Da li imate preko 18 godina?

Film “Prisoners” – kad očajni otac uzme pravdu u svoje ruke

0
0

Na samom početku moramo da kažemo jednu stvar: Jake Gyllenhaal radi izvanredan posao u mračnim filmovima. Od filma “Donnie Darko” (2001), preko “Enemy” (2013), do “Nightcrawler” (2014), a takođe je fantastičan i ovde u “Prisoners”, koji nije ništa manje mračan od pomenutih naslova, čak možda i više.

Ako imamo dobrog i poznatog reditelja i dvojicu ili čak trojicu izvrsnih glumaca, onda smo već na pola puta da imamo i maestralan film. Kanadski reditelj i scenarista Denis Villeneuve (“Incendies”, “Sicario”, “Dune”) je svakako ime koje se ceni, a glumci Jake Gyllenhaal, Paul Dano i Hugh Jackman su takođe majstori svog zanata. Premisa filma nije nešto što već nismo videli i čuli, ali je malo ko uspeo da snimi ovako dobar triler na temu otmice – u ovom slučaju to su dvoje dece koja nestaju i gubi im se svaki trag na Dan Zahvalnosti. Trajanje filma je posebno zanimljivo: dva i po sata, ali to će proći u sekundi (svaki kadar ili informacija su dragoceni), jer “Prisoners” je film u kojem se uživa od početka do kraja. Izuzetno je zanimljiv i napet, a scena sa zmijama koju ćemo videti je jedna od napetijih filmskih scena u poslednjih deset godina.

Film “Prisoners” je zapravo priča o očajnim roditeljima, odnosno o ocu koji je odlučio uzeti pravdu u svoje ruke. On je Keller Dover (Hugh Jackman), koji sa svojom familijom, tj. sinom, ćerkom i ženom Grace (Maria Bello), odlazi kod komšije na večeru za Dan Zahvalnosti. Komšije – Franklin (Terrence Howard) i Nancy (Viola Davis) imaju dvoje dece sličnog uzrasta kao Doverovi, pa dve male devojčice izlaze na ulicu da se igraju, dok roditelji piju vino i razgovaraju u dnevnoj sobi. U kraju stoji jedan stari kamper, što postaje značajno kada devojčice nestanu bez traga. Nastaje panika, posebno kada postane jasno da je jezivi kamper, koji je ranije viđen parkiran u komšiluku, nestao.

Glavni istražitelj, detektiv Loki (Jake Gyllenhaal) pronalazi i hapsi vozača Alexa Jonesa (Paul Dano), momka koji bi se mogao opisati kao mentalno retardiran, ali mora da ga pusti zbog nedostatka dokaza. Dok policija prati nekoliko tragova i napetost raste, znajući da je život njegovog deteta u pitanju, Keller odlučuje da preuzme stvari u svoje ruke. Koliko daleko je očajan otac spreman da ide za svoju porodicu? Ono što sledi je prikaz roditeljske tuge i očaja, te vrhunska policijska proceduralna drama.

Nakon premijere na filmskom festivalu Telluride u Coloradu, “Prisoners” je odmah dobio odlične kritike, a ovo je film koji to apsolutno zaslužuje. Villeneuve radi zaista sjajan posao i dobijamo sve, odnosno kompletan paket. Za atmosferu moramo zahvaliti ne samo reditelju, nego i direktoru fotografije Rogeru Deakinsu, stalnom saradniku braće Coen (radio je na filmu “No Country for Old Men”). Od prvog kadra do poslednjeg, kinematografija Deakinsa nije ništa drugo do fenomenalna. Kiša koja pada, blato koje se stvara i opipljiv miris truleži pojačava već navedenu mračnu atmosferu. To će neke podsetiti na “Se7en” (1995), “Winter’s Bone” (2010) i druge američke nezavisne filmove sa izraženom mračnom socijalnom notom. Iako je priča o nestaloj deci mogla biti smeštena na bilo kom mestu, Villeneuve je rekao da su Pennsylvania i njena bezdušna „predgrađa“ savršeno okruženje. Naravno, velike pohvale idu i na račun glumaca, svi su sjajni. Jake Gyllenhaal je čak osmislio tikove za svog lika u filmu, dok je Paul Dano čista majstorija i verovatno ovu ulogu niko ne bi mogao da iznese bolje od njega, a ne zaostaje ni Hugh Jackman kao izbezumljeni otac, koji počinje polako da gubi kompas, toliko je ubeđen da je Alex Jones taj krivac da je slep za druge mogućnosti.

U “Prisoners” srećemo mnogo odvratnih i jezivih likova (uključujući čudaka sa kapuljačom koji se pojavljuje na bdenju uz sveće i pijanog sveštenika), i stičemo utisak da je detektiv Loki mogao da bude jedan od njih da nije postao policajac. Reditelj Denis Villeneuve nam daje nekoliko zaista napetih scena, jedna je već pomenuta na početku teksta, ali ima ih još dosta. Takođe, dobijamo i druge osumnjičene, tragove i podrumske jazbine… Keller je besan, Grace preplavljena bolom, drogirana apotekarskim supstancama i vreme uglavnom provodi u sobi, Loki je pedantan i predan poslu, ali ga slučaj pogađa i na ličnom planu.

Loki ima pune ruke posla sa Kellerovim odvratnim ponašanjem, pa često mora da ga drži pod nadzorom. U suštini, obojica su dobri ljudi koji pokušavaju da dokažu ko je krivac ili šta se dogodilo, iako rade na potpuno različite načine. Hugh Jackman i Jake Gyllenhaal su dve centralne uloge tokom filma i stvaraju nezaboravne likove, ali Paul Dano, kakav glumac! Rasturio je ulogu, mislim svi su, ali on posebno. Međutim, uvek glumi neke smradove, doduše, ovaj put mentalno zaostalog lika koji će nas čak u jednom trenutku udariti na emocije i biće nam žao, ali treba biti oprezan oko toga. Viola Davis, Maria Bello, Terrence Howard i Melissa Leo zaokružuju impresivnu glumačku ekipu i dele neko dobro vreme na ekranu.

Franklin takođe očajnički želi da pronađe svoju ćerku, ali Keller je čovek koji je čvrsto rešio da će on rešiti slučaj. Čovek koji je svojoj porodici uvek govorio da će ih zaštititi, čovek čija životna filozofija i moto glasi „budi spreman“, dozvolio je da mu ćerka bude verovatno kidnapovana, a on neće samo tako da stoji po strani i čeka da policija obavi svoj posao. Ovde je svako na neki način zatvorenik, bilo da se radi o njihovom mentalnom stanju, trenutnim okolnostima ili prošlosti – posebno je mučna scena u kojoj Loki razgovara sa majkom čiji je sin nestao mnogo godina ranije. Gyllenhaal je totalna suprotnost od Jackmana, kako fizički, tako i mentalno: od tetovaža na vratu i prstima, do njegovog često hladnog, ali saosećajnog ponašanja.

Za svoj prvi zapaženiji film od filma “Incendies” (2010) koji je nominovan za Oskara, Villeneuve se okružio nekim veoma talentovanim filmskim stvaraocima: angažovao je kompozitora Jóhanna Jóhannssona, te još jednog veterana, montažera Joela Coxa (koji je montirao skoro sve filmove Clinta Eastwooda, uključujući “Mystic River”, sa kojim ovaj film ima mnogo sličnosti), kako bi efekat bio još bolji. Ne treba zaboraviti ni odličan scenario koji potpisuje Aaron Guzikowski (“Contraband”, “Papillon”), nije preterano poznat, ali on i te kako ima talenta i osećaja za napetost. Međutim, to ne znači da je “Prisoners” savršen film bez ijedne mane, sigurno može da se pronađe poneka mana, ali je svakako brutalan, i moramo poželeti još ovakvih trilera u budućnosti.

Villeneuve dokazuje da je jedan od najboljih filmskih stvaralaca koji trenutno rade, i to je više puta potvrdio. Tokom celog svog dugog trajanja, “Prisoners” je izuzetno napet, mračan i emotivan film, te publiku sve vreme drži na ivici svojih sedišta. Reditelj je sa jednostavnom pričom napravio fenomenalan film, i ne samo to, nego možda i najbolji triler u poslednjoj deceniji.