Da li imate preko 18 godina?

Energija više svesti

Slikarka Ema Radojčić o ženama, ljubavi i uticajima iz prirode

0
0

U četvrtak, u umetničkom prostoru U10, svoju samostalnu izložbu otvoriće Emilija Radojčić, umetnica iz Beograda, koju možda već znate pod pseudonimom EmaEmaEma i njenim vibratnim, intenzivnim, apstraktnim radovima. Ovim povodom, poželeli smo da bolje upoznamo devojku iza slika, pa smo je pitali da intervju obavimo u prostoru koji životno i umetnički deli sa svojim momkom, takođe umetnikom, Mariom Kolarićem .

Kod Eme i Maria vlada neobična atmosfera jer je stan bez i jednog Eminog rada – svi su već u U10. Međutim, okruženi njihovim sitnicama, uz čaj i maženje umiljatog psa Duške fokus je bio na njoj, njenom putu do karakterističnog stila, onome što je pokreće i onoga što je spaja sa Mariom.

Zašto slikaš? Jel imaš želju da ponudiš nešto svetu ili samo zadovoljavaš svoju potrebu?

Ja se često to pitam. Oduvek sam imala potrebu, ali zanima me da ta potreba bude korisna, da ne bude nešto samo estetski lepo. Ako već nešto radim što će ljudi da gledaju, makar da utičem, iako ne mogu na sve isto. Neko bude srećan kad vidi moje radove, neko čak depresivan. Svako vidi nešto drugačije i to me raduje. Ja tek na kraju vidim značenje u svojim radovima, kao da ono dođe iz kolektivnog nesvesnog.

IMG_5100

Stvaram zato što želim da pošaljem vibracije nekim ljudima i da se svi međusobno povežemo sa ovim svetom u kom živimo. Da širim pozitivnu energiju i ljubav, ma koliko patetično to zvučalo. Stvarno mislim da je to bitno.

Baš je bilo u Vudi Alenovom filmu, Midnight in Paris. On se nalazi sa jednom ženom, koja je bila mecena i podrška Pikasu i mnogim umetnicima tog perioda. On joj daje scenario da pročita i kasnije se nalaze da pričaju. I onda ga ona pita “Što vi umetnici svi samo kukate? Jadan ja, depresivan umetnik.” Pa umetnik treba da traži lek za ovaj svet. Tvoj rad je javan, ljudi ga gledaju. Ti imaš neku vrstu odgovornosti. Hteo ili ne, ti utičeš. Pa kad utičem, daj da to bude pozitivno.

Tvoje slike su inspirisane prirodom. Koji je tvoj odnos prema gradu?

Pa, u gradu bih radila i sa gradom bih sarađivala. Volela bih da putujem u razne gradove na nivou posete prijatelja i rada, ništa drugo me ne zanima. Već odavno planiram kako ću da odem. Volela bih kuću, i atelje pored kuće. Mario i ja o tome fantaziramo, ali mislim da je to izvodljivo. Da imamo svoju baštu i da smo održivi, koliko možemo. Solarne ploče, šta god, da živimo u skladu sa prirodom i da mogu da pustim decu da trče po dvorištu, dok slikam. Opušteni, zdraviji život. Nije Beograd loš, ali zagađeno je i svi su napeti, svi se opterećuju i kidaju. Žao mi je što je tako.

Gde si bila da te promenilo?

Svugde. Nisam bila nigde preegzotično, bila sam u Australiji, to je najdalje. To me promenilo, dosta sam mlada otišla, sa 19 godina. Sa bivšim dečkom, bili smo mesec dana u Melburnu. Drugi svet, drugi sistem, potpuni šok. Ja sam tad intezivno radila murale i crtala grafite, pa sam gledala šta ljudi tamo rade, ali na kraju moram da priznam da mi se zapravo tamo nije svidelo. Možda je postojala mogućnost da tamo ostanemo i tad sam počela da razmišljam o tom zapadnjačkom načinu života i kako bih se ja uklopila u taj svet.

Nisu mi se dopale te velike razdaljine, neljudski mi je. Znaš kako se mi nađemo ujutru, onda ceo dan šetamo kučiće, izdvojimo dan za sebe. Toga tamo nema. Da odeš do drugara, treba ti sat ipo autom. Australija je prelepa, prelepa je priroda, ali ovo mi je hevi.

Ti si krenula od grafita, koji je usko vezan za ulicu, kako je tekao taj prelaz iz grada ka prirodi? Čini mi se da ta promena u estetici dolazi iz promene mišljenja.

Oduvek sam težila ka prirodi, ali nisam uvek to znala. Zapravo, u jednom trenutku sam popizdela na grad i grafite. Mene zanima sloboda, postojanje slobode, sloboda duha, kako god ljudi vide slobodu. Ja sam u grafitima tražila slobodu izražavanja, jer mi se činilo da nema pravila. Radiš šta hoćeš, crtaš na ulici.

Međutim, tu sam naletela na gomilu pravila i ljudi koji ti prete i govore kako se crta grafit. Govorili su mi kako devojka treba da crta i da je bolje da radi stensile. Generalizujem, ne kaže to svako, ali često se nađe neko da ti održi lekciju. Ceo taj svet, sa prežvrljavanjem grafita mi je postao fuj. Onda mi je Dušan Rajić Dulait rekao najbolju stvar, otvorio mi je oči: “Ema, zašto se opterećuješ oko tih stvari, ti kad nacrtaš nešto na ulici to više nije tvoje”. On i neki ljudi oko njega to kapiraju i ne opterećuju se, ali svi ostali su me odbili. Taj prelazni period me gurnuo u kontru. Dotakla sam dno u raspoloženju i to mi je bila prekretnica. Zapljusnula me istina posle toga. Spao je gradski veo.

Kada crtaš? I da li smišljaš unapred ili samo osetiš potrebu da crtaš, pa šta izađe?

Najradije bih volela non stop, ali zbog fakulteta uveče. Krenem oko devet, deset, pa do jutra. Nekad mi se kuva u glavi danima, pa čekam trenutak, a nekad samo sednem i od mrlje nastane slika.

Tvoji radovi nose intezivno žensku energiju. Motivi koji se provlače su simboli rađanja. Jel to svesno?

Pa, da. Tema koja me uvek zanima je Stvaranje sveta. Ja kad stvaram, ja isto stvaram svet. Verujem da kad ja nacrtam stvaranje sveta da je to isto kao stvaranje ovog našeg celog sveta u kom živimo. Sve nastaje iz majke, a ona je samo simbol za ljubav. Meni je sve to povezano. To jeste ženska energija, ne bežim od toga, puštam da me to vozi.

IMG_5122

U savremenoj umetnosti su pitanja koja se tiču žena uglavnom smeštena u kontekst problematizacije ili diskriminacije. Kod tebe to dolazi iz jednog drugog ugla.

Da, baš sam skoro dobila poziv na konkurs sa temom “Zločinke”. Pomislila sam – bože, gde mene nađoste? Mislim, sve smo mi napravile nekakav zločin u životu, lalgale mamu i tatu, neko je nešto ukrao, lupam. Ok, postoje žene koje su ubijale, ali da gajim ideju o njihovom zločinu, pa rađe bih naslikala portet vas dve ili nekog ko je pozitivan lik i normalan.

Stvarno mislim da je došlo naše vreme i da treba da uživamo u tome. Imamo slobodu, možemo da budemo šta hoćemo i ne moramo da se skrivamo.

IMG_5120

Jel misliš da je to došlo iz toga što si dugo bila u grafitaškom društvu koje je malo boys club?

Mislim da to dolazi iz toga. U tom društvu vidiš šta oni misle o ženama i kako ih doživljavaju. Kakve su to sve nijanse odnosa, to je tako lepo. Mi ne možemo jedni bez drugih, obožavamo se, naravno, zavisi da li si gej, sve jedno. Ako govorimo o heteroseksualnim odnosima, mislim da smo mi kao boginje koje obasjavaju i dajemo snagu. Mi smo muze i inspiracija svetu. Muškarci umeju da budu nežni i romantični, ali čini mi se kao da smo mi iskre i nemirni duhovi. Zapravo su oni mnogo mirniji i staloženiji.

