Da li imate preko 18 godina?

Drama strašnija od mnogih horora

Entoni Hopkins ulogom u filmu "Otac" (The Father) kruniše svoju šest decenija dugu karijeru.

Ako je i bilo neke dileme da li Entoni Hopkins može do Oskara u novom filmu Otac (The Father), sada je više nema. Hopkins je u svojoj 83. godini postao najstariji dobitnik Oskara za glumu. Ovo je njegov drugi Oskar posle 30 godina, kada je nagrađen za ulogu Hanibala Lektora u filmu Kad jaganjci utihnu (The Silence of the Lambs) iz 1991. Otac je imao šest nominacija, uključujući i onu za najbolji film, a Olivija Kolman je takođe nominovana za najbolju žensku sporednu ulogu.

U filmu, koji maksimalno uživa u svom statusu jednog od najboljih filmova iz prošle godine, Hopkins ima glavnu ulogu, dok Olivija Kolman glumi njegovu ćerku. Rediteljsku palicu drži francuski filmaš Florian Zeler, koji je radio i scenario, zasnovan na svojoj pozorišnoj drami, zajedno sa Kristoferom Hamptonom. Reditelj nas uvodi u priču koja se bavi pitanjem promena koje se događaju u starosti, kada mozak jednostavno više ne funkcioniše kako bi trebao. Ovo je drama strašnija od mnogih horora.

Otac je film bez ijednog natprirodnog elementa, svi strahovi su prirodni, izvučeni iz ljudskog uma, koji se pojačavaju u starosti. Starije osobe zaslužuju dostojanstvo, društvo bi trebalo da ih više poštuje i ceni. Međutim, lična ponižavanja rastu. Osnovne telesne funkcije postaju komplikovane ili nemoguće. Ljudi vam se obraćaju kao da ste dete. A oni oko vas počinju da pretpostavljaju da se ne možete setiti stvari – vrlo verovatno zato što jednostavno ne možete. U ovom filmu to je svet ogledala u kome se nalazi Entoni, koga glumi i dalje maestralni Hopkins.

Entonija prvi put upoznajemo dok sedi u svom otmenom londonskom stanu i sluša klasičnu muziku s bezobraznim osmehom prelepljenim preko lica. Ima 80 godina, nestašan je, iz inata hoće da živi sam i odbija sve negovatelje koje mu šalje njegova ćerka En (Olivia Kolman). En je potrebna pomoć oko oca jer više ne može da ga posećuje svaki dan, a Entonijev pojam stvarnosti pomalo se raspada. Njegova sećanja polako blede i pitanje je koliko može zadržati svoj identitet i sećanja? Kako se En nosi s gubitkom oca koji i dalje stoji živ pred njom? Entoni se polako bori s demencijom, a En i njen suprug Paul (Rufus Sevel) odjednom se u njegovim očima pretvaraju u neke druge ljude. Entoni više ne zna šta je stvarno, a šta ne.

Izvodeći jednu od najlepših predstava u svojoj karijeri, sposobnu da vam slomi srce zbog nedostatka svesti i duboko zbunjenih izraza lica, Entoni insistira da mu nije potreban neko ko će da brine o svemu i da može lepo da živi sam u svom stanu. U međuvremenu, njegova strpljiva ćerka En pokazuje obilje saosećanja, brige i sabranog ponašanja, iako joj je izuzetno teško zbog svega. Ipak, objasnila mu je da se seli iz Londona u Pariz da živi sa svojim novim partnerom. Zapravo, ni mi više nismo sigurni šta je istina, i kako se on gubi, tako se i mi gubimo s njim. Siguran nastup Entoni Hopkinsa, vredan Oskara (kojeg je i dobio), samo je trešnja na vrhu cele ove priče. Ipak, koscenarista-reditelj Florian Zeler adaptirajući vlastiti komad zajedno sa Kristoferom Hamptonom takođe nosi velike zasluge za film, praveći nešto potpuno originalno i opsednuto.

Entoni se ponaša kao i bilo ko s demencijom: obrušava se, odbija da uradi ono što se od njega traži, govori svima da se sklone i prenosi okamenjeni strah jer nije u stanju da održi psihološki osećaj koji se nadvija nad njim. Baš kao i Entonijev um, Otac je “horor” film o dubinskom istraživanju kako je živeti s demencijom. Generalno se filmovi na ovu temu fokusiraju na to kako se brinuti o nekome ko pati. Ovde, sigurno, nešto od toga vidimo sa En, ali smo zapravo izloženi tom isprekidanom stanju uma i Entonijevom životu iz trenutka u trenutak, s puno trenutaka izgubljenih između. Ali, takođe između prošlosti i sadašnjosti, jer postoji i veliki broj slučajeva kada je Entoniju dozvoljeno da pokaže čari čoveka kakav je nekada bio, bilo da se radi o hirovitom upadanju u ples kako bi impresionirao svoju novu medicinsku sestru ili opuštanju uz slušanje klasične muzike. Otac deluje kao zagonetka koju gledalac neprestano sastavlja, što zvuči kao pristup koji bi u manje sposobnim rukama završio kao nepoštovanje. Srećom, ovde to nije slučaj.

Niko ne može unapred da reši misteriju starosti. A kad dođe ovaj period života, u njemu moramo sami da se krećemo, čak i ako imamo sreće da budemo okruženi ljudima koji pokušavaju da nam pomognu. Ovo nije film koji je lako preporučiti ili možda čak i voleti. Otac ne postoji ni iz jednog uočljivog razloga, osim da bi na prepoznatljiv način pružio neobjašnjivo surov element ljudskog stanja i to na način koji samo dobra umetnost može. Iako je Zeler okupio vrhunsku glumačku ekipu, ovo je, bez ikakvih dilema, Hopkinsova predstava od početka do kraja u kojoj uzdiže svoj performans krunišući šest decenija dugu zvezdanu karijeru.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: