Da li imate preko 18 godina?

Recenzija: Eden

Kada muzika utihne

0
1

Po završetku projekcije “Raja”, okrećem se ka svom drugu, beogradskom DJ-u koji stavlja šake preko lica i vrti glavom. Posle nekoliko sekundi katarzično-neprijatnog smeha konstatujemo da smo gledali film o sebi, svojim prijateljima i ovom gradu. Smešten u Pariz, u epicentar francuske underground garage scene koja je iznedrila Daft Punk, ali isto tako srušila još hiljade snova o žurci koja nikada ne staje, film će razduvati svakog ko je ikada na podijumu zatvorio oči, podigao ruke i pomislio “Ovo je ljubav”.

Rađanje i cvetanje pariske disko-haus scene pratimo kroz Pola (Félix de Givry), koji otrovan klupskom magijom napušta fakultet pred sam kraj studija i fokusira se na DJ duo Cheers, promovišući novi muzički talas koji, kako sam kaže, spaja euforiju i melahnoliju. Uz pomoć šarmantnog, destruktivnog grafičkog dizajnera, komičnog hipohondra promotera žurki i šarenolikog niza simpatija i prijatelja, Cheers oko sebe magnetiše sve veći krug mladih ljudi, koji povezani kolektivnim iskustvom i deljenjem momentuma postaju poput porodice.

eden1

Film je podeljen u dva poglavlja – u prvom, koji oslikava bezbrižne godine širenja ovog pokreta, zajedničkih putovanja i dogodovština skoro da ne prikazuje ulice gradova i ljude van uskog kruga ekipe koju prati. Ovaj suptilno promišljeni rediteljski postupak pojačava utisak intime i otcepljenosti u odnosu na “spoljni svet”. Zajedno sa protagonistima, uvučeni smo u zavodljivu spiralu izlazaka, droge i ljubavnih odnosa. Međutim, Hansen-Love ne upada u zamku slepe, spotovske glorifikacije ili fetišizacije života ekscesa i klabinga. Droga je deo rekvizite, a seks je nežan i odvija se u sobi, a ne na ekserima u wc-u kluba.

eden2

Čitav ovaj svet podređen je muzici, jeziku kolektivnog nesvesnog koji likove veže i izdiže u balon koji lebdi nad realnošću. No, banalno bi bilo reći da ono što oni proživljavaju nije realnosti – svako ko je ikada pripadao nečemu većem od sebe zna da opijenost trenutkom koji se deli sa ljudima ne čini stvari manje realnim. Isto tako, bilo bi banalno reći da Hansen-Love ovom svetu prilazi sa željom da ga demistifikuje. Već od prvih kadrova aftera, tajnih žurki na opskurnim mestima i zbližavanja putem pesama koje su tek izašle, postaje jasno da Hansen-Love odlično zna o čemu govori, da je toj sceni sama nekada pripadala, da je nikada nije ni mistifikovala, pa otuda i odsustvo demistifikacije kao kategorije.

Rediteljkin stil odlikuje spušten, neagresivan i donekle distanciran pristup, koji opet nije hladan ili isključivo analitičan. Pušta nas da u prostor, atmosferu i emociju uplovimo, suptilno ostavljajući prostor za jedno “ali”, koje čekamo da se odmota.

eden-moma

Ova francuska rediteljka koja iza sebe ima još tri filma, od kojih zdušno preporučujem Goodbye First Love i Father of My Children, scenario za Eden pisala je sa svojim rođenim bratom Svenom, inspirisana upravo njegovim usponom i padom u svetu DJ-inga. Zanimljivo je da film broji preko 40 zasebnih pesama, što je u startu oteralo većinu producenata, koji nisu bili voljni da jure autorska prava, ubeđeni da će milioni otići upravo na ove numere, kojih rediteljka nije bila spremna da se odrekne. Međutim, muzičari su ih ustupili za vrlo malo novca, želeći da učestvuju u projektu koji sa takvom preciznošću i sentimentom odaje počast pokretu kom su pripadali.

eden5

No, pomenuvši upravo muzičare koji su u tradicionalnom smislu reči “uspeli”, možda najprovokativniji aspekt filma jeste ugao iz kog ovaj svet Hansen-Love posmatra. Ovo nije priča o momku koji je počeo u svojoj sobi, beskompromisno verovao u svoj san, vinuo se u nebesa toplista i onda smandrljao nazad u anonimnost. Upravo zato što je oslobođen ovih klasičnih smernica, otvara se autentičan, neistražen prostor za posmatranje fenomena karakterističnog za svaki grad na svetu u kom se formirala neka supkultura. Zanimljiv kontrapunkt ovome predstavlja i periodično pojavljivanje dvojca iz Daft Punk – tokom godina, oni posećuju Cheers žurke i svaki put ih vidimo na isti način: na vratima ih ne puštaju u klub, jer izbacivači nemaju pojma kako Daft Punk izgledaju. S jedne strane, ma u kom pravcu da se razvija relativan uspeh Cheersa, postoji neko ko se izdvojio iz predivnog, ali kontrolisanog okruženja underground žurki. Međutim, ovo ne dolazi sa mesta osuđivnja ili kategorisanja, već prosto jedne tragične istine da neko pronađe svoj put do zvezda, a neko iskusi svu slatkoću trenutka, a onda dozvoli da ga trenutak proguta.

eden6

O posledicama religijsko-tribalnog pristupa klabingu govori drugi deo filma, jednostavnog i poetičnog naziva Lost in Music. Bivše ljubavi su dobile decu, neki prijatelji zauvek nestali, a oni najzakletiji pokušavaju da se izbore sa dugovima i teretom sopstvenih, društvenih i roditeljskih razočaranja. Opet, problemi sa kokainom ne dolaze u vidu predramljenih scena u urgentnom centru, već dobronamerne službenice u banci sa lošom frizurom, koja pravi plan za otplaćivanje duga. U tom duhu rešeni su i ostali repovi koje Pol vucara – realistično i bolno u svojoj običnosti.

Na kraju, ovo nije film o propalim DJ-evima, MDMI i pločama. Ovo je film o sanjarima, njihovim magičnim snovima i onome šta se desi kad snoliki život neprimetno sklizne u košmar svakodnevice.

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: