Da li imate preko 18 godina?

Cold War Kids

Zbog čega holivudski filmski studiji mukotrpno serviraju priče iz nečije tuđe bioskopske mladosti?

Kada neko kaže da ga ovi dani podsećaju na vrhunac Hladnog rata, uopšte ne mora biti pasionirani ljubitelj geopolitike. Proteklih sedmica audiovizuelni prostor zapljusnut je nizom dela koja pokazuju neprikrivenu fascinaciju imaginarijumom Reaganove ere. Filmovi se rimejkuju, stari pop aranžmani ponovo oživljavaju, a u pojedinim slučajevima dolazi do značajnih izmena konteksta koji prate određeni vaskrsnuti sadržaj.

Najbolji primer je Fury Road, novi nastavak Mad Maxa. George Miller je snimio četvrti film smešten u postapokaliptičnom ambijentu naseljenom paklenim vozačima. Ovog puta, koristi savremenu tehniku da bi podigao letvicu već impresivnih rezultata iz ranijih filmova, a u pogledu scenarija odlazi korak nazad i prepušta scenama napetosti da budu u centru pažnje umesto odnosa među junacima, pa i samih junaka. Uprkos tome što se ni za ranije filmove iz serijala ne može reći da su bili čehovljevske studije karaktera, svaki je imao neku tačku u kojoj neko poludi, vođen željom da se osveti ili pobegne, i čini se da u ovom filmu najpre nedostaje ta obavezna figura. No, opet teško je odoleti spektaklu koji se dešava izvan ljudskog faktora – obračunima, poteri, dizajnu.

 

Rekontekstualizacija se međutim pojavila kako u samom produkcionom karakteru projekta, tako i u recepciji. Za razliku od prva dva Mad Maxa koja su snimana ekonomično, maltene više kao nusprodukt australijskih poreskih olakšica nego kao projekti od kojih se mnogo očekivalo, Fury Road je koštao devetocifrenu sumu, i plasiran je kao vrhunski mejnstrim. U tom smislu, zanimljiva referenca je treći film iz serijala koji jeste bio ambiciozan i sa očekivanim globalnim plasmanom ali je po svom kreativnom DNK bio drugačiji od Fury Roada. Tadašnji iskorak u mejnstrim, Miller je želeo da iskoristi kako bi postapokaliptučnu akciju obogatio nekakvom idejom, o deci srušenog sveta, njihovoj neizvesnoj budućnosti i kreaciji mitova na kojima se bazira društvo. Treći deo je delom i manje omiljen upravo zbog svojih pretenzija, ali s druge strane to je ipak bio pokušaj da se ulazak u mejnstrim opravda uplivom određenog smisla, ili barem poruke. S druge strane, Fury Road je sasvim namerno lišen bilo kakvih pretenzija i pokušaja da prenese neku strepnju, problem ili zapitanost, očigledno svesno podilazeći činjenici da fanovi ponajviše vole drugi deo – Road Warriora.

mad-max-1

Rečju, ono što se smatralo ulaznicom u mejnstrim osamdesetih, a to je pokušaj da se struktura B-filma obogati podtekstom ili čak didaktinošću A-filma, sada se potpuno gubi i sasvim je moguće očekivati ogroman budžet i globalnu distribuciju za film čiji je osnovni cilj da pruži visokooktansku akciju, podiđe starim fanovima i tehničkom lucidnošću regrutuje neke nove, i apsolutno ništa više od toga.

Ta transformacija sadržaja u odnosu na formu nije nešto što bi trebalo da zanima najširu publiku koja zbilja ima u čemu da uživa gledajući Fury Road. Međutim, na duže staze ovo ne samo da je zabrinjavajuća tendencija, već je vrlo zanimljiva recepcija ovog naslova.

Fury Road je dočekan doslovno ekstatičnim kritikama čije formulacije o najboljoj akciji ikada, čistom filmu, neprekidnom uzbuđenju zapravo stvaraju samo buku a odjek vrlo brzo otkriva koliko su šuplje. Bombastične kritike koje ne znače ništa, i to od strane filmske javnosti koja ume da bude stroža i prema znatno slojevitijim pa i uzbudljivijim filmovima, pokazuje kako se kroz Fury Road rekapitulira ljubav za osamdesete koja onomad nije dovoljno pružena na stupcima novina.

mad-max-fury-road-official-legacy-trailer

Ono što je na kraju krajeva najveće remek-delo u vezi sa ovim filmom jeste reklamna kampanja studija Warner Brothers koji je za početak uspeo da probudi interesovanje za serijal čiji je prethodni nastavak izašao pre okruglo trideset godina. Svaki medij je na svoj način doprineo prigodnim i vrlo kvalitetnim člancima o serijalu, zapravo od filma Zero Dark Thirty čija je tema bila privlačna ozbiljnim novinarima, nisam video film oko koga je napisano toliko kvalitetnog novinskog teksta. Zatim, reklama u Kanu je filmu pružila prostor da se tretira kao umetnički vredno ili barem muzejski relevantno ostvarenje.

