Grobnica za Borisa Davidoviča

Na ovogodišnjem Bitefu, posle regionalnih gostovanja, premijerno je izvedena nova predstava hrvatskog reditelja Ivice Buljana Grobnica za Borisa Davidoviča, po tekstu pripovetke Danila Kiša. Do beogradske publike stizali su raznorazni senzacionalnistički naslovi poput “Seks uživo na sceni” i fotografije predstave koje su otkrivale, kako je to u nazivu jednog svog romana vrsno formulisao Kristof Ransmajer, estetiku “užasa leda i mraka”. Posle nekoliko meseci intrige, konačno imamo priliku da Grobnicu gledamo na redovnom repertoaru Bitef teatra, a tim povodom našli smo se sa glumcima Milutinom Miloševićem i Vladimirom Aleksićem da pričamo o radu na predstavi, njenoj formi i poziciji slobodnih umetnika danas.

Kako je došlo do rada sa Ivicom Buljanom?

Vlada: Bila je audicija i dosta se ljudi prijavilo. Dobili smo da ispričamo zajedno deo pripovetke, valjda je želeo da vidi kako funkcionišemo u grupi. Zatim su bile fizičke vežbe uz muziku, koju je puštao Boris Vlastelica.

Milutin: Ja sam sa njim pre dve godine radio predstavu u Splitu “Adio kauboju”, pa me zvao na završnu audiciju, gde je napravljen uži izbor. Zapravo je postojala dobra sinergija svih tih ljudi, samo nisu svi mogli da učestvuju.

Predstava je pravljena po proznom tekstu Danila Kiša, a da nije rađena klasična dramatizacija. Imala sam utisak kao da neko baca cigle teksta na mene. Kako je tekao taj proces “primitomljavanja” tih gustih odlomaka?

Vlada: Ovaj proces je bio jako lep i znajačajan jer smo puno vremena proveli za stolom, čitajući tekst i analizirajući ga. Ivica je imao jednu neprimetnu metodu uvlačenja nas u taj tekst. Ponašao se kao da ga otkriva prvi put, tu sa nama, a zapravo je imao metodologiju sa kojom nas je vodio. Pošto pripovetka ima 19 odlomaka, fokusirali smo se na to koji bi oni bili filmovi. Davali smo imena odlomcima i izvlačili suštine. Ulazili smo u njegovu srž i zapravo na sceni proveli vrlo malo vremena.

Milutin: Da, kad smo došli do scene već je maltene krenula predstava. Bavili smo se načinom na koji tekst treba da se plasira, i onda kad se uhvatio stil samo smo se prepustili iracionalnom i improvizaciji. Onako, polivaj sve što ti padne na pamet, pa se to razbistri, pa iznova. Tako da su te probe na sceni izgledale kao neke predstave same za sebe. U dešifrovanju teksta si se osećao kao detektiv, istraživač, ekspert za to. On te zapravo tako uvalja u temu i atmosferu gulaga.

Kako ste izbegli psihologizaciju, ako ste toliko vremena proveli nad tekstom?

Vlada: Pa, zato što se nisu izdvojili likovi. Svako je imao svoj odlomak da kaže, prosto iako si Novski ili Fejdukin, ti moraš da ispališ svoj tekst i da ga kažeš. On je nama rekao da ne smemo to da radimo, jer ako krenemo gledalac neće ama baš ništa čuti. Ako krenemo da bojimo iz likova i dajemo emotivni pečat, onda neće dopreti do publike. Mi ne govorimo tekst koji je dijalog ili dramatizacija, već pripovetku i samim tim to je podvig. Ti govoriš tekst u kom nisi ni jedan zarez sklonio, nema štriha, nigde. Po meni je ova predstava kao koncert. Slušaš orkestar i prepustiš se zvucima. U ovom slučaju imaš taj vizuelno-audtivivno-energetski doživljaj.

Milutin: On zapravo treba da ti prenese osećaj šta je revolucija, šta je nerv ili glavni impuls tog čoveka. Biografija tog čoveka je fantastična, a zapravo sulude avanturističke biografije o nekim hrabrim ljudima možeš samo da čitaš ili gledaš na filmu. One jesu idealizovane i romantizovane, ali ti se u životu ne usudiš da ne živiš ograničeno, a ovo je neka oaza u kojoj idejno možeš da proživiš te fantazije koje te na kraju oplemenjuju.

Ako je teatar oaza, jel potoji bojazan da se ideja o revoluciji završi sa predstavom, da ostane u domenu fantazije u pozorištu?

Milutin: Mislim da ne. Ovaj teatar je kao neka čeličana, pun pogon ideje i revolucionarnog nerva. Ako te nešto od toga pukne – super, ako ne – gledao si neki spot. Svakako nisi džabe proveo sat i nešto. Mislim da imaš razne predstave koje se na različite načine trude da korespondiraju sa ljudima, ne samo na ravni mejnstrima.

Vlada: Ali, zapravo, ova predstava ne može biti više mejnstrim. Kada bi došli ljudi koji prate teatar u Evropi, rekli bi ovo je super mejnstrim predstava jer obiluje tim elementima. Čak mislim da je ova predstava klasična, a da su ove ostale zastarele. Pozorište u Srbiji je zastarelo, što ne znači da su loši glumci, samo je prosto teatar malo arhaičan.

Grobnica jeste angažovana, ali u smislu da se glumci mnogo angažuju da bi je izveli. Ja ovu predstavu ne mogu da igram levom nogom ili mamuran. Ali možda je najvažnije što mislim da je dosledna, ona nije koketna – sad ćemo malo da se skinemo goli, a onda ćemo malo da budemo svedeni. Ide do kraja i ti dobiješ jedan tresak u glavu, na koji možeš da reaguješ “Uh, baš mi je dobro” ili “Uh, beži od mene”.  Mogu da zamislim da nekog iritira.

Milutin: Zahteva od gledaoca da prati tekst kao zvučnu zavesu u koju ulaziš izlaziš. A uz sliku i muziku, pravi neku mašineriju, neko postrojenje.

Vlada: A i kad pogledaš tekst, prva polovina su mahom faktografski podaci iz njegove biografije. Sve je prilično zakukuljeno i moraš prilično da se koncentrišeš dok čitaš, da bi tek u drugom delu postao linearan. Tada se i lakše prati, jer ima narativ. U tom smislu je potpuno normalno da ti ne možeš da čuješ i procesuiraš svaku reč.

Tekst zapravo ne stremi da nešto objasni, već je u ravni sa koreografijom i muzikom, koja se uživo izvodi na sceni?

Vlada: Jeste. Taj čovek je imao mučan život i dobro je ako gledalac prolazi kroz sve to sa njim. Ja Milutinu kad lupim šamar, ne foliram da sam mu lupio glumački šamar – udarim dole a on okrene glavu, nego ga stvarno zunem. Ne mislim da svaka predstava treba tako da se radi, ali ova je uz te reči, muziku i žestinu kao neki pankrok koncert.

Predstava je glumački vrlo naporna. Pored toga, vas dvojica imate status slobodnih umetnika, niste zaposleni ni u jednom pozorištu. Povezujući te dve stvari, čini mi ste kao da ste neki univerzalni vojnici.

Milutin: To je kao u sportu, nema mnogo razlike. Ako želiš da održiš kontinuitet u kvalitetu koji ti omogućava izvesni napredak moraš da se boriš da budeš bolji. Tebi je svaka predstava neizvesna, da li će neko doći da te gleda i kaže “Ko je ovaj bolid, šta se ovde dešava?”. Uvek moraš da budeš na visini zadatka, što je sigurno slučaj i sa zaposlenim glumcima, svesno ili nesvesno, ali ovde objektivno nemaš mesečnu platu i to te dovodi u stanje pripravnosti. Težiš da budeš napeto spreman, da bi se dočekao na noge. Daje ti slobodu u izboru i prezentaciji, a ta neizvesnost ti pojačava adrenalin.

Ti moraš da si naspavan, da si odmoran, da si u treningu. Moraš da imaš kondiciju kao konj, a da su ti misli bogate. Neprestani rad u pozorištu obezbeđuje progres, ali te i užasno umara i iscprljuje. Ne da ti prostor da akumuliraš novu potrebu ili staneš na platformu koju ćeš pronaći intuitivno ili iracionalno, kroz neki sadržaj koji dolazi kada ti je to potrebno.

Situacija je komplikovana, jer živimo u vremenu osiromašene hiperprodukcije, koja ima svoj rok trajanja.

Najveći problem slobodnog umetnika je što nemaš mnogo prostora za kvalitetnim slobodnim vremenom, koji ćeš podeliti sa ljudima. Osećaš se olupan, kao kanta koja dreči i nema šta da kaže. Treba ti nova podloga, novi sadržaj u kom se osećaš spreman.

Vlada: Slažem se u potpunosti, ali nažalost, kada bi malo digli kameru sa Srbije i pogledali drugde – situacija je svuda ista. Umetnik u Francuskoj ili Italiji, teško je vreme za kulturu. Mislim da jesmo univerzalni vojnici, jer tako živimo. Ti za dva sata možeš da si u avionu i za četrnaest u Argeniti. To pre nije bilo tako, nije sve bilo tako umreženo. Današnji glumac je i menadžer i reditelj i scenarista, ali ne zato što misli bolje od njih. Prosto, se ljudi mnogo više udružuju, a manje čekaju pozive. Sam iniciraš i postaješ institucija za sebe. Ti si sam kompanija koja traži opstanak na tržištu, da svedem kapitalističkim jezikom. Samo je malo nezgodno u ovoj zemlji, jer je teško.

Milutin: Neophodni su entuzijazam, strast i strpljenje, ali to su potrošne stvari. Ja mogu dva puta da cimam ljude i sedim im na kičmi, ali svako ima svoju stvar koju fura da nema vremena za tvoju. Moraš da si jako uporan, da zoveš ljude i maltretiraš ih i to te dovodi u poziciju ogranizatora. I tvoja energija je potrošna – umesto da je trošiš na nešto kreativno, izliže se ovde. Nemaš mnogo fore da to radiš pet puta za redom, ali opet te sve to tera da budeš maštovitiji, konstruktivniji, usmereniji, vredniji.

Vlada: Jeste kriza i jeste težak period, ali mislim da je to dobro, jer će malo isfiltrirati ovoga od onoga. Ovaj sistem u kom je srpsko pozorište, nažalost izumire. Tih para više nema, svi se preorjentišu u univerzalne vojnike i neko će odustati, a neki će nastaviti u malo drugačijoj konjici. Zanimljivo je. Ipak se dešavaju i dobre stvari.

Da li postoji opasnost da umetnici na taj način sebi čine medveđu uslugu jer sistemu šalju poruku da mogu bez novca i da mogu sami i da on tako ostaje nepromenjen?

Vlada: Ne treba pristati na to da si alternativac. Radiš alternativne stvari, ali evo, na primer Milutin, posle samoodrživih predstava Krunska 54 i Kuća broj 8 ima apsolutno svako pravo da kaže da za svoj sledeći projekat hoće pare od države. Uradio je dva vrlo relevantna projekta koje je videlo toliko i toliko ljudi i koje je pomerilo načine razmišljanja. To je samo pitanje autora da shvati da nije skrajnut. To je lični osećaj.

Zbog trenutne situacije intitucionalna pozorište produciraju samo ono što puni sale, ali ovo je veliki grad i treba da postoji sve. Mi kao umetnici samo treba da stanemo iza toga, kažemo “Ovo je kvalitetno” i nateramo ministarstvo da objavljuje više konkursa za takve projekta. Ono treba da radi za nas, a mi treba da budemo inspiracija. Zaista bi umetnici morali da isprave kičme i ne nose se mišlju da su jadnici. Stvari mnogo zavese od nas samih.

Milutin: Problem je što ne možeš da pratiš kontinuitet svog impulsa, da kažeš ono što te u tom trenutku muči i opseda. Apartno je i nije u sinhronizaciji. Pošto si egocentričan, jer ti je u nekom bizarnom smislu posao da budeš takav, gledaš da tu svoju opsesiju istražuješ i artikulišeš. Ovaj segment je samo neka scenografija u kojoj ti to radiš i tek sa nekom distancom možeš da izvučeš zaključak šta je to predstavljalo u datom trenutku. Ali bitno je raditi. Mora da se radi. Zvučimo kao penzosi, ali u suštini to je jedini spas.

Više o predstavi možete pogledati na njenoj zvaničnoj fejsbuk stranici ili sajtu Bitef teatra.

Iduća izvođenja Grobnice zakazana su za 19. 20. i 21. novembar / Telefon za rezervacije: 069/8992400, od 10 do 14h i 18 do 20h / Radno vreme blagajne: od 18 do 20h pred početak svake predstave /