House of Cards (četvrta sezona)

Gledao sam nedavno prvu epizodu dokumentarnog serijala Race For The White House koji je Kevin Spacey producirao za CNN. Analize najčuvenijih izbornih trka stižu kao malčice zakasneli “companion piece” poslednjoj sezoni Spacey-jeve “matične kuće” House Of Cards, ali sasvim su zanimljivo štivo za sve one koji ne veruju šta gledaju u ostatku CNN programa koji se tiče aktuelne trke za američkog predsednika. Način na koji je u ovom serijalu obrađena trka između JFK-a i Nixona iz 1960, naročito JFK-ov „trud“, ponukala me je na razmišljanje da li je on možda pra-uzor ili najkrupniji sastojak lika (i dela) Franka Underwooda.

S obzirom da se moje znanje o JFK-u mahom bazira na Stoneovom filmu i pohvalama stvarnih ili fikcionalnih američkih demokrata njegovim, prerano ugašenim, liberalnim stavovima, bio sam šokiran da vidim koliko je podlo (ako ta reč uopšte ima isto značenje u politici) on došao na vlast. OK, sam JFK možda nije bio mastermajnd cele operacije, ali njen supervizor i “odobravač” sigurno jeste. Ali ono što su papa Kennedy, njegova braća, rodbina i ostali saradnici radili da bi John došao na vlast bukvalno izgleda kao pra-templejt za Franka Underwooda i strategiju u kojoj cilj ne bira sredstvo. Naravno, na ruku im je svakako išlo što je Nixon tek deceniju kasnije i sam postao proto-model za političara (i predsednika) koga će ljudi najlakše zamišljati kao uzora za Underwooda.

Pri tome ne treba da zaboravimo da je u originalnoj, engleskoj “kući” Frank Underwood tj Francis Urquhart bio “whip” Konzervativne partije, a ne Demokratske stranke. Otuda je odluka da se američko pakovanje serije, koju će ionako gledati “pro-demokratski” orijentisane struje, bavi jednim “atipičnim” demokratom možda zaista utemeljen(ij)a na biografijama demokratskih predsednika, među kojima JFK, zbog načina na koji je predstavljen u Race For The White House, svakako deluje kao najočigledniji ili najsvežiji uzor. I tu izvesna, skoro strastvena, obrušenost na njegovu kampanju naročito doprinosi tom utisku.

Kad smo kod pravljenja veza između realnosti i fikcije, mnogi kritičari ove sezone još glasnije su se utvrdili u ubeđenju da je House Of Cards USA zapravo serija o Clintonovima, čemu je postavljanje Claire Underwood za Frankovog “running matea” tj potencijalnog zamenika predsednika samo dodatno doprinelo. Moram da priznam da između šoumenšipa i alfa-mejl energije Billa Clintona i konzervativnog nastupanja Franka Underwooda, skoro aseksualnog u svom mešetarenju, ja ne vidim neke naročite sličnosti. Možda ih malo više ima između Hilary i Claire i to samo na planu ambicija, ali erotičnost i skoro aristokratsko nošenje Underwoodove sa svojom i željenom pozicijom u totalnom je neskladu sa skoro palanačkim držanjem i upornošću Clintonove. Pre bih poverovao da je Frank verzija Hilary, nego bilo šta drugo u tom četvorouglu.

Najzanimljivije od svega je što je na posredan način kandidatura Hilary Clinton pomogla da narativna okosnica četvrte sezone, a to je ulazak Claire Underwood u predsedničku trku na poziciji “running matea”, ne bude toliko neverovatna.

S jedne strane, činjenica da će Amerika možda uskoro imati prvi put u (svetskoj) istoriji predsednički bračni par otvara mogućnost da na planu fikcije lakše progutamo mogućnost da muž i žena mogu da se odjednom kandiduju za predsednika i potpredsednika države. I vladaju skoro kao neki kralj i kraljica. Kralj i kraljica. Mislim da je to bio “miris i ukus” koji su kreatori ove serije želeli da osetimo. Kralj i kraljica kao istovremeni trijumf i poraz američkog sistema, demokratije i političke tradicije.

I to je razlog što u poslednjoj sceni ove sezone imamo anticipaciju “prestolnog ustrojstva” nove vladavine kada i Frank i Claire pogledaju značajno ka kameri, po prvi put oboje svesni njenog (tj “našeg”) prisustva. Činjenica da je i Claire srušila “četvrti zid” simbolično govori o novoj etapi, u kojoj su supružnici, sada i kao politički partneri, potpuno izjednačeni u onome što će uslediti. Kako na političkom, tako i na dramskom planu.

House Of Cards više nije (kao da je nekada i bila) serija o usponu Ričarda Trećeg, već pokušaj da se u Magbeta umetne par ekstra činova koji bi se detaljnije pozabavili vladavinom Magbetovih, pre njihovog, neminovnog kraja.

Ono što me je na terenu ko-relacija sa američkom (naročito pred-izbornom) stvarnošću iznenadilo i obradovalo jeste odluka da se istoj, ma koliko ona nikad nije bila zanimljivija za dramski osvrt, ne povlađuje. Pa tako Underwoodu na crtu ne izlazi jedan politički nerast kakav je Donald Trump, već neočekivano mladoliki republikanac Will Conway, koji deluje kao sabirni centar svih naših zabluda o tome kako treba da izgleda i ponaša se “moderan političar”. Ali ispod te “selfi-transparentnosti” krije se isti onaj sklop koji kroji arhetip ambicioznog, podmuklog, namazanog, sposobnog i, ako pobedi- uspešnog političara. Frank u njemu ne vidi pretnju sina i “naslednika” već mlađeg brata i “pretendenta na presto”. Mislim da bi (američki) gledaoci trebalo da budu zadovoljni što su na terenu beskrupuloznosti oba kandidata postigla isti, visoki rezultat.

Kao što znate ja držim da je treća sezona House Of Cards jedna od najboljih sezona bilo koje serije ikada.

Uprkos na momente karikaturalnom hendlovanju “ruskog dela” priče, bio sam impresioniran sa koliko vešte i precizno vođene dramaturgije, ledene kao Claire, su autori pokazali u kojoj meri su Frank i Claire u neskladu sa svojim ciljevima i mogućnostima. Sujetnost i nespremnost da to jedno drugom priznaju, okrenula ih je jedno protiv drugog. Srećom, samo na bračnom terenu. House Of Cards, četvrta sezona, je priča o tome kako su Frank i Claire uspeli da nastave dalje kao politički partneri. I skoro ništa više od toga.

U četvrtoj sezoni House Of Cards pojedinačno se mogu analizirati njen povratak dramski akcionijoj (er to reč?!) prvoj sezoni (atentat), zatim činjenica da je čitava sezona zapravo priprema za petu (i poslednju?) (izborna trka nije završena ovde), posebno se mogu analizirati političke teme kojima se serija bavi (ISIS kao ICO ovde, NSI hakeraj…), njena relevatnost za aktuelne političke izbore, uspon Claire i stagnacija Franka (on se bori da sačuva šta ima, ona je svakako avanzovala) i ko zna šta još što ću shvatiti kad/ako budem sve ovo gledao ponovo.

Za sada mi se čini da je postavka koja prati uspon Claire Underwood “featuring Frank Underwood” u dobroj meri zaklonila brojne mane ove sezone (samo primera radi- mi smo greškom prvo odgledali drugu epizodu umesto prve i kad smo se vratili na prvu, nakon treće, shvatili smo da suštinski ništa nismo propustili. not good).

S jedne strane, autori su nas pustili u intimu Claire Underwood i kroz njen, malo je reći, nepostojeći odnos sa majkom spoznali smo da je humanost takva osobina da već svest o potrebi za njenim postojanjem može biti i dokaz nje same, kod nekih ljudi. Claire Underwood je držeći majku na istoj distanci koju je nalagala njihova burna prošlost, ovu i negovala, i ispratila u smrt i ožalila. I, naravno, zloupotrebila- čak dva puta!

Kao da nam to nije bilo dovoljno, sličan tip distance repriziran nam je i tokom Frankovih bolničkih dana, tokom kojih je Claire onu frazu “da tu ništa ne može da uradi” višestruko kompenzovala svojim angažmanima na svim drugim poljima. Da, možda je to bio dokaz njene ultimativne lojalnosti, ali možda je to bila prilika da se uverimo da Claire i Underwood nisu 1+1=2, već 1+1=1+1. U ostalom, kada uporedite njihove reakcije na Meetchumovu smrt, iako su se autori upinjali iz petnih žila da i Frank i Claire koliko je god moguće ostanu kul u vezi sa tim, deluje da je Frank, ipak, “ljudski” popustio u ostvarenju te namere. On je priznao da je izgubio nekoga. Ostaje veliko pitanje da li Claire može to da prizna za bilo koga.

Najupečatljiviji momenat sezone u građenju njenog lika bio je kada ju je supruga pomenutog republikanskog kandidata Conwaya upitala da li se kaje što nikada nije imala dece, na šta joj je ova mrtvaladna odgovorila kontra-pitanjem- a da li se vi ikada kajete što ste ih imali? U bilo koga drugoga, ovakva reakcija bila bi glupa i banalna, ali kod Claire mi smo prožeti neprijatnošću da se na to pitanje stvarno može očekivati i drugačiji odgovor.

Pored toga, prisustvovali smo njenom neočekivanom “pravljenju vremena” za osećanja i seksualne potrebe, tj sklapanju „emocionalnog dila“ sa piscem Thomasom, nerealizovanim biografom Underwoodovih iz prethodne sezone. Međutim, i tu sem sporadičnih prizora nežnosti izlazimo sa istim zaključkom- Claire je veći terminator od Franka.

Zato, dok god ovu sezonu sagledavate kao sezonu o Claire, imate dosta dobre izglede da se dobro provedete.

