Film o Tomi Zdravkoviću omaž vremenima kad emocije nisu bile lažne

Film o Tomi Zdravkoviću nije dokumentarni film o njegovom životu, ali kao svaki dobar film uspešno balansira na granici između realnosti i fikcije. Ipak, s obzirom da je reč o stvarnoj ličnosti i muzičkoj karijeri koja je obeležila generacije ljudi sa ovih prostora, u filmu uspevamo da saznamo sve što je važno o životu Tome, a pre svega ono šta je najvažnije, kako su nastajale njegove pesme i muzika.

Toma, uz čije pesme su patile, odrastale i sazrevale generacije zaslužio je ovakav film podjednako kao i njegova publika.

Film je pre svega omaž nekim prošlim vremenima kada se živelo bezbrižnije.

Vremenima kad ništa nije bilo fejk, a ponajmanje emocije. Omaž svim onim umetnicima koji su svojim stvaralaštvom ali i načinom života obeležili to vreme poput Miroslava Antića, Zorana Radmilovića, Predraga Gojkovića Cuneta, Predraga Živkovića Tozovca, Kemala Montena, Davorina Popovića i naravno Tome Zdravkovića, glavnog  junaka.

Film je oda jednom načinu života koji se danas naziva boemskim, a koji za razliku od današnjeg nije bio znak obesti već jedini način da umetnik svoje srce vrati na svoje mesto nakon što je pre toga jedan deo otkinuo pred svojim delom ili publikom.

Film je i dragocen prilog kulturi sećanja, a tajming  za snimanje bio je savršen. Trideset godina od smrti Tome – ne toliko blizu da bi sud o njegovom životu bio subjektivan, a opet ne toliko daleko da bi bio izbrisan iz kolektivnog pamćenja.

Milanu Mariću po prirodi stvari pripao je najteži glumački zadatak, jer svako ima svoje sećanje na Tomu Zdravkovića, a on je opet morao sam da nađeg svog. Koliko je uspeo da verno prenese lik Tome na filmsko platno daće sud publike i oni savremenici koji su poznavali ovog boema, ali je Milan Marić glumački savršeno uradio posao.

U kompletnoj glumačkoj podeli nema manje važnog lika, kao ni manje glumačke bravure, počevši od Andrije Kuzmanovića u ulozi mendžera do Petra Benčine kao Tominog doktora.

Ipak nekako se mora izdvojiti Tamara Dragičević koja svoj glumački zadatak nije svela na puku imitaciju lika i dela Silvane Armenulić, već je uspela da svojim glumačkim izrazom  prikaže svaku nijansu karaktera ove  velike pevačice koja je imala presudnu ulogu u karijeri Tome Zdravkovića.

Nakon prvog gledanja filma, već sada je jasno da je srpka kinematografija dobila par antologijskih filmskih scena kao i jedan novi pravi kafanski hit – nikad snimljeni duet Silvane i Tome. U filmu se može pronaći i par lekcija kako se gradi prava muzička karijera koja traje.

U pravu je glumac Petar Benčina kad kaže da će bar 90 odsto ljudi koji pogledaju film poželeti ponovo da ga pogledaju. E da, ponesite maramice.

*fotografije: Aleksandar Kujučev