Da li imate preko 18 godina?

Film “Oaza” – ljubavna priča iz sveta koji ne poznajemo

Jedna od najstvarnijih, najživotnijih, najemotivnijih i najempatičnijh filmskih priča ikada, posebno dragocena jer dolazi iz Srbije.

Možemo li da iz relativnog komfora naših stanova i kuća, zamislimo jedan drugačiji svet od našeg? U kojem su ljudi, pre svega deca, željni svega: ljubavi, slobode, prihvatanja, pa čak i roditeljske pažnje? Iako u takav svet nemamo često prilike da uđemo, oni u njemu žive svakodnevno i to nama ispred nosa. Da li na te ljude često zaboravimo svesno ili nesvesno? Možda ne možemo da pomognemo, ali ono što možemo je da ih sve prihvatimo raširenih ruku i otvorenog srca takve kakvi jesu. Naš jedan domaći autor se potrudio da nam taj svet prikaže na autentičan, ljubavni, filmski način.

Dugometražni igrani film Oaza, reditelja Ivana Ikića (prethodno delo Varvari 2014), osvojio je nagradu za Najbolji evropski film u sekciji “Dani autora” na festivalu u Veneciji, kao i brojne nagrade na drugim festivalima. U Srbiji je premijerno prikazan ove godine na 49. FEST-u, na kojem je dobio nagradu za najbolji film u glavnom takmičarskom programu. Radi se zaista o jednom neverovatnom i nesvakidašnjem filmu koji nas vodi u Dom za osobe sa smetnjama u razvoju. Ovo je drugi srpski film koji je tokom 2020. godine imao svoju premijeru na jednom festivalu A kategorije. Prvi je film “Otac”, reditelja Srdana Golubovića, koji je u februaru prikazan u Berlinu.

Ikićeva “Oaza” je nežan i duboko potresan pogled na život i ljubav grupe mladih ljudi sa smetnjama u razvoju. Upoznaćemo se s možda i najneobičnijim ljubavnim trouglom koji smo do sada imali priliku videti u svetu filma. Odluka da se uloge povere stvarnim korisnicima Doma daje ovom filmu neverovatan nivo autentičnosti i upečatljivosti. Reditelj svoje glumce, uglavnom neprofesionalce, tretira s velikom pažnjom i velikim poštovanjem, a oni mu uzvraćaju izuzetno snažnom i prirodnom izvedbom. U filmu Oaza glume mladi ljudi koji su prošli kroz višegodišnji proces kastinga, učili da glume i spremali svoje uloge, a Ikić uspeva u svojoj nameri da gledalac čitavu priču sagleda iz perspektive protagonista filma. Oni, međutim, ne glume sebe, već fiktivne, veoma kompleksne likove. Pored mladih osoba, u filmu igraju još i slovenačka glumica Maruša Majer, miljenik regionalne publike Goran Bogdan i sjajna Draginja Voganjac. Scenario, koji takođe potpisuje Ikić, gotovo je savršeno strukturiran, a kinematografija Miloša Jaćimovića pruža predivne, upečatljive prizore, doduše ponekad i bolne.

Radnja filma, podeljena u tri čina, vodi nas u „drugi svet“ i pratimo troje tinejdžera Mariju, Roberta i Draganu, koji doslovno briljiraju pred kamerom, stvarajući ljubavni trougao u Domu koji je za njih svojevrsna Oaza u odnosu na surov spoljni svet, najčešće nemilosrdan prema slabijima.

Potpuno ogoljeno, bez mnogo reči i dijaloga, više vizuelnom ekspresijom i gestikulacijom duboko su dočarana unutrašnja stanja nesrećnih duša, njihova muka, teskoba, glad za ljubavlju, kao i patnja za porodicom.

Ikić film otvara dokumentarnim prologom s kraja šezdesetih godina prošlog veka kako bi nas kratko upoznao s pričom o osnivanju Doma, a zatim polako upoznajemo likove.

Prva od njih je tinejdžerka Marija (Marijana Novakov), nova štićenica koja dolazi u Dom u pratnji hladne i stroge vaspitačice (Maruša Majer), gde se brzo sprijateljuje sa temperamentnom Draganom (Tijana Marković). Odmah nam je jasno da je Marija po prirodi buntovna, ali i da to ne „leži“ najbolje vaspitačici koja na nju gleda s određenom antipatijom, međutim, možemo i moramo razumeti zašto je to tako: ona se mora brinuti o većem broju štićenika, pa stoga mora uspostaviti neku vrstu discipline. S druge strane, Dragana živi u svom svetu mašte u kojem je ona zvezda, zavodnica i buduća majka. No, kada se obe devojke zaljube u povučenog i ćutljivog Roberta (Valentino Zenuni), među njima počinje opasna igra nadmetanja. Prvo dolazi do obostrane privlačnosti između Marije i Roberta. Njih dvoje počinju da provode neko vreme zajedno i čini se da uživaju u međusobnom društvu, ne govore mnogo, Robert zapravo uopšte ne govori, ali vidimo da prijaju jedno drugom. To, međutim, dovodi do problema i stvari se komplikuju, Dragana je ljubomorna i fizički napada Mariju, čime se završava prvi čin posvećen Mariji. Naredna dva čina posvećena su Dragani i Robertu i njenoj reakciji na sled događaja, kao i njegovim težnjama da se izvuče iz situacije u koju je polunesvesno upao. Osuđeni na izolaciju od društva i život striktnih pravila, troje tinejdžera će pod snažnim naletom novih emocija svojim impulsivnim postupcima uneti nered u krhki mir Doma. Nijedna neodstupa od cilja da bude sa Robertom, i svaka na svoj način pokušava da osvoji njegovo srce. U međuvremenu, vaspitačica i njen kolega (Goran Bogdan) čine sve što je u njihovoj moći kako bi rasturili ljubavni trougao, ali pitanje je koliko je ideja „spajanja“ Roberta sa novom štićenicom Brankicom dobra ideja.

Romantika je za ove mlade ljude drama. Ikićev film zasnovan je na izuzetno jakom konceptu. Pazi da ne izneveri poverenje koje ima od svojih neprofesionalnih glumaca i vrlo vešto vodi priču, ljušteći sloj po sloj. Takođe, reditelj gradi odnos sa publikom, računa na gledaoca i na njegovu sposobnost da dopuni prazan prostor. Svaki snimak bogat je privlačnim detaljima, dok Ikić omogućava osetljivom i preciznom dizajnu zvuka Ranka Paukovića da pojača osećaj izolacije u ovom hermetički zatvorenom malom svetu. Predstave glumaca, koji ovde igraju svoje prve uloge i nagrađeni su „Nagradom za izuzetnu individualnu predstavu“ na filmskom festivalu u Kotbusu, oživljavaju likove na vrlo realan način. Posebno se ističe Marijana Novakov, koja pokazuje svoj talenat. Njihovi vaspitači, koje igraju  Maruša Majer i Goran Bogdan, deleći kadar sa mladim kolegama naturščicima, ubedljivo signaliziraju ljubav i strpljenje koje imaju prema “svojoj” deci, ali i frustraciju. Sve to stvara film koji odiše poštovanjem, razumevanjem i ljubavlju. Snimljeno kamerom između dokumentarizma i fikcije, Oaza stvara briljantnu fuziju između dva filmska roda, dokumentarnog i igranog. Rezultat svega toga je emocionalno nabijen film, inteligentno konstruisan, vešto izveden i maksimalno potresan bez osećaja manipulacije.

Ikićev debitantski film Varvari iz 2014. godine, koji je takođe bio tinejdžerska drama, obišao je brojne festivale, osvojivši nagradu East Of West na festivalu u Karlovim Varima, a njegov nastavak rada ne samo da sledi istu putanju, već je sa Oazom napravio neverovatno veliki uspeh. Ovde odlazi još nekoliko koraka dalje kada je reč o zahtevnosti materijala i pristupa, a publika dobija jedno potpuno drugačije filmsko delo. Iako u ovakvim situacijama uvek postoji opasnost da bi cela priča mogla skliznuti ili u eksploatacijske vode ili pak odlutala u preteranu melodramatičnost, sve se to u Oazi uspelo izbeći. Ovo je zaista jedna od najstvarnijih, najživotnijih, najemotivnijih i najempatičnijh filmskih priča, koja postaje još dragocenija kada znamo da ona dolazi iz naše zemlje.

Kada je situacija sa pandemijom prošle godine bila kritična, Domovi, poput onog u kojem je snimana Oaza, potpuno su bili zatvoreni i to prilično dugo. Štićenici doma i Ikićevi glumci ne samo da nisu mogli da putuju, primera radi na premijeru u Veneciju, što bi im sigurno puno značilo da prvi put u životu dožive jedno takvo iskustvo, već nisu mogli nigde da izađu. Ono što takođe vredi reći, to je da ovakav film nikada ne bi mogao biti snimljen da Ikić u domu u Sremčici, gde je film sniman i u kome žive Ikićevi filmski junaci, nije naišao na širom otvorena vrata i toplu dobrodošlicu. Tamo se Ikić, pak, našao slučajno dok je radio na dokumentarnom filmu, pa je došao na ideju da snimi Oazu sa korisnicima Doma. Međutim, pitanje je koji bi još autor kod nas, pa i šire, imao hrabrosti da se upusti i da se uhvati ukoštac sa ovako osetljivom temom, jer u koliko autor kod snimanja ovakvih filmova ne bude dovoljno pažljiv, sve to lako može da završi kao nepoštovanje. Ikić se vešto prihvatio takvog posla, a na filmu je radio gotovo četiri godine. Sve se uklapa, ništa ne štrči i nema jeftinog pokušaja da se dobiju poeni na “velikim životnim istinama”. Ipak, vredi reći da je ovo film nešto dužeg trajanja, sa dosta tišine i dugih kadrova, pa uz to ide obično i drugačija publika.

Kada se svede račun na kraju, Oaza je zasigurno delo snažnog autora koji ima osećaja i znanje za vrlo zahtevnu priču, koja se na prvi pogled možda čini kao jednostavna. Dodamo li tome da je Ikićev film stigao u najnezgodnijem mogućem trenutku, kada je pandemija počela da hara, te da je uprkos tome Oaza pronašla svoj festivalski put i osvajala nagrade. Ipak, heroji filma su glumci, odnosno naturščici koji veruju u njega i vode gledaoce na jedno osetljivo i drugačije mesto. Ne samo da je ovo pažljivo urađen film, već je i jedan od onih koji će vam ostati u sećanju. A tek će na bioskopskom platnu zasijati u punom svetlu. Film Oaza je pre svega jedan pogled u svet koji nemamo često prilike da vidimo ili čak uopšte nemamo prilike da vidimo. U nešto malo više od dva sata, film zahteva strpljenje, jer krajnji cilj nije da zabavi, već da probudi empatiju. Ostvarenje Ivana Ikića je sirov, surov i realan prikaz jednog drugačijeg sveta koji nam je inače skriven, za koji je potrebno mnogo ljubavi, brige i razumevanja. I baš zato Ikić daje jednu takvu sliku, stavljajući u prvi plan grupu autsajdera za koje znamo da žive drugačije i za njih moramo da navijamo. Ipak, jedna stvar ostaje svima nama zajednička: ljubav je ljubav i ljubavni problemi su uglavnom uvek i svuda isti.

Oaza je kandidat Srbije u trci za 94. nagradu Američke akademije filmske umetnosti i nauke – “Oskar”, u kategoriji za najbolji međunarodni film. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: