veljko: Ja sam tek sada shvatio da ovaj naš projekat, festival HUMANiTHEATERian, zapravo nije finalne prirode. On ima svoj početak, ali ja mu više ne vidim kraj. Za ovo kratko vreme setoliko novih ljudi uključilo i javilo, čak i studenti FDU, koji prepoznaju i osećaju bliskost sa ovom pričom, promovišu naše programe, a tako dovode još novih ljudi, i tako dalje. Mi sada još uvek reanimiramo ovaj prostor, i to je jako težak posao, jer se dugo ništa nije dešavalo ovde, u Akademskom pozorištu. Ono što je izvesno jeste da ćemo na kraju festivala imati bar sliku o tome šta se za tih mesec dana promenilo i na koji način će se stvari razvijati dalje.

Iva: Hej, a ja sam shvatila malopre, kad sam gledala program za maj mesec, da nemamo više nijedan slobodan dan. Mnogi su se javili da ponude gostovanje na našoj sceni. Uz naše dve nove produkcije (Ne Ja/Igra Samjuela Beketa u režiji Alekse Mijailovića i Egzistencija Edvarda Bonda u režiji Filipa Grinvalda), plan je da polako uspostavimo repertoar. Ali, želja nam je da prostor koristimo, kao i sada na festivalu, za predavanja, radionice, koncerte, da iskoristimo pun potencijal ovog prostora. Uskoro će “Krsmanac” krenuti na putovanja – pozvani smo već u Banja Luku na “Kestenburg festival”, kao i u Zagreb, u Studentsko kulturno umetničko društvo “Ivan Goran Kovačić” sa kojima imamo dogovor o saradnji. Na festivalu oni gostuju kod nas 30. aprila, sa predstavom Sektor 24 prema drami Milice Lukšić “Valentinovo – dan zaljubljenih” u režiji Lovra Krsnika. Želimo da se povežemo sa što više amaterskih pozorišta u regionu. Postoji i ideja o festivalu amaterskih pozorišta.

Ko plaća “Krsmanac”? Koliko “Krsmanac” zavisi, recimo, od države, a kolike su njegove šanse da bude, na primer, samoodrživ?

Iva: Prvo da naglasim da je “Krsmanac” veliki aparat. Društvo trenutno ima oko 300 članova, a osnivač Društva  je Beogradski Univerzitet. BU nam zaista pomaže u tom smislu što nam daje finansijske injekcije, za račune, honorare i druge osnovne troškove. Najviše nas finansiraju Ministarstvo prosvete i Grad Beograd, ali ni njihova sredstva koja nam dodele na godišnjem nivou, nisu dovoljna da pokrijemo troškove održanja, jer dobijamo novac, kao i svi, po projektu. Zaposlenima kasne plate i honorari jer čekamo rezultate konkursa. Uz to ide i anksioznost da bi mogli i da nas odbiju. Ako se to desi, ova zgrada će morati da se zaključa.

Društvo uspeva da zarađuje. Hor “Obilić” i dalje je u komercijalnom smislu najuspešniji ansambl. “Obilić” takođe nastupa ina svim državnim manifestacijama, za šta nisu plaćeni, ali postoje i ti komercijalni nastupi od čega vučemo mali, ali značajan, priliv sredstava. Pa ipak, da bismo stali na malo stabilnije noge, moramo prvo da uložimo u kapacitete. U tome nam prvenstveno pomažu stari i bivši članovi. To je nedavno bio slučaj kada je u sali za folklorne probe pao plafon. Neki od njih su bili u mogućnosti da nam doniraju uglavnom materijal, a oni koji se bave zanatskim poslom, pomogli su svojim veštinama. I to iz sentimentalnih razloga. Iznenadila bi se kad bi znala koliko su ljudi vezani za ovaj prostor i o njemu pričaju kao o najsrećnijem periodu svog odrastanja.

Posetite festival HUMANiTHEATERian koji traje još dve pune nedelje, u AKUD “Branko Krsmanović” (Balkanska 4). Celokupni program, kao i druge potrebne informacije, možete nađi na zvaničnom Facebook eventu.