Mislim da je važno da si sama sa sobom okej. A žene vole da su mučenice, jel je to najlakše. Kao jadna ja. A znam u duši da sve imamo snagu i ludost koju treba da oblikujemo.

IMG_5126

Kako ti se razvija stil? Jel imaš nekad osećaj da si nešto već nacrtala i da treba da nađeš nešto novo?

Kako ne, upravo mi se to dešava. Izvozala sam tu neku seriju, napravila sam celinu i rekla sam sve što sam želela. Na primer čitala sam Bibliju i to me inspirisalo, to mi je poptuno nova tema. Sve su to slični trzaji, sve su to pitanja koja me zanimaju – Šta je viša svest, odakle smo mi došli?

Jel imaš utisak da dok radiš pokušavaš da odgovriš na svoja pitanja?

Svakako, to su sati razmišljanja. Dok crtaš sve vreme razmišljaš, kao da sanjaš. Meni je crtež kao REM faza, prožimam sve što se desilo i šta će se desiti. Osećaš sve dublje titraje, kao da zumiram univerzum. Verujem da je sve isto, na istim razinama. Kosmos, zemlja, odnosi. Vidim da u mojim radovima postoji ta repeticija.

Jel voliš da pokazuješ radove?

Volim i želim da oni odu od mene. Što da prodam, što da poklonim. Dugo su sa mnom, kao neke ikone. Kad uđeš u crkvu, sve te zrači jer su se ljudi toliko molili u tu jednu tačku. Tako sam ja sa svojim radovima – toliko sam ih volela i gledala, da sam u to utkala bog zna šta. Moram da sipam u nešto drugo, a da oni idu dalje i da se drugi ljudi njima hrane. Na taj način ja u stvari vidim umetnost, kao te ikone koje upijaju energiju ljudi i onda one počinju nešto da odašilju.

Jel bi okačila svoje radove u stan?

Ne. Imam jedan moj i jedan Mariov u spavaćoj sobi, to smo naslikali jedno drugom. Taj crtež nema šanse da prodam, jer je intiman.

IMG_5131

Jel vam teško nekad da radite u istom prostoru?

Da. Na početku veze smo živeli kod moje mame u stanu. Imali smo samo jednu sobu sa krevetom, dva stola i kvadratnim metrom na podu. Nas dvoje smo tu i radili i spavali. I Duška, pas, sa nama. U tom smislu – navikli smo se i znamo da se snađemo.

Ali ako radim neki određeni rad lakše mi je da budem sama sa svojim mislima. A opet, kad ode u studio, često ga zovem da se vrati. Navikli smo se na komentare koje dajemo jedno drugom. Znaš ti ko si i šta želiš da kažeš, ali znače tehnički saveti. Ili na primer kad ga pitam da li sam dobro odgovorila ne neko pitanje za intervju, on mi kaže “Nemoj da si tako negativna, ti si bolja od toga”. Utičemo jedno na drugo u smeru da budemo pozitivniji ljudi.

Jel imaš utisak da utičete jedno na drugo u radu?

Kako da ne. Oboje smo nacrtali krug sa titrajima, a nismo sedeli u istoj prostoriji. Neke stvari radimo isto, samo na drugačiji način. Ispreplićemo se, ali svako priča svoju priču. Nikada nećemo nacrtati istu stvar, to je nemoguće, ali mislim da smo jedno pored drugog postali mnogo bolj i ozbiljniji umetnici. Ne damo jedno drugom da nam opadne kvalitet.

Jel imaš želju da ga impresioniraš?

Da! Uvek! Pogotovu što je on stariji i što je diplomirao. Tako smo se i upoznali. Ali kad sam dobila prvi mejl od njega, mislila sam da je arogantni hipster iz Zagreba. Uvek je imao tu dozu ozbiljnosti, pošto je načitan. Ja sam intuitivna i osećam stvari i po tome se krećem, a on je racionalan. Hoćemo istu stvar, ali iz drugih uglova.

foto: Dispatch

foto: Dispatch

Emina izložba otvara se u četvrtak, 19. marta u 20h i trajaće do 4. aprila. Umetnički prostor U10 nalazi se u Kosovke devojke 3. Kliknite attend.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: