Džez i animirani film (Part 1)

Jasno prisustvo džeza, a potom i njegova uloga i izražajne mogućnosti u mediju animiranog filma, mogu se pratiti od 30-ih godina prošlog veka, to jest od vremena kada je džez imao status američke pop muzike. Vremenom on evoluira u fenomen i problematizuje različite aspekte društva (međurasne odnose, političku korektnost, ratne i antiratne poruke, opsceno i cenzuru) generišući promene koje vode otporu predrasudama svih vrsta.

U filmu Walta Disneyja iz 1929. godine Zaluđen džezom (The Jazz Fool) Mickey Mouse otvara koferčić sa natpisom ’The Jazz Fool’ iz koga izleće mali klavir. Ubrzo, Mickeyjevo muziciranje (virtuozna animacija Uba Iwerksa!) u jednom trenutku podseća na manir ranih strajd (stride) pijanista. Komentator nemačkog filmskog časopisa Film-Kurier 1930. godine nepredvidljivog miša opisuje kao „zverku koja živi u ritmu džeza – svaki korak je plesni pokret, svaki pokret sinkopiran”.

Zverka u ritmu džeza: Jazz Fool (1928)

Uprkos naslovima Jungle Jazz, King of Jazz, Congo Jazz, Jazz Mad, zanimljivo je da u muzičkim skorovima ranih zvučnih crtanih filmova džeza u njima faktički i nema. Reč džez je bila ‘kod’ koji je publici obećavao kaskadu nepredvidljivih fizičkih gegova, jer je u Americi 20-ih i 30-ih godina XX veka džez je bio sinonim za divlju zabavu, često i iza granice pristojnosti.

Orkestar je tu, ali gde je džez: Congo Jazz (1930)

Braća Max i Dave Fleischer otvaraju novo poglavlje: pre njih nijedan producent nije razvijao karaktere zasnovane na pravim Afroamerikancima. Ranije minstrelske kreacije bile su portreti likova iz seoskih birtija i sa farmi, a Dave Fleischer za novim likovima traga u “Cotton Clubu“, epicentru noćnog života Harlema. Fleischerovi koriste veliku popularnost poznatih džez muzičara tog vremena, Louisa Armstronga, Caba Callowaya, braće Mills, Ethel Merman, Dona Redmana.

„Kanibal“: Louis Armstrong

Daveu Fleischeru je kao inspiracija za film I’ll Be Glad When You’re Dead, You Rascal You (1932) poslužila kratka Paramountova filmska burleska A Rhapsody in Black and Blue u kojoj Armstrong polunag, ogrnut leopardovom kožom (!) peva kompoziciju iz naslova u izmišljenom kraljevstvu Džezmaniji.

U filmu Snežana (Snow White) iz 1933. godine Cab Calloway izvodi numeru St. James Infirmary, a Fleischerovi animatori dali su sve od sebe da dočaraju Callowayevu igru, verno prenoseći rotoskopijom scenske pokrete njegovih karakteristično iskrivljenih nogu.

Cab Calloway, šoumen: Snow White (1932)

Polovinom 30-ih završava se „Renesansa Harlema“, plimski talas velike ekonomske krize ovu četvrt, nekada žilu kucavicu New Yorka, pretvoriće u geto. U novonastalom kontekstu više nije bilo poželjno popularisati „crnu“ muziku. Pod pritiskom građanskih i religioznih organizacija zbog sve većeg prisustva seksa i nasilja u filmovima, donet je takozvani Hejzov kod koji je iz crtanih filmova proterao slavna imena džez scene, nije više bilo ni mesta likovima samosvesnih, samostalnih crnaca, niti aluzijama na međurasne seksualne odnose.