Ipak, racionalno gledano, Fury Road je potpuno artificijelan produkt. U njemu nema ničega živog. Od toga što nema Mela Gibsona u glavnoj ulozi, do zapažanja da je najupečatljiviji detalj u filmu lik gitariste koji muzički prati tok bitke iako je gitarska muzika i u kreativnoj i diskografskoj stagnaciji.

Ga1skLR

Ovo je film sa likom koga nema, sa rokenrol duhom koga nema, sve je fabrikovano, i to po sećanjima iz osamdesetih. Deluje poprilično paradoksalno da se takav film, baziran na sećanjima, na nekim trofejnim popkulturnim obrascima danas zapravo profiliše kao skup projekat koji treba da mobiliše mladu publiku.

Zašto se Warner uopšte onda opredelio za ovako težak inception kod publike, tako obiman proces pobuđivanja interesovanja za nešto što je zapravo stvar prošlosti? Očigledno da je ovisnost holivudskih studija od dokazane intelektualne svojine dovedena do paroksizma i da će radije mukotrpno oživljavati interesovanje za nešto što već postoji nego proizvoditi nešto savremeno i živo.

brandon-flowers-1403586580

Tu dolazimo do pitanja rokenrola i albuma Brandona Flowersa The Desired Effect. Prošlo je više od decenije kada je Flowers kao član grupe The Killers izborio mesto na rokenrol sceni, mešajući tada aktuelni garažni pop i electroclash sa zvukom osamdesetih na izvanrednom albumu Hot Fuss. Potom je bend pošao putem Bruce Springsteena, odnosno rokenrola koji zbog folk uticaja deluje kao narodna pesma, nikada potpuno sveže i nikada sasvim bajato. Na novom solo albumu Flowers snima pesme koje nisu pod uticajem osamdesetih, one kao da jesu iz te epohe. I u njima se ne dešava nikakva intervencija koja bi ih povezala sa savremenim trenutkom, jedina razlika u odnosu na prave albume iz osamdesetih je to što Flowers na jednoj pesmi može da se ponaša kao David Byrne, na drugoj kao Peter Gabriel, dočim ovi izvođači i autori nisu imali izbora, Byrne je bio Byrne, Gabriel je bio Gabriel. Ako imamo u vidu da je Flowers kreativno konzervativan, teško ga je optužiti da je imao puno drugih formi kojima se mogao okrenuti. Novi žanrovi se jesu pojavljivali, ali retko koji ima tu globalnu komunikativnost i tako duboku ugrađenost u naš DNK kao pop muzika osamdesetih.

Praktično, pop osamdesetih jeste poslednji globalni primer muzike za sve. Potom se desilo segmentiranje tržišta a zatim i smrt diskografske industrije.

A ako neko želi da bude pop zvezda, kao što to želi Flowers, za početak mora napraviti muziku koja će potencijalno moći da komunicira sa svima.

Opet je zanimljiva recepcija. Kritika je začuđujuće pozitivno reagovala na ovaj vrlo solidan album uprkos izvesnoj skepsi koju gaji prema Flowersu posle drugog albuma Killersa. Međutim, izostalo je dublje preispitivanje ovog detaljnog rekonstruisanja muzike stare preko 30 godina. Uticaji su samo prepoznati ali nisu analizirani. Još je zanimljivije to da je Flowers za svoje kopije starih autora i izvođača dobio kudikamo čak i pozitivnije kritike od njih samih koji su često i dan-danas predmet parodije.

Kada se ne odradi indoktrinacija publike da je rimejk /nastavak/ reimaginacija vrhunsko remek-delo kao u slučaju Fury Roada, dobijamo odlične filmove kao što je Poltergeist Gila Kenana koga na svakom koraku šutira ko stigne, uprkos tome što dosledno već čitavu deceniju angažovan na tome da prožima ono najbolje iz estetike Spielbergove producentske kuće Amblin sa savremenim senzibilitetom. Iako je Kenan zapravo najpozvaniji stručnjak za rimejkovanje filmova iz Amblinove ponude, marketinška priprema mu nije obezbedila onaj status koji je imao recimo JJ Abrams radeći film Super 8, ili uostalom sam Miller. I tu se stvara ta tanka granica između rimejka /nastavka/ reimaginacije koja dobija divljenje i one koja se koristi kao primer zašto to ne treba raditi.

Big-Game-2015-2

Nešto lagodniju poziciju ima Jalmari Helander, finski reditelj koji ne samo da režira film po uzoru na osamdesete, uslovno rimejkujući Carpenterov Escape From New York u svom novom ostvarenju Big Game, već na određeni način režira i svoju karijeru po uzoru na zemljaka Rennyja Harlina koji je tokom osamdesetih snimio hladnoratovski triler Born American i time krenuo da se probija ka holivudskom angažmanu. Jalmari Helander u Big Gameu, kombinuje koncept Carpenterovog filma iz osamdesetih i estetiku akcionog filma ranih devedesetih, direktno citirajući Harlinove naslove Cliffhanger i Die Hard. Međutim, ono što je tipično za osamdesete – pored priče o spasavanju američkog predsednika čiji je avion srušen u Finskoj, uz požrtvovanu pomoć malog meštanina koji podseća na spielbergovske male pustolove – jeste pokušaj da se pravi spoj lokalne i globalne produkcije, dakle evropskih reditelja, lokacija i produkcija sa gostujućim američkim zvezdama, a sve u pokušaju da se snimi film koji bi se mogao probiti u globalnim okvirima. Za razliku od autora iz osamdesetih koji su radili slične stvari, gde je jedini put bio očajnički pokušaj da se pronađe internacionalni distrtibuter, Helander ima i mogućnost nastupa na vrlo uticajnim žanrovskim festivalima ili specijalizovanim selekcijama mejnstrim smotri.

Sticaj okolnosti je hteo da nas u toku dve sedmice naprosto zapljusnu ova ostvarenja i time sugestivno ukažu na ovaj zanimljiv trend. Ipak, ostaje pitanje šta je u njihovom korenu?

Svakako da deo odgovora leži u generacijskoj identifikaciji ljudi koji su sada na čelu studija.

Danas su na uticajnim mestima ljudi čiju je mladost ili detinjstvo upravo obeležila estetika repertoarskog filma osamdesetih.

Isto važi i za autore. Danas su deca odrastala na filmu osamdesetih ljudi u najboljim godinama i punoj produktivnosti.

Drugi deo odgovora, a naročito u vezi sa rokenrolom, leži u krizi mejnstrima koji komunicira sa svim ciljnim grupama a kog nema upravo od tog vremena. Zvezde tog profila naprosto nisu formirane u proteklih nekoliko decenija, delom zbog segmentiranja muzičke scene, delom zbog smrti diskografske industrije.

Konačno, pokušaj da se snime filmovi koji imaju globalnu perspektivu eksploatacije diktira da se producenti vraćaju oprobanim formulama, vrlo često već ispričanim pričama i junacima. Svaki agresivni pokušaj globalne eksploatacije obično vodi ka stagnaciji zbog potrage za opšte prepoznatljivim sadržajima.

Ipak, trajnost formula uspostavljenih osamdesetih ima svoj oslonac i u tradiciji nastavaka koja je tada započeta i neumitno dovela do ređeg stvaranja novog materijala. Filmovi poput vrlo simpatičnog Guardians of the Galaxy Jamesa Gunna najbolji su primer pokušaja da se savremenoj publici ponude pastiši nekih davnašnjih ideja.

Tragičan ishod jeste upravo to što ovde govorimo o filmovima koji se obraćaju vitalnoj, mladoj bioskopskoj publici. Umesto da gledaju nešto svoje, njima se serviraju priče iz nečije tuđe bioskopske mladosti.

Lajkuj:

Komentari:

  1. cvetan says:

    ah koliko reci
    svi filmovi su artificijelni
    sa tim se igrati je posebno umece
    ali to ne moze svako da prepozna

  2. Gagi Leee says:

    Opet clanak koji je pisao “kritican”…
    Uzmi snimi nesto da vidimo sta ce ljudi recio o tome….

  3. Boris malinović says:

    Gitarska muzika apsolutno nije u stagnaciji,ona je multiplicirana i profilisanija. Problem je što se elektronska muzika kada je masovno prihvaćena doživela kao nešto paralelno sa rokenrolom, a ne kao podžanr rokenrola. Kada neko nameće mladima šta bi oni to trebali kao mladi da slušaju, gledaju, šta je to “sveže” to je siguran znak da je on/ona mator/a. Pobesneli Max 4. nije nikakav rimejk već nastavak jedne sage poput Star Wars-a. Ono što ga izdvaja u odnosu na ostale delove je da je Max gurnut na “periferiju”, ovde je nosilac akcije žena. Poželjan muškarac je feminista. Film je čist barok.

  4. Toast the Knowing says:

    Steta sto i DV nije odrastao u hladnoratovskim 80-im nego u Milosevicevoj eri. Valjda bi onda znao da pise suvislije i da sa boljim argumentima objasni sta je to tako lose u nastavku MM-a, koji nije ni pastis niti komad nostalgije (za razliku od Poltergeista).

Ostavite komentar:

Slični članci: