Da li imate preko 18 godina?

Kinoteka Ducija Simonovića

Filmovi Concussion i The Program su pokazali da problem nije u sportskim herojima i onome što ih čeka, već u nama koji ih gledamo!

3
0

Dva najzanimljivija prošlogodišnja filma o sportu govore o bezizlaznoj situaciji u kojoj se našao ovaj segment naše kulture. Concussion Petera Landesmana i The Program Stephena Frearsa na izuzetno pronicljiv način dekonstruišu poziciju savremenih sportskih heroja, a ne uspevaju da ponude ni jasne odgovore niti pouke, iako su oba slučaja idealna da proizvedu tzv. message movie. Landesmanov film je doduše bliži tom idealu, između ostalog i zahvaljujući harizmi Willa Smitha u glavnoj ulozi.

Concussion je priča o nigerijskom neuropatologu Bennetu Omaluu koji je obducirajući NFL Hall of Famera Mikea Webstera posumnjao a potom i dokazao da bavljenje američkim fudbalom može dovesti do hronične traumatske upale mozga, oboljenja koje se može otkriti tek na obdukciji. Omaluovo otkriće dočekano je kao i nalazi da je duvan štetan – lekar se našao pod pritiskom kako bogate NFL tako i državnih institucija koje su pod njenim uticajem, međutim dokazi su se gomilali velikom brzinom, doživevši vrhunac samoubistvom istaknutog NFL sindikaliste Dave Duersona koji je inicijalno pretio doktoru da bi mu pred smrt zaveštao svoj razoreni mozak.

Mike-Webster

Mike Webster

Naizgled, otkriće da će neko doživeti trajno oštećenje mozga posle više desetina hiljada udaraca u glavu ne deluje preterano revolucionarno, međutim Omalu je prvi prepoznao ovo specifično oboljenje koje se nije videlo na skenerima pa su pre njegovog otkrića penzionisani igrači bez adekvatne lekarske pomoći tonuli u demenciju koja se završavala samoubistvima, alkoholizmom i drugim smrtnim ishodima. U isto vreme, sva istraživanja koja je sprovodila NFL pokazivala su da ovoliki broj udaraca u glavu ne ostavlja posledice i godinama su imali ekipu korumpiranih lekara u stručnim telima dok su njihove kolege angažovane u timovima više bili mehaničari čiji je zadatak da osposobe igrače za teren a ne da brinu o njihovom zdravlju.

Omaluovo otkriće međutim nije razljutilo samo ligu, već i igrače i navijače pošto se stvorio utisak kao da on želi da naudi najpopularnijem američkom sportu, da mu izmeni pravila i da ga učini mekšim i manje zanimljivim za gledanje. I tu Concussion razotkriva ključnu pat-poziciju koju u odnosu na sport ima savremena civilizacija – gledaoci pre svih još uvek nisu spremni da se suoče sa tim da na sportskim priredbama zapravo gledaju ljude koji se samoubijaju.

Concussion je film koji pokazuje da gledanje NFLa znači prisustvovanje takmičenju posle kog će oko 28% njegovih učesnika imati trajna oštećenja mozga.

U jednoj sceni u filmu, Omalu koji nije ljubitelj američkog fudbala diskutuje sa kolegama koje jesu, šta raditi, i na kraju se usaglašavaju da je sudbina tog sporta u najboljem slučaju kao i duvana – da se ljudi pred odabir te discipline moraju upozoriti da je reč o nečemu što može ostaviti trajne posledice.

Concussion usput otvara još neke teme, pre svih nemogućnost Amerike posle 11. septembra da sa istom širokogrudošću apsorbuje imigrante, naročito one koji osporavaju neke od njegih fundamentalnih vrednosti.

Studio Sony je u procurelim mejlovima u vreme afere povodom filma The Interview strahovao kakva će biti reakcija NFLa i za svaku pohvalu je to što nisu ni na koji način podilazili moćnoj ligi. Ipak, čini se da nepravedno zanemarivanje ovog filma na ovogodišnjim oskarima, naročito u poređenju sa inferiornim Spotlightom pokazuje da je replika koju izgovara Albert Brooks u filmu tačna – The NFL owns a day of the week. The same day the Church used to own. Now it’s theirs.

vil-smit

Will Smith

The Program govori o drugoj američkoj ikoni – Lanceu Armstrongu. Ovaj film Stephena Frearsa kako mu sam naslov kaže govori o Programu, a to je zapravo tretman koji je biciklistima osmislio italijanski Papa Dopinga dr Michele Ferrari. Međutim, istovremeno ovo je biografski film o Armstrongu, o njegovom usponu i padu i svemu najznačajnijem u njegovom životu jer sve je postignuto uz pomoć dopinga!

