Fink

Fin Greenall počeo je kao DJ i producent elektronske muzike. Isprva solo projekat, sada trio, Fink je deo Ninja Tune etikete još od dvehiljadite godine. Njegovo poznavanje folka i ljubav prema bluzu, večita naklonost dab muzici i prožimanje termina indie kojim se služi više kao filozofijom nego muzičkim žanrom, doveli su ga do današnje formacije. Guy Whittaker i Tim Thornton nisu samo članovi pratećeg benda. Oni su doprineli svojim uticajima koji idu od popa do panka. Fink je najbolji bend među kantautorima i najbolji kantautor među bendovima.

Za njihov poslednji album stigli su očekivani hvalospevi, ali se razlikuje po tome što je viđeniji od prethodnih. Najaktuelnije za njih je muzika za finale filma Selma. U tekućoj sezoni, Fink su se čuli u serijama Suits, Blacklist, Covert Affairs, Scorpion. Ne tako davno i kroz episode serija Parenthood, House MD, House of Lies. Greenall je ime sa posebnom težinom u muzičkoj industriji. Do sada je birao da radi sa ljudima kao što su Nitin Sawhney, Bonobo, John Legend i Amy Windehouse.

Pred koncert u Beogradu (5. februar, Dom Omladine) na kojem im je predgrupa Douglas Dare, Fin je odvojio vreme da odgovori za intervju za koji će kasnije sam reći da je jedan od boljih.

Kao prvo – Zdravo i hvala na ovome.

Zdravo! Nikakav problem, ionako sam na osamnestosatnom putu, brodom od Italije do Grčke. Drago mi je da imam čime da se zanimam.

Pošto je povod ovog “razgovora” koncert u Beogradu, interesuje me da li voliš da nastupaš i na taj način interaktuješ sa publikom. Možda više voliš samo da praviš muziku? Mnogi muzičari se žale na lošu prodaju albuma i na to da im je prodaja karata jedini izvor prihoda. Jesu li turneje neizbežne?

Volim da izvodim svoju muziku uživo, bilo da je za nekoliko stotina ili za hiljade ljudi. Nikad ne znaš šta donose nova mesta. Premda, baš i nisam neki zabavljač. Što se interakcije tiče, pustim muziku da govori. Ali, da – baš volim da nastupam. Ranije mi je to bilo zastrašujuće, dosta sam živaca pogubio. Sad mi se čini da svi baš volimo da nastupamo, što možda znači da smo postali dobri u tome. Ne znam, pustiću vas da sudite o tome. Uživamo da pravimo muziku, ali smo u ovome pre svega zbog izvođenja. Prodaja albuma nije loša kada imaš dobar album. Danas je samo teže prodati sranja, jer možeš da ga preslušaš pre kupovine. A, ako ti je sranje ploča, nećeš prodati ni ulaznice. Iskren je ovo posao. Onoliko si dobar koliko ti je poslednja ploča dobra. Artisti koji ne ustaju u šest ujutru da bi radili u nekakvoj fabrici svakog dana samo da bi platili račune, moraju da prestanu da kukaju i jednostavno uživaju u sebi. Ako nešto ne radiš samo zato što voliš, nikada nećeš biti srećan.

Zvuk na albumu Hard Believer je veći, nekako stadionski. Jesu li vas poneli skorašnji veći nastupi? Kad snimate, da li zamišljate publiku, na recimo Lowlandsu, kako divlja dok rokate uz Pilgrim?

Aha! Da! Na ovoj ploči, apsolutno jesmo. To smo shvatili nakon što smo završili Perfect Darkness. Išli smo na turneju da bismo, između ostalog, snimili neke nove kul žive verzije pesama. Kada se turneja završila, imali smo potrebu da snimimo ceo album iznova, sa tim novim verzijama, da dodamo velike završnice pesmama, neke dobre introe. To smo imali na umu kada smo pisali Hard Believer. Premda čak i tako napisane, na turneji zvuče još veće pa smo ih želeli snimljene opet u novim verzijama. Ali, odgovor je Da. Traka kao što je Pilgrim pisana je upravo sa tim na umu, tim velikim stejdževima. Ali, ujedno, kada smo na manjim mestima, volimo da počnemo grandiozno. U Beogradu ćemo verovatno početi Pilgrimom. Hoćemo da od prve pesme kažemo da ovo nije nikakav običan nastup nekog kantautora.

Čuo sam vas kako pričate o svojoj muzici. Čini mi se da je Tim bio taj koji je rekao za vašu muziku da je “Tužna, ali čini da se osećaš dobro”. Pisano je o “kontrolisanoj agresiji” u vašem zvuku i da je on “prašnjav, a čist”. Sećaš li se neke konkretne fraze, čak i ako je bila namenjena kao kompliment, nešto što te je nateralo da ustukneš, zapitaš se – Da li je moguće da smo napravili nešto što ljudi ovako doživljavaju?

Nikad ne čitam ništa o albumu, ni iz štampanih medija, niti sa blogova. Ne čitam ni kritike živih nastupa, jer ako veruješ dobrim, moraš verovati i lošim. Prestao sam da ih čitam pre nekoliko godina. Ne želim da budem inficiran mišljenjima drugih ljudi o mojoj muzici. Znam da mogu bolje. Svaka nova pesma je pokušaj da budem bolji. Svaka pesma, svakog puta. A od najgorih stvari koje sam pročitao, dok sam još ih još čitao – poređenja tipa: “Zvuči kao moderni…”

Da li i dalje odbijaš da se o sebi sudiš gledajući snimke nastupa i to radiš samo gledajući u ogledalo?

Sudim o sebi kao umetniku svakodnevno. Nakon svakog nastupa, siđemo sa scene i nekad je “Čoveče, ovo je bilo sjajno” a nekad “Ovo nam je bilo klimavo”. Kažemo nekad sebi nismo bili dobri večeras, ali samo kako bismo sutradan bili bolji. To je ključno. Moraš postaviti lestvicu visoko.

Da sam slikar, postavio bih standard toliko visoko da bih se poredio sa Moneom i Pikasom. Kroz očaj zbog uviđanja koliko im nisam ni blizu, javila bi se želja da budem bolji pa bih se i potrudio da budem.

Isto je sa muzikom. Slušam Radiohead album od pre deset godina i moje srce zastane zbog lakoće sa kojom su napravili nešto tako vanvremensko. Smori me koliko dobro zvuči danas, podjednalo dobro kao kada se pojavilo. Smori me, ali i inspiriše. Hoćemo da napravimo tako dobru ploču. Pokušavaćemo dok smo živi. Ili dok nas publika ne zamoli da jednostavno odustanemo.

Koliko su stvari sada drugačije sa R’COUP’D? Imaš iskustva u radu za etiketu, kako je posedovati je? Kakvi su planovi? Koga ćeš potpisati?

RCOUPD je odlično, a jedina razlika je, kao podetiketa Ninja Tune-a, zaobilazimo neka njihova A&R pravila, što znači da smo odgovorni za sve odluke. Jesam radio za neke velike izdavačke kuće, radio sve – kao potrčko i kao direktor marketinga. Poznajem igru. Zvuči lako, a nekada i jeste. Napravi seminalnu ploču, svi da se obogate. Imati svoju etiketu je sjajno, a skupo je koliko želiš da bude. Posebno je jednostavno u ovom digitalnom dobu. Pogledaj samo scenu plesne muzike, svi imaju po etiketu. Pa, ja sam ih imao nekoliko: rock label (propao), folk label (propao), dance label (postao veliki ali smo ostali bez para što je baš šteta). Sad sam sa RCOUPD u novoj industriji, u srećnom delu gde su ljudi koji žele da rade. Pokušavamo da potpišemo neke nove artiste, bacili smo oko na neke baš mlade. Kao bend, radimo saundtreke i zasebne projekte. Jednostavno je lepo imati dom za neke stvari, kada god one bile gotove.

Kome da zahvalim što vodite Douglasa na turneju?

Stvarno ne mogu da se setim kako smo se povezali, ali mi je drago da jesmo. Sećam se da je bio sasvim nov na sceni i da ga je bubnjar Timi video u Londonu uživo. Vratio se sa njegovog nastupa i rekao da jednostavno moramo da ga imamo, sa sve njegovim bubnjarem, pošto su sjajni zajedno. Do sad smo imali oko pedeset nastupa zajedno, na američkom i evropskom delu turneje. Oko pet meseci u busu sa njima, stvarno smo se zavoleli.

Jesi li ikako bliže svom albumu iz snova, onom koji je sniman u svemiru sa ljudima kao što su Ethan Johns, Nigel Godrich i Geoff Barrow?

Haha, ne… Ali bih i dalje to voleo! Kako bi to bilo dobro, da na traci piše produced by Ethan Johns and Geoff Barrow, mixed by Nigel Godrich, recorded at Realworld studios ili Abbey Road ili bilo šta… To bi baš bilo dobro! Samo da prodam još koji million ploča i tu sam.

Nadam se da nećeš izbeći ovo pitanje. Za koga pisana Perfect Darkness?

Napisao sam je za svog dobrog prijatelja Bena Howarda. Bio je na turneji sa nama pre nego što je potpisan. Bilo je svima očigledno da će taj klinac vrlo ubrzo da postane veoma zauzet, veoma poznat i da će da ga zapljusne taj talas kakav muzička industrija jeste. To su sve dobri problemi, ali me je situacija podsetila na jednu od mojih omiljenih pesama Johna Martyna – Solid Air. Nick Drake je neko koga je Martyn imao na umu kada ju je pisao. Perfect Darkness je pesma koju sam napisao za Bena kako bih mu rekao “Druže, postaje sve luđe, samo se prepusti. Ostani to što jesi i sve će biti u redu.” Tako je i bilo. I, nije se moglo desiti boljem momku. Pored toga što je sjajan gitarista i pevač, on je neustrašiv i nezavisan. Volim njegovu muziku. Svake večeri tokom turneje, gledali bismo njegov nastup otvorenih usta i mislili koliko smo srećni što možemo da ga gledamo tako. Sada je gotovo nemoguće videti ga u sali sa manje od pet hiljada ljudi.

Još samo jedno pitanje. Znam da je ovo turneja koja podržava predivni novi album, ali moram da pitam – da li ćete svirati Yesterday Was Hard On Us? Znam da si delom posvetio svoj život pravljenju te jedne velike pesme. Ona to jeste za mene. I zahvalan sam na njoj, koliko i na vremenu koje si odvojio da odgovoriš na ova pitanja. Vidimo se uskoro. Prepoznaćeš me u prvom redu po tome što ću plakati kao ti kad gledaš Finding Nemo.

O, da. Sigurno ću svirati Yesterday. Simfonijska verzija sa albuma Fink Meets the Royal Concertgebouw Orchestra je korišćena za sam kraj filma Selma. Upravo smo sinkovali prava sa mnogim televizijskim stanicama. Zbog toga smo shvatili da je to jedna od naših boljih pesama, a i jednostavno zato što mislim da je jedna od najbolje napisanih. Još uvek volimo da je sviramo i svakog puta kada to radimo, kao da nađemo nešto novo u njoj.

Stalno plačem na animirane filmove. Bilo me je sramota kada sam plakao uz Happy Feet, ali samo zato što je bilo u avionu. Plakao sam toliko da me je stjuardesa pitala da li sam dobro. A ja zapravo plakao od sreće zbog bebe pingvina. Ludilo. Finding Nemo je neomašiv. Plačem od prve do poslednje scene.