Nemanja Golijanin

U četvrtak uveče, u umetničkom prostoru U10 otvorena je samostalna izložba mladog domaćeg slikara Nemanje Golijanina. Ovim povodom, našli smo se sa Nemanjom dan kasnije da porazgovaramo o crtežima i slikama, utiscima sa otvaranja, njegovom odnosu prema umetnosti. 

Šta povezuje sve ove slike?

Ja sam to zamislio kao crtež u formi slike, i to je veza koju sam želeo da postignem. Mogu da kažem da sam uspeo, osećam satisfakciju kad vidim ovaj broj slika i crteža. Krenulo je sa crtežima iz 2013, koji su se formirali u ovih 20. To su zapravo segmenti mog života, interesovanja i uticaja, rukopisom za koji mislim da nije nepoznat. Moj sistem istraživanja i proces realizacije nisu kroz pisan rad, oni nisu delikatni već intuitivni. Ljudi koji u tome mogu da se prepoznaju mi govore da je duhovit.

Rekao si da je taj proces započetak 2013?

Ja nemam vremena da svaki rad izvedem na način na koji sam zamislio, u smislu spontanosti. Različiti su pritisci. U ovom smislu sam imao par meseci da izvedem izložbu. Sve je započeto jednom konkretnom slikom koja predstavlja neki vid crne rupe, dakle neke stvari koje su me odvele od ovoga. Tih devet meseci nisam znao gde se moja olovka nalazi. U nekom trenutku sam odlučio da to mora da prestane i da moram da se vratim stvarima koje su moj život i moja profesija. Slika o kojoj govorim je ljubavna, tiče se moje babe koja govori “Nemoj sine na dve stolice”.

To zvuči duhovito, ali ja sam zapravo to vrlo emotivno proživeo, iako ljudi misle da sam kamen, stena, čelik od čoveka. Ipak je ovo jedan teški intimizam, koji sam predstavio na adekvatan način. Ne bih želeo da tu postoji ni mala doza patetike.

A tih devet meseci, čime si se bavio?

Da, rekao sam crna rupa, ne zvuči baš reprezentativno, hteo sam da kažem profesionalna crna rupa. Ono što je sjaj tih devet meseci je Radost Fina Kuhinjica, jedini vegeterijanski restoran u Beogradu. S jedne strane, tih osam sati prerastu u deset, pa stopedeset, pa u ceo vaš život. To je negde naša realnost, međutim postoji i ogromno bogatstvo tog prostora. Možda je to stvar viška mojih interesovanja, ali uspeo sam to da kanališem radeći kao asistent kuvara, služeći tu hranu i govoreći o njoj.

Ali zasićenje time je govorilo koliko mi ovo zapravo fali. Jer jedini način mog umetničkog funkcionisanja je kroz kontinuitet. On nikada nije išao kaskadno, već uvek u vidu linije koja blago odlazi na gore. Kada je to stalo, osetio sam kao da moram da otvorim vrata i udahnem. Tako je počelo pripremanje ove izložbe. U tom smislu moram puno da se zahvalim galeriji U10, Mići Kariću i mojim prijateljima. Imam utisak da, ono, pre nego što kažem “Mir u svetu”, bih morao da kažem “Hvala mami i tati”.

Spomenuo si U10. Od kako je otvorena, ovde je procilkulisalo dosta mladih umetnika. Kako vidiš našu scenu i sebe u njoj?

Skoro me neko to pitao i rekao sam “Ako moram da budem pretenciozan, onda ću nešto da kažem”. To je jedna osetljiva tema. Ono što bih morao da kažem za ovaj prostor jeste da je on jedna svežina ovog grada i jedna svetlost koja nam je svima bila potrebna. Visina ovih zidova i ova svetlost nam svima znače. Ovo je jedan regulisan sistem koji vode mladi ljudi i pružaju ovom gradu nešto što ranije nije postojalo – slobodu.

Skoro me neko pitao kako se osećaš, ja sam rekao – “Ja sam toliko srećan!”. Ne govore to ljudi.

Mi smo na dnevnom nivou preplavljeni fotografijama na internetu, ali koju težinu nosi slika u prostoru i da li je i dalje tako? Koja je vrednost izložbenog prostora u eri digitalne konzumacije?

Da li je uopšte potrebno da se ide u galerije? Da li je potrebno da se slike vide, ako sve može negde da se okači? Da, mislim da je potrebno. Imamo ovde jedan sintisajzer, kao primer slike koja se desila u stvarnosti. Prošle subote smo igrali celu noć i ja sam rekao “Kakv je ovo sintisajzer svemir? Ko je ovaj Japanac koji pušta ovu muziku? Pa, to je moja nova slika!”. Za mene prisustvo ljudi predtstavlja ljubav, mene to inspiriše, ja tako funkcionišem i to može ovde da se primeti.

U tekstu koji predstavlja izložbu pominje se fenomen selfija u kontekstu odnosa prema sebi, zatim identitet u našoj digitalnoj stvarnosti.

Ja sam sebe koristio izuzetno. Razgovarao sam jednim psihologom, jer sam se pitao da li se ja držim za neku slamku i da nemam otvoren um. Prosto, koji su to izvori koji bi me odveli od sebe. Ali ja sam upućen i sebe koristim maksimalno kao inspiraciju. Mislim da to nije pretenciozno.

Sećam se na Akademiji, crtamo i imamo nekog modela. Međutim, ja radim i neko priđe i kaže “Pa ti crtaš sebe”. Mislim da je ovo još jedna serija preispitivanja, koja se završava mojim autoportretima, koji su prisutni već godinama.

Selfi kultura jeste prisutna, i ja u njoj. Svaki put želim da proverim da li je slika odgovarajuća. “Obriši molim te”. Idemo ponovo, dok to rešenje nije moje, koje mogu da odobrim. Ali, mislim da je u kontekstu izložbe ovo senzibilitet koji sam želeo, i da, ovo je moja pobeda.

Nemanja Golijanin je rođen 1983. godine u Mostaru, BiH, diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na smeru Slikarstvo, 2011. godine, u klasi prof. Anđelke Bojović. U toku studija i kasnije bio je angažovan na mnogim grupnim projektima i internacionalnim radionicama od kojih su najznačajniji rad na muralima u okviru dugogodišnje akcije Karakterom protiv nasilja u saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta i učešće na međunarodnoj radionici Real presence. Na osnovu dostignuća u istraživanju problema figuracije u crtežu, kao stipendista Fakulteta likovnih umetnosti, boravio je u Italiji u Internacionalnoj likovnoj školi. Po završetku studija nastavio je sa izlagačkom aktivnošću, između ostalog imajući svoju prvu samostalnu izložbu u galeriji Dunav osiguranja.

Galerija U10 nalazi se u ulici Kosovke devojke 3. Radi svakim danom od utorka do subote, od 13h – 21h.

Izložba će biti otvorena do 15. novembra, a Nemanju možete kontaktirati putem mejla na nemanja.golijanin@yahoo.com.