HOUSE OF CARDS

„House of Cards“ je trebalo da bude, i u jednoj meri jeste, serija koja će se baviti suštinom problema američkog života, Vašingtonom, korupcijom i bolesnom ambicijom u srcu moći Amerike, da to uradi na jako primamljiv, pronicljiv i uverljiv način, a da pri tom dodatno ojača cenu akcije Netfliksa (o čijem razvojnom putu od dostavljača DVD-ova do produkcije serija koje su osvojile nominacije za EMI-ja, bez da su ikada prikazane na televiziji ste mogli da čitate ovde).

Televizija je oduvek bila mlađi brat filma. Na nju dolaze ili zvezde čiji je zenit prošao, ili ljudi koji ne mogu da ostvare kreativnu kontrolu i slobodu u Holivudu. Kevin Spejsi pripada prvoj grupi, dok je karijera Dejvida Finčera isprepletana sjajnim filmovima i užasnim sukobima sa producentima. Tu se još priključio Bo Vilimon, koji je radio kao politički operativac pre nego što je frustracije tog posla pretočio u dramu koja će kasnije postati sjajan politički triler „The Ides of March“. Odabrali su da adaptiraju jako uspešnu, ali poprilično teatralnu BBC-jevu mini-seriju koja se bavila raspadom unutar Konzervativne partije nakon povlačenja Margaret Tačer, i prve dve sezone američke verzije u principu prate razvoj događa u mini-seriji (koja se završava tako što glavni junak Frensis Urkec biva pozvan u Bakingemsku palatu da primi mandat premijera od kraljice).

Kada je svih 13 epizoda prve sezone istovremeno pušteno u „strimovanje“ reakcije su bile jednoglasno pozitivne. Spejsi je briljirao, Robin Rajt je podigla svoju karijeru iz mrtvih, Vilimon je postao jedan od najcenjenijih dramskih pisaca u Americi, a Finčer je opet pokazao svoj raskošni talenat u pričanju mračnih priča sa mračnim karakterima.

Frenk Andervud je bio zlikovac za koga navijate, očarani ste njegovom elokventnošću, njegovim intelektom, njegovom sposobnošću da uvek bude dva koraka ispred svih svojih protivnika. On manipuliše, on laže, on vara, ali svi oko njega su ili sitni, slabi, korumpirani političari, ili nesposobni idealisti. Cela prva sezona je njegovo postepeno, beskrupulozno, ali spektakularno prikupljanje i otimanje moći od likova koji moć ne zaslužuju ili su je nedovoljno vredni. Amerika (makar onaj deo sa Netfliks pretplatom) je u njemu konačno videla političara koji zna šta radi, dok je na vestima posmatrala državu i njene funkcionere kako paralisano stoje jedni naspram drugih i prebacuju odgovornost za sve probleme sa kojima se zemlja suočava.

Andervud je Ričard Treći, u kombinaciji sa svim najznačajnijim američkim političarima u istoriji; mi smo spremni da oprostimo sva zla koja čini zato što je on, za razliku od ostalih likova (a i stvarnih političara) vođen jasnim ciljem, koji možda jeste sebičan, i jeste baziran na ličnoj ambiciji da bude najmoćniji čovek na svetu, ali on je uvek u kontroli, on uvek zna šta radi, njemu možemo da verujemo, jer na kraju, njegov cilj nije samo da bude predsednik, nego da konačno uradi ono što treba uraditi, a što niko (ni u seriji, ni u stvarnosti) nije sposoban ili spreman. Kler, njegova Lejdi Magbet, „čuvar“ njihovih ciljeva je kompleksnija junakinja koja se svo vreme lomi između lojalnosti i savesti, ali na kraju, ona uvek bira „partnerstvo“ koje je sklopila sa svojim mužem. U tome, ona je opet sušta suprotnost američkog klišea „političareve žene“ čija je jedina funkcija da njega učini „više ljudskim“ i da stoji u pozadini seta na konferencijama za štampu u kojima političar priznaje prevaru/kriminalno delo/podnosi ostavku.

Vašington u prvoj sezoni serije je bio užasno mesto, u kome su vlast i mediji u incestu, u kome ništa ne funkcioniše, ne zato što ne može, već zato što nema želje, hrabrosti i spremnosti da se nešto postigne. Frenk je iz pozadine manevrisao svoj put ka vrhu kroz grad koji poznaje do detalja i koji će pre ili kasnije pasti u njegovu kontrolu. Isto kao što je Netfliks, neočekivano postao jedan od giganata američke industrije zabave, tako je Frenk postao jedan od najmoćnijih ljudi njene (fikcionalne) politike. Sa nestrpljenjem se čekala druga sezona u kojoj će se nastaviti njegov put ka Ovalnom ofisu i kada je drugih 13 epizoda istovremeno pušteno u „striming“, nakon 40-tak minuta prve epizode i scene na metro stanici, seriji se desilo isto ono što se desi svakoj zvezdi koja ne zna kada treba da stane – vrhunac je prošao, a da toga niko u tom trenutku nije bio svestan.

Nakon što je Zoi gurnuta pod voz, serija je ostala bez kontra-balansa. Ostala je bez negativca, ostala je bez bilo kakve ozbiljne pretnje glavnom junaku da ostvari svoj cilj. Da, svi su sa otvorenim ustima pritisnuli „space“ na tastaturi – da, isto se desilo i u originalnoj mini-seriji, ali „House of Cards“ se nije suštinski spremio za značajnu promenu koja će se desiti. Prva epizoda druge sezone jeste jedna od najboljih, ako ne i najbolja, ali je njom serija odsekla sebi noge u ostatku sezone. Ostalih 12 epizoda je u većoj ili manjoj meri predstavljao pripremu za finalnu scenu. Usput su svi Frenkovi protivnici postali „papirasti“, previše naivni, previše slabi, previše neuverljivi kao likovi za pozicije u kojima se nalaze (sve sa jednim od najnesposobnijih predsednika u istoriji televizije). Frenku u drugoj sezoni nije postalo teže, već lakše da dođe do svog cilja, koji je na kraju i ispunjen. Naravno, ovo ne znači da je sezona bila loša i negledljiva, ali standardi koje je postavila sama sebi sa prvih sjajnih 13 epizoda nije ispunila sa drugih 13.

Takođe, ovo ne znači da će sledećih 13 biti još lošije i da je pad neizbežan. Stvari su se suštinski promenile. Frenkov cilj od sad pa na dalje, neće više biti sakupljanje, nego čuvanje moći. On sad mora da igra odbranu, dok je do sad bio u stalnom napadu. Uvešće se novi likovi, Kler će se drugačije postaviti sada kada je moć unutar njihovog partnerstva toliko na strani Frenka, a videćemo i koliko će novinari i politički protivnici biti sposobni i beskrupulozni u potrazi za kosturima, i pravim i figurativnim, koje je Frenk iza sebe ostavio.

Ono što je Netfliks do sada odlično znao je da će kula od karata sigurno pasti. Cilj je biti u najboljoj mogućoj poziciji kada se to desi. Pitanje je sada da li njegovo „čedo“ može da se repozicionira i da na uspešan način sprovede potpunu promenu balansa moći i ambicija unutar narativa koji vodi.