Strukturalno, The Program podseća na priče o usponu i padu rok bendova ili velikih gangstera.

Sve kreće kao pokušaj grupe autsajdera da uspeju, a Armstrong je bio upravo to, a završava izopačenjem, prevelikom gladi za uspehom i unutrašnjim sukobima koji rezultiraju izdajom i sunovratom.

Najveći kvaliteti ovog filma upravo su u tome što Armstrong na dopingu uspeva da bude i heroj i negativac. A na kraju krajeva, film ni nema lik darovitog takmičara koji je bio pošten a da je postizao približno slične rezultate kao Armstrong, pa da se može osećati oštećenim.

The Program bez mnogo okolišanja prikazuje biciklizam kao takmičenje hemičara u kome je Lance Armstrong naprosto bio najuporniji i najorganizovaniji, sa sposobnošću da svoje pobede najbolje kapitalizuje jer se obraća najvećem tržištu i ima neverovatnu moć manipulacije publikom, bilo da je reč o televizijskim gledaocima kojima se ispoveda o svojim lažima ili komisiji za borbu protiv dopinga.

Mit koji je Armstrong stvorio o sebi postao je sveobuhvatan, pa je zato i demistifikacija njegovog sportskog uspeha bila tako bolna za američku javnost.

Dok Concussion udara na najpopularniji američki sport, sama disciplina kojom se Armstrong bavio nije previše važna jer biciklizam i u samom filmu definišu kao euro-sport. Međutim, Armstrongove deklarativne vrednosti – upornost, strpljenje, poštenje, odjekivale su kroz njegove aktivnosti i razočaranje je pre svega lično. Otud ga danas u biografskom filmu igra karakterni glumac Ben Foster a ne filmska zvezda Matt Damon, kako je u danima najveće slave najavljivano. Inače, jedna od najduhovitijih scena u filmu je kada Armstrong i njegovi saigrači diskutuju o potencijalnom glumcu za biopic, pa jedan predloži Jakea Gylenhaala pošto zna da vozi bicikl a drugi šaljivo upita, Ume li Gylehnaal i da se dopinguje?

Concussion i The Program spadaju u izumiruću vrstu problemskih filmova srednjeg budžeta koji su prošle godine dali neke od najboljih naslova kao što su The Walk ili Bridge of Spies.

Međutim, Concussion nije dobio nijednu nominaciju no barem je soldino prošao u bioskopima zahvaljujući činjenici da Omalua igra Will Smith dočim The Program neće ni doći do američkih bioskopa sve do marta kada će imati tek simboličnu distribuciju.

foster

Ben Foster

Dok u slučaju Concussiona lako možemo naslutiti da je priča o hroničnoj upali mozga među NFL igračima tretirana kao preteška za američku publiku, iako recimo vrlo specifični Moneyball koji govori o uvođenju statističkog modela u bejzbol onomad dođe ne samo do nominacija u svim najvažnijim kategorijama nego i do srpskih bioskopa, The Program verovatno nije zapažen zbog toga što ne osuđuje Armstronga dovoljno. Paradoksalno, Gibneyev jednodimenzionalni dokumentarac The Armstrong Lie ostaće zapaženiji film o ovom slučaju nego sveobuhvatniji i višeslojniji Frearsov rad.

U intervjuu za Guardian, Ben Foster je priznao da je za potrebe svoje transformacije u filmu The Program uzimao nedozvoljene supstance pod nadzorom lekara.

Peter Landesman i Will Smith su za potrebe rada na Concussionu prisustvovali Omaluovim obdukcijama. Niko od njih međutim nije uspeo da dođe do odgovora na pitanje, može li savremeni sport još uvek imati bilo kakvu supstancu izvan estetske ili statističke impresivnosti?

U tom pesimizmu leži i trajna vrednost ova dva filma. Pokazali su da problem nije u sportskim herojima i onome što ih čeka već u nama koji ih gledamo.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: