Da li imate preko 18 godina?

Hanna Hovitie: Mogli bismo da posmatramo smrt sa više radoznalosti nego odbojnosti

Vrana ima važnu ulogu u pričama i mitovima kao glasnik između života i smrti.

Autor:
8
0

Kratki, eksperimentalni dokumentarac “Leteti, venuti” govori o mladoj taksidermistkinji koja je fascinirana vranama i posvećuje veliku pažnju njihovim mrtvim telima. Njen rad sa pticama je istovremeno pažljiva studija anatomije, ali i osvrt na mitološko, odnos između života i smrti. Rediteljka filma Hanna Hovitie je ovoj temi pristupila kroz crno-beli format i značajnu pažnju posvećenu montaži zvuka, a njeno ostvarenje će domaća publika moći da vidi na 14. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs, koji se ove godine održava od 9. do 16. septembra u Beogradu i onlajn. O ovom filmu, koji će biti prikazan u programskog selekciji Fireworks, razgovaramo sa njegovom rediteljkom.

 Kako ste upoznali glavnog junaka i šta vas je inspiralo da napravite ovaj film?

Inspiracija mi je došla nakon što sam se upoznala i razgovarala sa Anom, glavnom protagonistkinjom. Upoznao nas je zajednički prijatelj. Njena duboka veza i fascinacija životinjama mi je delovala jedinstveno i inspirativno.

Vaš film počinje citatom iz Kalevale, dela epske poezije iz 19. veka. Šta je u vezi ove knjige relevantno za današnjicu i vaš film?

Vrana ima važnu ulogu u pričama i mitovima kao glasnik između života i smrti, i ta zamršena veza između dve dimenzije postala je jezgro mog filma. Citat s početka je preuzet iz pesme u kojoj majka ulazi u “podzemni svet”, kako bi povratila ostatke svog preminulog sina iz reke smrti. U pesmi ona koristi magične čini kako bi sastavila ove delove i vratila sina u život. Film i njegova glavna protagonistkinja takođe gledaju smrti u oči, i tretiraju je kao sastavni deo života – ne kao njegov kraj, već kao drugi početak.

Govorili ste o tome kako je smrt tabu u današnjem društvu. Šta mislite o toj relaciji lično, naročito ako govorimo o životinjama?

Smrt je tabu, naročito u kulturi u kojoj sam ja odrasla. Ona je tabu u tom smislu što kao normalna osoba znate da je tu, možda je osećate u formi nedostajanja za voljenom osobom, ali je ne vidite zaista i definitivno ne možete da je dodirnete. Dok sam snimala film, shvatila sam da recimo nikad nisam držala preminulu životinju u svojim rukama. Za smrt smatramo da je tamna i strašna, u neku ruku i prljava – kao da ne možete da je dodirnete. Tokom procesa stvaranja filma počela sam da preispitujem ovaj naš odnos i odakle od dolazi.

Vaš film je dosta fokusiran na zvukove. Kako ste došli do tog rešenja u montaži?

Film je veoma poetičan. Sa dizajnerom zvuka smo ga posmatrali kao slobodno polje za zvučno poigravanje. U vizualnom smislu, film je izgrađen tako da koristi apstraktne veze i prelaze, kao i metafore, radije nego da ima jednostavnu narativnu liniju. Što se tiče zvuka, cilj nam je bio da posmatraču prenesemo specifične mentalne slike, nezavisne od onoga što se u tom trenutku dešava na ekranu. Na primer, na početku filma smo pomislili, kakvo bi mesto za nas mogla da bude smrt? Polje u plamenu, brod koji tone? Koju vrstu zvukova bismo čuli na takvom mestu? Bio je to sjajan, slobodan stvaralački proces.

Kako prevazići strah od smrti? Teži li vaš film odgovoru na ovo pitanje nad pitanjima?

Ne odgovara na pitanje, ali volim da mislim kako nam na neki način pokazuje alternativu – primer drugačijeg stava prema smrti. Jednostavnim prihvatanjem da postoji drugi način, smatram da možemo sebi da otvorimo nove mogućnosti. Možda ni ne moramo uopšte da prevazilazimo strah od smrti. Možemo jednostavno početi da posmatramo smrt sa više radoznalosti nego odbojnosti.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: