Filmovi koji su obeležili Omladinski Filmski Festival

Ovogodišnje 16. Po redu izdanje Omladinskog Filmskog Festivala (OFF) u Sarajevu obeležile su zanimljive filmske projekcije kratkometražnog i dugometražnog filma, radionice filmske produkcije pod vođstvom Milana Stojanovića i Mirze Čustovića i razgovori filmskih stvaralaca sa mladima koji i sami žele da se otisnu u svet filmske industrije. Program je bio raznovrstan, a festivalska energija snažna i dinamična budući da su i svi organizatori mladi ljudi koji su sa velikim entuzijazmom za film bili rešeni da kreiraju festival koji će okupiti isto tako mlade filmske autore iz regiona pre svega, ali i šire.

Film kratkog metra Borisa Gavrilovića Kafana na Balkanu, u ritmovima setnog Bajage, ogoljava ono nostalgično, teško i tužno u ljudima sa naših prostora koji su se odlučili za život u belom svetu. Scenario prati Martinu (Ružica Hajdari), ženu srednjih godina koja radi u Nemačkoj, usamljenu i duboko nesrećnu osobu sakrivenu iza evropskog osmeha. Kada ode na odmor u okolno odmaralište razvija se njena nametnuta izdvojenost. Tu sklapa površna prijateljstva sa lokalnim stanovništvom i turistima, ali i doživljava jedan susret sa “zemljakinjkom” Dunjom (Senita Huskić) koji je snažno dotakne i bude pokretač  za izbijanje njenog duboko unutrašnjeg sentimenta na površinu. Dve protagonistkinje, iste u različitostima, kreiraju sliku male domovine u hotelskoj sobi. U ovom filmu posebno se ističu odlična rediteljska rešenja koja hrabro izvode zaključke, promišljeno provociraju i nemilosrdno sipaju u lice surovu istinu o našim biserima rasutim po celom svetu.

Film Pomorandža iz Jafe najnovije je ostvarenje mladog scenariste i režisera iz Gaze ​​Mohammeda Almughannija, učenika poljske filmske škole, prepoznatljivog po svom društveno-političkom izrazu na filmu. Delo dokumentuje profile ljudi u aktuelnim okvirima i prenosi konstruktivnu i humanu autorovu misao na filmsko platno. Reč je o kratkometražnom igranom filmu sa puno duše. Uz kombinovanje elemenata autobiografskog i dokumentarnog principa Almughanni prikazuje mladog Palestinca Mohammeda (Samer Bisharat) koji pomoću taksiste Farouka (Kamel El Basha) pokušava da prođe izraelski  kontrolni punkt i stigne na drugu stranu zemlje kako bi se susreo sa majkom. Međutim, ta situacija opasno  komplikuje živote obojici junaka. Nemogućnost njihovog prelaska kontrolnog punkta kontrastira pomorandžama iz Jafe koje tako lako prelaze sve prepreke, administrativne prelaze i državne granice.

Forever, forever, večnost i dan kasnije, film o Kijevu devedesetih godina prošlog veka je debitantsko dugometražno ostvarenje ukrajinske rediteljke Ane Burjačkove. Delo se rasklapa u tinejdžerskim intrigama i u ljubavnim trouglovima. Miris hlora koji isparava iz školskog bazena, vlaga na višespratnicama i mračni hodnici postaju svedoci odrastanja jedne generacije i njene teške unutrašnje borbe za odrastanje i opstanak. Dolaskom Tonje (Alina Cheban), nove učenice  u srednju školu kijevskog predgrađa, bude se i pokreću dva muška lika, Žura (Zahar Shadrin) i Sanja (Artur Aliiev), njihovi ogoljeni nagoni, kao i Tonjini destruktivni odbrambeni mehanizmi. Dramaturški neonaturalizam filma postavlja kontrast i sinhronicitet dvojice mladića, balans njihovih dobrih ideja u zloslutnom svetu i rizičnom dobu, koje se ipak uključuju u nepopustljivu, sadističku i nasilnu sliku sveta i njegove neobećavajuće sutrašnjice. Umetnički pesimizam i ogledala bez svoje refleksije  moćno u ovom filmu oslikavaju sveopštu nemoć.

Film u režiji Koste Đorđevića Sunce mamino je scenaristička karikatura o beskompromisnoj mladosti, o ljubavi u morbidnim okolnostima i stilizacija mladalačkih karaktera u senkama beogradskih blokova. Naizgled diktirajuća priča coming of age filmskog žanra poprima elemente autentične šarmantnosti. Autor ležerno režira i kroz prozaične dijaloge svojim misaonim konceptom kreira neverovatan spoj višestrukih sižejnih linija u kojima svojstveno  prenosi sliku komplikovane porodične dinamike, apstraktnu emociju prve ljubavi, prve teške udarce odrastanja i žestoke nanose nesvesnog humora. Širom otvoreni prozori, prostrani nepregledni krovovi, zatvorena apoteka i komšiluk (igralište) predstavaljaju fabularni prostor kojim protagonista Relja Noveski (Pavle Čemerikić) caruje, huja sa vihorom. On je gospodar ključeva  kvarta. Tu je ta njegova vladavina iz senke u sred bela dana. A kad padne noć zasjaju neonska svetla kluba i film dobija kontrastnu notu. Muzička matrica Filipa Mitrovića efektno se prožima kroz čitavo delo u raznolikim instrumentalnim formatima. Na osnovu nje stvorena je i pesma “Ti i ja” nipplepeople-a koja karakteriše i svojim ritmom boji noćni prostor u filmu.  Ovo kinematografsko ostvarenje izaziva svojom lepršavošću i privlači banalizacijom likova, igra se umetničkim pristupima pod bojama zalazećeg Sunca. Sudar jarkog, razigranog, humorističnog scenarija i kamere koja oštro oslikava svojim pejzažima govori o kompleksnijoj idejnoj pozadini. Dokaz tome je i upečatljiv kraj filma, poslednji kadrovi izolovani od likova i radnje. Tu je prozorska zavesa koja leprša na vetru. Ona aludira na ono što se u filmu dogodilo i ono što nije.

U cilju boljeg predstavljanja i razumevanja filma Sunce mamino razgovarali smo sa rediteljem Kostom Đorđevićem.

Šta sve za vas podrazumeva naslov vašeg filma?

Pre svega, odnose u porodici. Relja Noveski je “sunce mamino”, ali je isto tako to i njegova majka, Olga Popović (Branka Katić), koja odbija da sahrani baku. Na početku filma je naslov ironičan, ali na kraju nosi značenje koliko je bitan odnos sa majkom i kako su dva “sunca mamina” uspela da nađu način da prevaziđu razdore kako bi se oslobodilo mesto za ljubav. Svako od nas je “sunce mamino”. Naravno, “sunce” u naslovu takođe vuče korene iz vuzuelnog izraza filma i toplog leta tokom kojeg se radnje dešava.

Iz kog idejnog jezgra je otpočeo razvoj filma?

Film je priča o prihvatanju sebe, koliko god ti se ne sviđa to što vidiš u sebi. Pomirenje sa sobom, ukoliko mogu da se referišem na prethodni odgovor.

Recite nam nešto više o poslednja dva kadra u filmu?        

Kao i naslov filma, zavesa menja značenje tokom trajanja samog filma. Tačnije, zavesa se puni značenjima. Ukoliko zavesa na početku označava snove jednog dečaka, tokom filma zavesa će početi da označava i smrt, budući da film govori i o suočavanju sa smrću. Takođe, kraj filma označava neodustajanje od snova, iako smo svesni da su samo iluzije, neodustajanje od gledanja u pogrešnu zavesu, jer nije do zavese, već do onoga što se dešava u meni dok je gledam.

Sve što je u početku delovalo naivno, otvara se postupno na dubljoj razini i otkriva se u potpuno novoj perspektivi koja ukazuje na ozbiljan film i ostavlja jak utisak.