„Ozloglašeni“: William Hays i Betty Boop

Udovoljiti zakonu i istovremeno udovoljiti publici najčešće ne znači isto, ali su se producenti dosetili kako da u animiranim filmovima zadrže izvođače džeza, a da ispoštuju Haysov kod. Uz pomoć karikature, urbani, „hip“ crni muzičari iz “Cotton Cluba“ preinačeni u – žabe. Ovaj vodozemac je, po njihovom mišljenju, zbog velikih usta bio idealan za karikaturalnu alternaciju likova i tako nastaje podžanr „filmova žabljeg džeza“ (jazz-frog cartoon).

Žablji džez: Fats Waller i “Fats Waller”

Producenta Leona Schlesingera ova „žablja“ forma nije zanimala, i opredelio se za klasičan karikaturalan pristup. Priču filma Clean Pastures (1937) reditelj Isadore „Friz“ Freleng smestio je u Njujork, u Harlem, gde poroci cvetaju: crnci se kockaju, piju i igraju u barovima. Sveti Petar naređuje arhanđelu Gavrilu da siđe i ispita situaciju. Zainteresovanih za rajsko naselje nema, pa grupa anđela upozorava Sv. Petra da će mu za ostvarenje njegove namere biti potrebno malo „ritma“.

Animirana priča reditelja Boba Clampetta iz 1943. godine pod naslovom Tin Pan Alley Cats jedini je film koji je tokom ratnih godina predstavio crne izvođače džeza, ujedno i poslednji koji je to učinio. Lik glavnog junaka bazira se na strajd pijanisti Fatsu Walleru. Samo nekoliko meseci posle premijere Waller je umro, i tako je na simboličan način došao kraj žanru označenom kao black jazz celebrity cartoon.

Friz Freleng je odlučio da isproba mogućnosti reciklaže bajke, pa je 1944. godine izabrao Zlatokosu i tri medveda. U njegovoj obradi to je Zlatokosa i džajv medvedi (Goldilocks and the Jivin’ Bears). Tri medveda već u uvodnoj sceni sviraju hot džez da bi im se ubrzo instrumenti i doslovno zapalili. Ostavljaju ih da se ohlade i odlaze u šetnju, a Zlatokosa stupa na scenu.

Negativna stereotipizacija Afroamerikanaca, izrazito rasistički konotirana, postaće „zaštitni znak“ velikog broja ranih crtanih filmova. Upečatljiv primer negativnog rasnog stereotipa je lik Stepina Fečita (Stepin Fechit). Ovo je karakter koji utelovljuje lenjost i glupost, a struktura lika je posledica pozajmice animiranog filma od igranog filma, to jest živog predloška oličenog u ulozi koju je tumačio komičar Lincoln Perry u većem broju filmova 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Zanimljivo je da je u prirodi Peri bio sušta suprotnost liku koji ga je proslavio: imao je uspešnu filmsku karijeru i bio je prvi crni glumac u istoriji Holivuda koji je postao milioner.

Alias: Lincoln Perry je Stepin Fechit

Posle rada u “Philipsu” u Holandiji i u UFA studiju u Nemačkoj, poznati animator George Pal se 1940. seli u SAD gde njegova karijera dostiže vrhunac. Od tog trenutka pa do 1949. godine po ugovoru sa Paramountom je radio na animiranom serijalu Puppetoons. U filmu Date With Duke (1946) slavni kompozitor, pijanista i bend lider Duke Ellington diriguje neobičnim orkestrom.

Posle uspeha svog prvog muzičkog filma Fantasia (1940), Dizni 1946. predstavlja Make Mine Music, kolaž od desetak muzičko-filmskih priča kao laku zabavu za publiku u prvim posleratnim godinama. Mada na špici nema imena autora muzičkih aranžmana, čuvenog bendlidera Flečera Hendersona, film nije ostao bez džeza: orkestar Benija Gudmena izvodi numeru After You’ve Gone.

Rediteljski duo William Hanna i Joseph Barbera uz svesrdnu pomoć muzičkog direktora Scotta Bradleyja kreiraju serijal Tom & Jerry, a jedan od filmova, Solid Serenade (1946), donosi popularnu numeru tog vremena Is You Ii Or Is You Ain’t My Baby Louisa Jordana u izvođenju Ire Woodsa.

Kanadski maestro Norman McLaren odlučuje se za radikalan korak – apstrakciju. Lišivši se usluga filmske kamere, on crta, slika, urezuje direktno na filmsku traku. U filmu iz 1949. godine, Razbibriga (Begone Dull Care), Meklaren je vezu između apstraktne animacije i džeza doveo do savršenstva u saradnji sa kanadskim džez pijanistom Oscarom Petersonom i njegovim saradnicima, basistom Ostinom Robertsom i bubnjarom Clarensom Jonesom.

Budući da je džez nešto više od jedne decenije, od polovine 30-ih do polovine 40-ih godina prošlog veka, bio američka pop muzika, novi pravac u džezu koji se javlja početkom četrdesetih – bibap – označio je prekretnicu. Bibap prevratom stvari se umnogome menjaju: nekadašnja muzika za igru postaje muzika za slušanje. Imena Charlieja Parkera i Dizzyja Gillespieja postaju sinonimi za ovu muziku, koja donosi do tada nezamislive novine u shvatanju melodijske i harmonijske strukture.

Zovem se bibap: Charlie Parker & Dizzy Gillespie

Uprkos koketiranju sa vanmuzičkim principima nove crne umetnosti, korišćenju termina bibap ili bap, zvučna slika crtanih filmova iz 50-ih opisuje se kao „moderna muzika“, nastala ne u džez klubovima, nego u studijima muzičkih direktora. Crtani film Friza Frelenga iz 1957. godine, Tri mala bapera (Three Little Bops) je nova verziji stare priče o tri praseta, ovi debeljuškasti momci postali su džez trio koji svira „modernu muziku“, a Zli Vuk je trubač oskudnog talenta koji bezuspešno pokušava da im se priključi.

Neobičnija je činjenica da, uprkos odrednici u naslovu, prasci uopšte ne sviraju bap. Muzika koju u filmu izvodi trubač sa Zapadne obale Shorty Rogers sa svojim bendom više je nalik svingu, ili bugi-vugiju. Da li je Freleng izabrao termin „bap“ kao izraz onog što on podrazumevao pod modernom muzikom, ali se svesno odlučio za komunikativniju muziku, da pravi „bap“ ne bi odbio publiku? Šta god da je odgovor, priznanje se mora odati muzičkom direktoru Carlu Stallingu koji je učinio da film ima hiperdinamičan tempo, od početka do kraja.

West Coast zvuk: Shorty Rogers

Iako u filmu nema eksplicitnih rasnih stereotipa, jedan detalj upućuje na razmišljanje o tome ko je u ovom filmu „crn“, a ko „beo“. Na vratima kluba od cigala stoji natpis „Zabranjeno za vukove“, što je nedvosmislena sličnost sa tablama koje su se u to vreme još mogle videti u dobrom delu Amerike: „Zabranjeno za obojene“.

Ko je „crn“, a ko „beo“: Three Little Bops (1957)

Prva stanica na dugom putu ka „političkoj korektnosti“ usledila je, makar u formalnom smislu, deceniju kasnije. Studio United Artists (UA) povukao je 1968. godine iz televizijskog emitovanja jedanaest crtanih filmova, većinom iz serije Looney Tunes. U slučaju „Jedanaest cenzurisanih“ (Censored Eleven) procenjeno je da nije moguća selektivna intervencija u montaži i da su zbog temeljnog oslonca na rasističke teme neprihvatljivi za distribuciju.

Ni danas ih nema u katalozima: 11 cenzurisanih

U rasponu od početka pedesetih do otprilike sredine šezdesetih godina 20. veka Holivud je proizveo većinu filmova na temu džeza i faktički sve televizijske programe sa sličnom tematikom. Tu se, približno, završava i iole značajnija produkcija animiranih filmova sa ovom temom. Posle perioda izrazitog diskontinuiteta, u 21. vek uvešće nas neki novi autori, kojima neće nedostajati strasti za istraživanjem veza između animacije i džeza.