Džez i animirani film (Part 2)

Od ranih dana džeza pa sve do 70-ih godina prošlog veka, stilovi su se, gotovo po pravilu, izmenjivali svake decenije. Međutim, u poslednje četiri dekade to nije bio slučaj. Na prvi pogled, ova tvrdnja je netačna, jer, pomerajući granice, „elektro džez“ 70-ih je te granice ukinuo, pa se pojavilo mnoštvo pravaca. Ali, ti pravci nisu imali prevratničku, reformatorsku moć prethodnih (o muzičkim slobodama se može raspravljati, ali i pomisao o značajnoj društvenoj ulozi nove muzike je izlišna). Nove podvrste i nebrojene cross-over varijante, kako god da su se zvale (smooth jazz, acid jazz, neo swing, nu jazz…), a kao pod kišobran mogu stati pod termin paradžez, svedoče o svemogućem eklekticizmu.

Jedna scena iz “Simpsonovih”: bliznakinje su zadivljene Lizinim MyPod-om. Ona kaže da je već daunloudovala gomilu muzike i pušta im Moon Dreams Milesa Davisa sa kultnog albuma Birth of the Cool (1959). Džez je uspeo na mala vrata da uđe i u jednu od planetarno najpopularnijih animiranih serija. Da li je dakle, “klasika” još “uvek u modi”?

Miles, veliki šef: Mypods and Boomsticks (2008)

Ispit popularnosti džez je doživeo u dugometražnom ostvarenju Walt Disney Studija iz 2009. godine, Princeza i žabac (The Princess And The Frog), za čiju je filmsku priču kao osnova poslužila je bajka Princ žabac braće Grimm. Mlada Tijana pokušava da ostvari svoj san i otvori restoran, sve dok jednog dana u New Orleans iz dalekog kraljevstva ne stigne Navin, princ-bonvivan, zaljubljenik u džez, sa njim i problemi… Po rečima Johna Lassetera, izvršnog producenta Studija Disney, Princeza i žabac označava „povratak svetu ručno rađene animacije“, a s druge strane, izvesni odmak od Disneyjeve tradicije je muzički izbor. Reditelji filma su predložili da to bude mjuzikl, ali ne u brodvejskom stilu koji je Disney uveo 1937. godine, nego da muzika bude „mešavina bluza, gospela, džeza i svih ostalih stilova koji su tipično američki”. I zaista, u muzičkom skoru, kao i u južnjačkoj čorbi gumbo, ima svega i svačega, ali se mora priznati da je dobroćudni, debeli aligator koji svira trubu i zove se – gle čuda! – Louis, neizmerno simpatičan dok kao i njegov slavni imenjak vrlo strastveno izvodi Dippermouth Blues.

See you later, alligator: Princeza i žabac (2009)

Važno je, naravno, i da opet sve besprekorno funkcioniše, po oprobanom receptu: dobro trijumfuje nad zlom, amor vincit omnia… I, da: Princeza je, napokon, crna. Ako se ima u vidu da je radnja filma smeštena u New Orleans, čime je učinjen pokušaj da se makar virtualno revitalizuje njegov značaj (pogotovu posle pogubnih posledica uragana) kao jednog od izvorišta kulturnog identiteta savremenog Afroamerikanca, kao i to da je film realizovan u inauguralnoj godini prvog crnog predsednika u istoriji SAD, Princeza i žabac bi mogao da nagovesti “programsko” ostvarenje. Ali, u današnje vreme, gotovo sigurno da je manje onih koji u mizanscenu vide “veliku crnu ideju”, od onih koji s lakoćom prepoznaju savršen tajming za jedan marketing-koncept (što valjda objašnjava i činjenicu da je Oprah Winfrey poželela da bude deo ovog filma, pa je kao glasovna podrška Tijaninoj majci ponovo “glas razuma i podrške”, a to je uloga u kojoj se oseća kao riba u vodi).

Stari, dobri, neprežaljeni New Orleans: Eros biznisa iz žablje perspektive

I sa ove strane Okeana džez traga za senzibilnošću novih gledalaca. Priča dugometražnog filma Chico & Rita (2010) rediteljskog trija iz Španije, Tona Erranda, Javiera Mariscala i Fernanda Truebe započinje na Kubi, u Havani s kraja 40-ih, kada se susreću pijanista Ćiko i lepa pevačica Rita. Nesporazumi će ih razdvojiti, ali će im se putevi ukrstiti ponovo u New Yorku, u vreme kada tamo budu svirali legende, Charlie Parker, Dizzy Gillespie, Chano Pozo, Tito Puente, Lester Young…

Havana iz snova: Chico & Rita (2010)

I dok u prethodna dva filma džez nije iznenađenje jer se narativ uveliko oslanja na njega, u filmovima francuskih autora o dva neobična mačora pojavljuje se posve neočekivano, dodajući filmskom pripovedanju uvek dobrodošao začin. U filmu Mačak u Parizu (Une vie de chat, 2010), Alaina Gagnola i Jean-Loupa Feliciolija u sceni kada se Niko i njegov mačak odvažno veru uz zidove i po krovovima pariskih zgrada čuje se glas Billie Holiday u pesmi Wished on the Moon.

Devet života za najhrabrije: Mačak u Parizu (2010)

Rabinov mačak (La chat du rabbin, 2011) Joann Sfar i Antoinea Delesvauxa donosi priču o mačku koji je umeo da govori i bio smrtno zaljubljen u kćer svog gospodara. Na samom kraju filma, stari rabin sedi u šatoru sa svojim prijateljem šeikom Mohammedom Sfarom koji svira arapsku lautu. Mačak kaže: „Hej, to je sving? Ne liči na Maaloufa!“ A stari mudrac šeretski odgovara: „Django Reinhardt je svirao u Kostantinu prošle godine, pokupio sam neke fore…“

Zaljubljeni brbljivac: Rabinov mačak (2011)

Iako funkcija džeza kao progresivnog društvenog fenomena danas više nije tako značajna, izgleda da na početku 21. veka ima, pogotovu u Evropi, autora koji još uvek imaju očekivanja od ove muzike. Bez obzira na to da li će odlučiti da u svojim filmovima koriste muziku starih majstora poput Louisa Armstronga, ili će animirani muzičari svirati muziku novih izvođača, u osnovi svake od ovih priča je refleksija o nekakvoj slobodi. Džez je doživljena umetnost, kaže pisac, filosof i džez trubač Massimo Dona, a život je neponovljivo individualan. Primeri koji slede mogli bi da posvedoče da je veza sa nasleđem džeza zaista vitalna.

Pristupajući u svom filmu Giant Steps (2001) vizuelizaciji istoimene kompozicije tenor saksofoniste Johna Coltranea, izraelska autorka Michal Levy se upravljala Goetheovom mišlju o arhitekturi kao „kristalizovanoj muzici“. Levyjeva je osetila kompleksne Coltraneove harmonijske strukture kao naročiti izazov, i pita se šta je sa emocijama, kako razumeti Coltraneova osećanja? Ponudila jedan od mogućih odgovora: slušati pažljivo, frazu po frazu, i dodeljivati im u prostoru vizuelnog sveta u nastajanju one pravce koji će im najviše odgovarati. Bilo bi zanimljivo kad bi mogli da čujemo Coltraneov komentar ovog pristupa, koji je govorio da ponekad oseća potrebu da usred kompozicije krene u dva različita pravca – istovremeno.

Coltrane i geometrijska apatrakcija: Giant Steps (2001)

 Christel Pourgeoise i Romain Segaud se u svom filmu Tim Tom (2002) poigravaju sa protoanimacijskim tehnikama taumatropom i flipbukom, dovodeći animirane likove u neobične situacije. Tim i Tom očajnički pokušavaju da se sretnu, a njihove napore dinamizuje muzika slavnog francuskog džez gitariste Djanga Reinhardta.

Django Reinhardt, genije džez gitare: Tim Tom (2002)

Artyju, glavnom junaku animirane priče Story Ville (2006) francuskih autora Marion Nove-Josserand, Patricka Krafta i Floriana Mouniéa, njegov instrument „umire“ na rukama, ali on pokušava da svoju obožavanu trubu povrati iz carstva mrtvih. Vizuelna atmosfera filma postiže utisak „onostranog“, tako da je film mali omaž ezoteričnom New Orleansu.

Film Sylvaina Georgeta, Axela Moralesa i Mathiasa Rodrigueza L’homme à tête de poule (2007) govori o čoveku koji žudi da poseti džez klub u zgradi preko puta svog stana, ali ga nelagodnost koju oseća zbog sopstvene pileće glave u tome sprečava. Dosetio se, napravio masku i ušao, i sve je bilo u redu dok maska (kao i sve maske u životu) nije spala i prouzrokovala kafkijanski perobražaj svih prisutnih.

U fimu Jazzed (2008) Belgijanca Antona Setole džezu je dat zadatak da glavnog junaka spoji sa femme fatale u noćnom baru, i da ih povede iza granice razumevanja gde će moći da ispolje najtajnija i najdublja osećanja. Inspirisan grafičkim dizajnom starih albuma džeza Miroa, Mondriana i Kandynskog, Setola uspostavlja poseban narativni jezik manipulacijom linija i bojenih površina

Još jedan animirani omaž „kolevci džeza“, New Orleansu, kreirao je James Tancill. Muzički video St. James Infirmary (2009) naslov je dobio po istoimenom standardu koji u novoj verziji izvodi sastav Prerservation Hall Hot 4, u remiks izdanju di džeja i producenta iz Philadelphije, Kinga Britta. Stara priča odvija se na poznatim lokacijama New Orleansa (Preservation Hall, Jackson Square, zabavni park na plaži Pontchartrain), a atmosfera filma odiše stilom Fleischerovih klasika iz serijala o Betty Boop.

U pozno životno doba sve što ostaje su uspomene. Ali ako su to uspomene na lude godine provedene u džez bendu, onda starost i ne mora biti tako teška, čak može ličiti na igru. Mette Ilene Holmriis, Marie Jørgensen, Jeanette Nørgaard i Marie Thorhauge to dokazuju u svom filmu Leitmotif (2009).

Swing Of Change (2011) Harmony Bouchard, Andy Le Cocq, Joakim Riedinger i Raphael Cenzi, još jednom nas podseća na rasnu “binarnost” Amerike, ali i na svemoguću magiju džeza koja menja percepciju glavnog aktera ove priče , na kraju i njegov karakter.

Da li džez slušaju svi, pa tako i Onaj koga još od detinjstva zamišljamo kao prijatnog čiku sa dugom sedom bradom koji sedi na svom belom oblaku i odozgo motri na nas? Odgovor je odrečan, jer, ako je suditi po onom što se vidi u urnebesnoj komediji Runea i Esbena Fiskera Jazz That Nobody Asked For (2013), džez ne želi niko! Ali ne postoji način da se otarasite ovih džez muzičara!

Na kraju, svako pitanje o prisustvu džeza u animiranom filmu tokom nekoliko decenija, o odnosu ova dva medija i međusobnim uticajima, donosi možda isti odgovor: džez ostaje nepresušna inspiracija koja i dalje osnažuje autorsku imaginaciju u njenom permanentnom kretanju i istraživanju, i posledičnom preoblikovanju poretka unutarnjeg, vlastitog prostora.