Grand Budapest Hotel

Nakon The Darjeeling Limited, Fantastic Mr. Fox i Moonrise Kingdom, američki reditelj Ves Anderson se vraća sa novim ostvarenjem: izvrsnim, komičnim i laganim Grand Budapest Hotel, inspirisanim pričom Štefana Cvajga.

Njegov poslednji film rekonstruiše avanture Gustava H. (Rejf Fajns), legendarnog nastojnika čuvenog evropskog hotela istog imena između dva rata, i lobiboja Mustafe (Toni Revolori), dečaka koji postaje njegov najverniji prijatelj. Pola komedija – pola krimić, ali takođe i satira jednog društva i epohe, rediteljev osmi film stvara gust zaplet razvijen kroz dva sloja naracije: Džud Lo, kao mladi pisac, u poseti veličanstvenom hotelu u fiktivnoj planinskoj zemlji Zuborvka, nailazi na zagonetnog vlasnika, G. Mustafu (F. Marej Abraham) i ispituje ga o istoriji zdanja. Dok već znatno stariji Lo (sad već u ulozi Toma Vilkinsona) prepričava taj susret, Mustafina priča šalje film nazad u 1932. godinu kad se glavna radnja odvija.

Tokom vremena, Andersonovi filmovi su nepokolebljivo razvijali bujan i ekcentričan svet koji operiše na svoj način i po svojim uslovima, i Grand Budapest Hotel nije nikakav izuzetak. Anderson je i dalje ubedljiv pripovedač koji pruža odlično glumačko igralište svojim glumcima, i u ovom slučaju, gluma Rejfa Fajnsa je možda najenergičniji i vitalniji izražaj glume u Andersonovoj režiji do sad. Posedujući mnoge poznate sastojke, od atmosfere do ansambla skoro svih redovnih Andersonovig glumaca, film takođe odaje priznanje rediteljevoj viziji i originalnosti.

Međutim, Grand Budapest Hotel uspeva da pronađe još komplikovaniju ravnotežu od prethodnih ostvarenja Vesa Andersona, žonglirajući brz zaplet sa upečatljivim slikama i perceptivnim karakterizacijama u ushićenom duhu ekcentričnih komedija. Njegove jarke uobičajene boje, koje je elegantno zabeležio direktor fotografije Robert Jeoman, odlično se prepliću sa divnom muzikom Aleksandra Depla-a. Ujedno apsurdan i lep, Andersonov svet nikad nije bio tako spektakularno izveden.

Uprkos ogromnom šarmu, Andersonova hirovita ekspresivnost nije lišena dubljeg značenja. Grand Budapest Hotel je komična alegorija ratnih odnosa i eksploriše tragedije socio-ekonomskog kolapsa nakon komunističkog ustanka i tokom fašističkih pretnji, bez da konfliktima daje ime. U tom smislu, Gustavova čudna priroda je sama po sebi iskrivljena karikatura evropskih ideala u prvoj četvrtini dvadesetog veka, njegova kitnjatost i seksualna promiskuitetnost su u sporu sa njegovim prividno konzervativnim tačkama gledišta na etiketu.

Andersonove formalne i tonalne strategije (izvrsni vizuelni ukrasi, novelistički naslovi poglavlja, sveprisutan osećaj čežnje za prošlošću) vraćaju izgubljen, prastari svet u živopisan filmski život. I dok Andersonov scenarijo razvija složenu okosnicu priče unutar priče unutar priče, vragolasto uvijena saga se odvija sa izuzetnom lucidnošću. Sve u svemu, Andersonovo novo ostvarenje je inventivan, duhovit i lagan užitak.