Nažalost, sem pomalo jalovih (dobro, “ne-seksi”) repriza Frankovog “1001 načina da zajebete svog političkog protivnika”, gde je tek malo svežine postignuto u hendlovanju situacije sa taocima tj temom terorizma na američkoj teritoriji, sve ostalo bilo je samo kompilacija rešenja koja smo do sada viđali u političkim trilerima. Najslabiji od svih meni je bio kratki vaskrs novinara Lucasa Goodwina, ovaj put kao nestrpljivog ubice, a potom i nastavak njegovog istraživačkog “legacy”-ja koga se prihvatio Lucasov bivši urednik Tom Hammerschmidt. Ta stvar vratila je, ponekad na blic, brojne žrtve Frankove vladavine. Iako je stvar dramaturški dosta smisleno funkcionisala, nekakav utisak o rutini čitave stvari, kao i o izvesnosti njenih rezultata kvario je doživljaj kao kontra-saspens Frankovoj trci za predsednika.

Jedina dobra stvar u čitavoj priči bilo je kako je taj deo priče (tj onaj o Lucasu) poslužio da isključi samouverenu i iritantnu Heather Dunbar iz dalje trke za demokratsku nominaciju. Šteta je, zapravo, što je Frank ratovao na dva polja, a Dunbarova je delovala kao daleko zajebaniji i zanimljiviji protiv-kandidat od republikanaca Conwaya.

Na kraju ću samo da pobrojim još neke evidentne slabosti: Doug je, kao praktični n.3 ove priče, potpuno stavljen u presentimentalizovani zapećak, dok je prava zvezda Frankovog kabineta bio Seth Grayson. Ministrica spoljnih poslova, Cathy Durant, prikazana je kao sramno nesposobna i naivna, ali ne i kao potpuno nebitna poput Claireine savetnice Leann Harvey (gostujuća Neve Campbell) koja nam je na početku nepotrebno predstavljena kao neko ko će biti u stanju da sam trese goru. Remy i Jackie zadržani su tek toliko da doprinesu zapletima bez kojih se moglo, ali niko nije prošao kao siroti restorandžija Freddy čija jedna od, praktično, dve scene u seriji služi samo tome da shvatimo ono što smo odavno znali- da Frank nema prijatelje, samo sredstva i namene. A dodajte na sve ovo i vazda “singl” prisutnog ruskog predsednika koji nas je samo podsetio na to da čim HOC izađe iz Amerike i njegovi autori gube interes za autentičnošću.

Da li volim da gledam House Of Cards? O, da. Da li sam uživao u četvrtoj sezoni House Of Cards? O, da.

Na televiziji tj u recentnim i aktuelnim serijama možda i ima likova koji su kao Frank i Claire, ali takvi likovi nisu glavni u njima. Oni nisu razlog zašto ih gledamo. Oni nisu najcrnji od svih. O, da, Walter White je bio zajeban, a ni njegova Skyler nije bila naivna, ali oni su, u najboljem slučaju, bili posrnuće dvoje dobrih ljudi. Tony i Carmela Soprano su možda slični, ali Sopranos je bio smešten u milje gde se ponašanja Frank i Claire mogu očekivati. Boss, Farhada Safinije, je verovatno najbliži onome što se dešava u House Of Cards (i preteča tj nastavak te ideje ako računate HOC UK). Gradonačelnik Tom Kane i supruga Meredith bili su od iste sorte ljudi koja bi radije zgazila na leš nego u blato, ali House Of Cards je sve to digao na najviši nivo. Državni. Uticajni. Ja sam radoznao da vidim dokle zlo može da stigne, rad sam da ga bodrim, naročito kada ono egzistira u okruženju u kome bi i većina ostalih aktera pokušala nešto slično, samo nema priliku. Ili muda. Impresionirala me uzajamna odanost Underwoodovih, a sada pragmatičnost kao njena “second best” zamena.

Svaki put kada nam se Frank obrati on izlije malo prezira i na nas. Ne sarađuje on sa nama, kao što neki kritičari kažu, mi nismo njegovi ko-konspiratori. Mi smo samo dovoljno bezazlene budale kojima on može da se poveri ne mareći za posledice. Ta vrsta arogancije i bezobrazluka s njegove strane, sa strane autora ove serije, ono je što nastavlja da me mazohistički privlači. Njega zabole za nas. I sve ostalo što mi u svojim očima predstavljamo- moral, budućnost, relevantnost. Onaj momenat u drugoj sezoni kada Frank od Meetchuma dobije manžetne sa inicijalima i kada ih Frank stavi jedne pored drugih, i mi vidimo sklad inicijala “F.U.”, to je trenutak u kome dobijamo poruku od Franka, njegovog lika i dela, njegovog smisla. To je trenutak u kome “FU” postaje ultimativna poruka ove serije. U četvrtoj sezoni ona je samo duplirana. Ostaje da vidimo da li će biti i krunisana.