Masahisa Fukase: Samoća gavrana

Ove nedelje u rubrici fotografija predstavljamo japanca Masahisa Fukasea. U temeljima njegovog fotografskog opusa nalazi se opsesivna intima.

Knjiga “Samoća gavrana” nastajala je tokom 13 godina fotografovog drugog braka, tokom kojih je opsesivno fotografisao svoju suprugu Yoko, dok ga nije napustila. Tada je njegov fokus prešao na gavrane i celokupnu simboliku koju u diptihu sa izgubljenom ljubavlju oni nose. Prvo japansko izdanje ovog “opskurnog remekdela”, kako ga je opisao British Journal of Photography, na kolekcionarskom tržištu dostiže vrednost do 2000 funti, a ako je na njoj autogram onda je i duplo skuplja.

Yoko je bila aktivni učesnik Masahisovog projekta. Ona je pozirala, glumila, nastupala pred njegovim objektivom. Ipak, nije bilo lako istrajati u toj ulozi i kako sama kaže, tokom njihovog braka, često je iz nenadmašne dosade upadala u stanja nepodnošljivog uzbuđenja. Fotografisanje takvih trenutaka za njih je postao život.

U ovoj, naizgled, opuštenosti, intima dobija prostor da izađe na površinu. Za Fukasea, fotografija je bila pokušaj da zaustavi vreme, da zadrži Yoko, da je sačuva i zaustavi u trenucima zajedničkog života koji je toliko voleo.

“Fotografišem u nadi da sve zaustavim. Moj rad može da se posmatra kao neka vrsta osvete sadašnjem trenutku.” – Fukase

Kada ga je posle 13 godina Yoko napustila, odao se alkoholu i depresiji. Kako je u Japanu gavran simbol za crna vremena, u nedostatku svog dotadašnjeg subjekta, ove ptice zloslutnice su postale njegov novi motiv. Fukase je fotografisao gavrane u svim razmerama; jata iz daljine, pa jata u krošnjama, gavrane u letu, dok nije stigao svojim objektivom do pojedinačnih portreta gavrana; i živih i mrtvih.

Mračne, zrnaste i skoro pa impresionističke, Fukaseove fotografije odišu spontanom iskrenošću i u samoj tehnici. On često uveličava svoje negative, pre i podeksponira ih, da bi došao do atmosfere koja će što bliže opisati stanje njegovog duha, koliko god to nije u skladu sa tehničkim fotografskim standardima.

Iako na prvi pogled fotografisanje gavrana dolazi iz lične traume gubitka ljubavi, u foto knjizi The Photobook: A History, Martin Parr i Gerry Badger tumače ovu simboliku na malo širi način.

“Siluete ptica u formacijama raširenih krila na zrnastom nebu metamorfiraju u slike ratnih aviona, u značajnu i traumatičnu sliku posleratnog Japana.”

Samoća gavrana je ostala Fukaseov najmoćniji rad i neka vrsta epitafa za život koji je bio još mračniji i teži nego fotografije.