Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Girls

Some girls su na kraju ispale veće od drugih.

7
2

Oh, fuck.

Ovo nije tekst o Girls koji ste seli ili kliknuli da pročitate. Onaj koji sumira pokušano i ostvareno, koji se osvrće na (šire) društvene reperkusije ove serije, koji poredi ove četiri cure sa one druge četiri HBO žene, koji analizira značaj ove serije, komentariše (ne)problematičnost golišavih prizora Lene Dunham, odabira koja mu je “cura” omiljena… Mislim, možda i jeste. Ali vi se pravite da nije.

Lena Dunham je imala oko 25 godina kada se upustila u polu-biografsku dramatizaciju svog društvenog života sa tri bliske prijateljice. Seriju je završila pet godina i šest sezona kasnije, otprilike u dobu svog alter ega Hannahe Horvath kada je i Carrie Bradshaw počela da nam prepričava njujorške avanture sebe i svoje tri prijateljice. I ignorisati kulturne razlike i svetlosne godine koje razlikuju ove dve “vrste” žena, “kulture” žena, “društvene grupe” žena skoro da je nepodnošljivo nemoguće.

Dunhamova je, za razliku od Sarahe Jessice Parker (o stvarnim autorima serije Sex and The City da i ne govorim), odrasla period kojim se bavila. Skoro da smo imali rijaliti pristup tom životu, koliko god on bio intelektualno dopingovan arthausičnim i indi sadržajima. U odnosu na Girls, Sex And The City izgleda kao nešto što je bliže Wall Street (govorim o Stoneovom filmu) periodu Njujorka, nego bruklinskim veganima i muzici Vampire Weekend.
Biće još poređenja kasnije, ali da se vratimo na mene.

girls_series

Prilično sam siguran da je odnos prema seriji Girls kod većine gledalaca bio regulisan time da li im je Lena Dunham simpatična ili ne. A naročito u slučajevima kada nije. I, stvarno, voleti Lenu Dunham, odnosno Hannahu Horvath (koliko god se ova ne razlikovala od svoje stvoriteljice), nije bilo uvek lako.
Meni je prethodna, peta sezona, Girls bila skoro genijalna. Mislim da je Dunhamova, zajedno sa svim svojim ko-autorima i ko-autoricama (tu najviše mislim na Apatowa i Jennie Konner), konačno definisala senzibilitet ove serije, konačno prestala da nam preko svojih junakinja i njihovih života nešto poručuje. I pustila ih da samo žive. I ti životi bili su, očekivano, puni trnja i puni ruža. Možda i bitnije od toga bilo je to što su se četiri glavne junakinje (ne pada mi na pamet da vam ih sad pobrajam!) i fizički i emotivno razdvojile (u nekim slučajevima i razišle) i serija je mogla da im se zasebno posveti, a ne da, što je de facto bila jedna od mana S&TC, da prvo traga za pričama i načinima koje junakinje drže na okupu. Ili, barem, u istom delu grada.

Usuđujem se da kažem (tvrdim?) da je u istoj sezoni Hannah Horvath počela da ide na kurac Leni Dunham. Još uvek nisam odlučio u svojoj glavi da li je to zbog toga što je Hannah bolja ili lošija osoba od nje. Primera radi, u emitovanje ove poslednje sezone, oni informisaniji među nama ušli su sa bagažom vrlo nepovoljnih mišljenja o Dunhamovoj. Nagađam. Čemu je verovatno najviše kumovala njena ultraliberalna i ultraidiotska izjava da joj je žao što nikada u životu nije imala abortus. Što je trebalo da potkrepi njenu tvrdu odanost “pro-choice” opciji.

A pogledajte šta se desilo Hannahi u ovoj sezoni. Da ne spojlujem. Ja sam sve do kraja strepeo da će svojeglava Hannaha i još (ne)promišljenija Lena da u poslednjem trenutku izaberu “pro-choice” opciju i pokažu nam da žena, a naročito Hannah, i još više Lena, ima pravo na određeni tip odluka. Šta god mi mislili i čemu god se svim srcem nadali. I što je najgore od svega, jedan takav potez bio bi sasvim u skladu sa Hannahom koju smo upoznavali u prve četiri sezone, pa možda i u petoj. Ne toliko sebičan, koliko skoro iritantno “privatan”. Bez sumnje, liberalni deo Amerike tapšao bi do suza na tako nešto. Što bojim se i nije bio toliko slučaj sa isto toliko nezavisnim i feminističkim, ali sasvim suprotnim, odlukama koje je Hannah donela u ovoj sezoni.

Još jedna stvar koju bih da pomenem u ovom tekstu jeste koliko je, (ne toliko) neočekivano kao i u Sex and The City, ova serija konzervativno završila. A vi me ispravite ako grešim.

Tokom pet sezona, junakinje Girls bile su donosilje i žrtve svojih odluka. Bolno i ponekad idiotski namerene da budu nezavisne. Baš kao što su to, na različite načine, izražavale i pokušavale i junakinje Sex and The City. Svaka od ovih osam žena mogla je da bude prototip, nekom od svojih osobina, ako ne i svima, mladoj, modernoj ženi, koja ne mora nužno da živi, radi i jebe se u Njujorku. Kad ono…

Shoshanna nakon profesionalnog i emocionalnog kolapsa u Japanu iz serije izlazi stereotipnom veridbom koja je uvod u još stereotipnije venčanje (možda i život). Strašnija od toga je njena odluka da se odrekne svojih prijateljica i da ih prezre. Zbog sebičnosti, “fejkolikosti” i površnosti za koje joj se čini da ih je i sama posedovala pre nego što je donela zrele, “odrasle” odluke u svom životu. Odlučivši da živi isto kao i milioni drugih. U krajnjem slučaju, najbitnije od svega je da ona jedina deluje zadovoljna svojim odlukama.

Jessa, možda najbliskija Hannahina prijateljica, kažnjena za izdaju koju je priredila ovoj, ostaje bez Adama. Iako joj Hannah oprašta i ima naznaka da tom prijateljstvu nije kraj, u isto vreme svedoci smo i njenom psihičkom stropoštaju u promiskuitetnost uz vrlo sirovo dočaran gorak ukus tog beznađa. Daleko od toga da morališem, meni se čini da je Dunhamova samo htela da nam pokaže da Jessa nema novih planova za budućnost, a da stari više ne rade posao.

Najparodičnije od svega prolazi Marnie. Ona je izgustirala sve društvene konvencije, pokazala da nijedna od njih ne može da obuzda njenu sebičnost, emocionalnu hendikepiranost i patološki strah od napuštanja. U svojim kasnim dvadesetim ona je skoro baba tetka sasvim tetkasoj Hannahi. Neko ko je silom prilika odabrao da bude nužan tamo gde je isto toliko i nepotreban.

I na kraju Hannah. Prvoborkinja za ženska prava, žena koja je milionima muškaraca (a možda i žena) ogadila seks (jer nisu sve stvari podjednako lepe na ovom svetu, koliko god nas inkluzivna prava učila tome i mi racionalno bili zagovarači toga), neko ko je svom salcu davao prostora pred kamerama koliko i očiglednim manama. Ako mene pitate, osnovna razlika koju je Hannah ili Lena ili obe imala u odnosu na sve četiri junakinje Sex and The City i njihov pogled na svet jeste što Hannah nije bila romantična, niti je radila bilo šta što bi podilazilo toj (ne vređajte se!) “tipično ženskoj osobini”. Hannah nije maštala i topila se u neostvarivim snovima. Njen najveći kvalitet je bilo što je od početka do kraja živela u trenutku. Svakom trenutku. Svakom pogrešnom trenutku, baš koliko i pravom.

girls-hbo

Poslednje dve sezone Girls trijumf su Girls kao fiktivne serije o četiri mlade Njujorčanke, a ne ideja, stavova ili koncepata sa kojima se možda, “mladalački” ušlo u čitavu priču. Poslednje dve sezone daleko su toplije i emotivno kompleksnije, mudrije napisane. Pogledajte samo sa koliko se drske opuštenosti Dunhamova rastajala od likova, ostavljajući ih u trećoj, petoj, sedmoj epizodi. Nije bilo nikakvog “romantičnog” zaokruživanja priča u poslednjoj epizodi, upriličenih velikih reči. Sudbine epizodnih i glavnih junaka naslućivane su po malo.

Na kraju su ostale dve mame, jedna beba i jedna cura viška.

Poslednja scena, u kojoj Hannahina beba konačno počinje da sisa, štrc je u oko pre svega onome što su liberalni krugovi, jedno vreme uz njenu nesebičnu pomoć, želeli da naprave od nje- nakaradnu liberalnu heroinu koja će sopstvenom osobenošću učiniti da svaka idiotska ideja izgleda kao legitimni liberalni zahtev u nikad dovoljno liberalnom svetu. Ono što je Hannah na kraju poručila jeste da je svako ishod (ili žrtva, ako ste liberal) svojih odluka i da mora odgovorno da se ponaša prema njima. Skoro idiotski parodična scena u poslednjoj epizodi, u kojoj Hannah drži lekciju “mlađoj Hannahi” koja se superidiotski ponaša (otprilike kao maneken “najliberalnijih ideja” iz vizure nešto racionalnijih ljudi), deluje kao Lenin komentar na prve četiri sezone Girls, na “godine neozbiljnog življenja” (neozbiljnog ili bezobzirnog, vi odlučite). Dunhamova vrlo konzervativno i vrlo racionalno osuđuje očiglednu idiotskost tinejdžerkinog ponašanja tj kulminaciju hiperliberalizacije liberalnosti. Da li baš Dunhamova ima pravo da podvuče liniju, očigledno je da nema, ali je i očigledno da je ona povukla.

Najlepše od svega je što je Hannah Horvath koju smo upoznali na početku Girls i ona koja smo ostavili sa bebom na kraju ista osoba. Šta god vi mislili. Najlepše od svega je što je Dunhamova pustila da se promeni i da ta promena deluje iskreno. Nema sumnje da je jedno od ključnih dešavanja u celom serijalu bio Hannahin odnos sa Adamom i on kulminira ultimativnim “milenijalskim” hepiendom (pogledajte La La Land za prototip novog, “milenijalskog”, “zasebnog” hepienda). Scena u kojoj ona i Adam, pored najbolje namere, shvataju da “za njih dvoje više sreće nema” jedna je od najlepših i najpotresnijih televizijskih ikada (barem za mene), i najbliže (anti-)romantičnom što je ova serija mogla. Hannah i Adam, skoro kao i Shoshanna (ali suprotno i nekonzervativno u odnosu na nju), demonstriraju zrelost i nespremnost da se kockaju i glupiraju svojim odlukama, kao pre. Ne samo što je sada ulog veći, već i zato što niko od njih više nije osoba koja je bila kad su sreli. Ne mrzi me da napomenem da je naročito Driver (kao verovatno najbolji glumac današnjice) pokidao u raskrinkavanju podjednako muške i ženske fantazije da princ na belom konju može da se (ponovo) pojavi i spase stvar. I jedino u tome, u tom Hannahinom odbijanju muškog participiranja radi sigurnosti, vidim namigivanje s dva oka, sada već skoro “konzervativnim” feminističkim stavovima.

Girls nas je, za razliku od Sex and the City, upoznala sa stvarnim predstavnicima jedne generacije (usuđujem se da pretpostavim da su to “milenijalsi”). Analize i sinteze nas informišu da je to generacija koja na svoje roditelje gleda kao na realne uzore, koja ne želi da buntuje, jer joj je skoro sve dozovoljeno, koja je pre svega odgovorna prema svim činiocima svog života, tolerantna i to najviše u meri “dok njih ništa ne ugrožava, sve je ok”, vrlo individualna, otvorena i prijateljski raspoložena. Lena Dunham nas je upoznala sa osinjim gnezdom iste, njenim najrazmaženijim primercima i pokazala neke od mogućih ishoda njihove ko-egzistencije sa stvarnim svetom. Ja cenim u kojoj meri je ispala fer u insistiranju na onom šta je kod njih nepromenljivo i “njihovo”, a šta mora da se promeni i doprinos je kolotečni, ili mlečenom putu, odrastanja i života samog.

Kao pripadnik generacije (X?) koju su stereotipizirali filmovi Camerona Crowea i romani Douglasa Couplanda, moram da priznam da su “milenijalsi” u Girls dobili daleko boljeg prezentera i bolju predstavu o sebi. “Milenijalsi” možda žive kao da je svet i sve na njemu napravljeno samo za njih, ali isto tako, barem kako sugeriše Dunhamova (da bi trebalo), i za sve što u njemu postignu, uključujući promašaje, neuspehe i potencijalni neo-konzervativizam, mogu samo sebi da zahvale. Što je veliki korak. Na zemlji.

girls-a

Lajkuj:

Komentari:

  1. fridome,bole me pishica sta ti mislis o ovoj seriji,ako me razumes.u poslednjoj sezoni meni su precesto kretale suze,one zenske,najteze,sto zbog iskrenosti,sto zbog lepote.a scena sa hanom i adamom kada skontaju sve,nesto najpotresnije sto sam ikad video na tv-u,pored look at the flowers scene u walking dead.moja suza je najskuplja,tako da ce devojke nedostajati vise nego sto bih voleo da priznam.inace,lepsi kraj nisam mogao ni da naslutim.inace,standardno sjajan tekst.slobodane.ljubim,ljubim

  2. Voldi says:

    Obožavam Girls i sve koji vole ovu seriju. Lep tekst. Treba nam više ovakvih tema. <3

Ostavite komentar:

Slični članci: