Da li imate preko 18 godina?

Recenzija: GONE GIRL

Novi Fincher od danas u bioskopima

0
2

“What are you thinking? How are you feeling? Who are you? What have we done to each other? What will we do?”

Prošlo je 15 godina od „Fight Club“-a. Ako ste odrasli tokom devedesetih i ložite se na filmove, taj film vam je među 10 ili 20 najboljih (bez obzira na to koliko ste filmova pogledali i da li preferirate korejski film osvete ili Sandens ili Transformerse). U tih 15 godina koje su protekle od najšokantnijeg reveal-a u modernom Holivudu do „Gone Girl“, Finčer je snimio 5 filmova. I svaki od tih 5 filmova je bio faličan. „Panic Room“ nije bio dovoljno ambiciozan, „Zodiac“ je bio predugačak i dosadan, isto kao i „Benjamin Batton“, i isto kao „Girl With A Dragon Tattoo“, a najveći kvalitet „Social Network“-a je bio taj što nije bio ova tri.

Ovo ne znači da su to bili loši filmovi, ali oni su uvek obećavali više nego što su mogli da ispune. Finčer je u njima bio više nego što je trebalo. U svakom kadru, u svakoj sceni. Njegova režija je bacala ogromnu, mračnu senku na svaki od tih filmova do te mere da ništa osim režije nije ni moglo da se vidi. I svako od nas, fasciniran njegovim izborima, ili njegovim ambicijom ili i dalje fasciniran „Fight Club“-om, bio je spreman da iznova i iznova pravda te filmove, da ih brani iz kontre, da „Zodiac“ proglašava remek- delom, da priča o obrvama Runi Mare, da ubeđuje ljude da je Danijel Kreg ozbiljan glumac, da gradi argumente o Bendžaminu Batonu na osnovu vremena potrošenog na radu na efektima.

Kako sve to izgleda smešno sada kada je ova zver od filma puštena na nas.

Finčerov „Gone Girl“ je mnogo toga. Između ostalog, on je, posle dužeg vremena, prvi kredibilan kontra-argument za „knjiga je uvek bolja od filma“. Siže knjige i filma je manje- više isti, građa likova je ista, atmosfera je ista- Džilijen Flin jako dobro uspeva da svoju knjigu prevede u scenario a da se ništa značajno ne izgubi.

Razlika je u slojevima. Finčer kroz dva i po sata od u suštini jednostavne i jasne metafore o bračnom životu stvara zastrašujuće slojevitu priču čije baza ostaje „ovako brak izgleda“, ali on na to „nafiluje“ sve motive kojima se bavi tokom cele svoje karijere.

To postiže tako što možda po prvi put od „Seven“ na ovamo, on i njegova režija ne dominiraju filmom. Da, film je i dalje „finčerovski“- od zelene boje u svakom kadru, preko atmosferske muzike do svedene glume, ali u najvećem delu filma, to je otprilike to. On postavi parametre u prvih nekoliko scena i onda „pusti“ da se stvari dešavaju: da tenzija raste, da se opsesija razvija, da pojedinac iznova i iznova bude zgažen od strane sveta (Nik u prvom delu filma) ili autoriteta (Ejmi od trenutka svog rođenja), i da svako od likova polako dođe do spoznaje koliko je nemoćan, sam i nesposoban da ostvari konekciju sa bilo kojim drugim bićem na celom svetu, a da ta konekcija ne bude vrlo brzo korumpirana bilo od strane nekog od njih dvoje ili od njihovog okruženja.

Finčer „preuzima“ film samo tokom velikih „reveal“-ova koji su tako precizni, snažni i ubitačni da će svakome ko je pročitao knjigu u nekom trenutku biti žao što zna šta će se desiti i što ne može u potpunosti da se prepusti brzim rezovima, Reznorovoj muzici i “krupnjacima” na lica glavnih likova koji proživljavaju užas koji samo voljena osoba može da vam pričini. (Rosmund Pajk briljira, a Aflek će opet prijatno iznenaditi ljude, najviše zbog toga što i dalje niko od njega ne očekuje ništa, i pored toga što konstantno pravi jako dobre uloge.)

Svi ti slojevi koje Finčer gradi su u službi jedne velike „istine“ koju on iznova ponavlja kroz svaki film a to je da istina nije bitna. Činjenice nisu važne, ono što se desilo ne oblikuje život. Ono što je stvarno „važno“, ono što je srž svega je najbolja priča, tj narativ. Najbolja žvaka pobeđuje. Od „What’s in the box?!“ na ovamo, Finčer se bavi time, samo što je posle duge pauze konačno došao do materijala koji je savršen za njegovu žvaku. Ručno pisani dnevnici, intervjui, TV emisije, policijska istraga, monolozi likova, skoro sve što se desi u ovih dva i po sata- ništa ne pokazuje šta se „stvarno“ desilo, (osim kada nam se to eksplicitno ne prikaže: kao kada lepota „šećerne kiše“ kasnije postane pakao „snežne mećave“) nego se sve to samo međusobno takmiči da kontroliše razgovor- da bi vladalo prošlošću, upravljalo sadašnjicom, kako bi moglo da organizuje budućnost. Usput se nabiju frustracije, kompleksi i psihoze, koji pre ili kasnije moraju da puknu. A onda narativi opet krenu da se bore oko toga ko će najbolje da objasni „zašto se to desilo“. Istina uvek prva pogine, ali koga briga za nju? Naravno, nikog osim Finčera.

Lajkuj:

Komentari:

  1. KIOKJOJ says:

    Mocan film, cista desetka

Ostavite komentar:

Slični članci: