Da li imate preko 18 godina?

Dragi u visokom dvorcu – treći deo

Jugoslovenski filmski radnik u svetu američke pornografije. Konstantna kreativna erekcija!

3
0

Dragi Jeremić je režirao porno-filmove. Jasna je to znala ali je mislila da je reč o mekim pornićima, niskobudžetnoj erotici koja se snima za video-tržište i televizije. Nikada nije tražila da joj neki od tih filmova pokaže. Njih dvoje nisu bili par kom erotski film služi za zbližavanje. Jasna je bila jedna od onih žena čije su opservacije u pogledu seksa mahom bile šaljive. Ipak, imajući u vidu da je u najgrubljim crtama rekao ženi od čega žive, može se reći da Dragi nije bio čovek koji je mnogo krio od svoje okoline. Uostalom, skoro svakog dana bio je okružen golim ljudima i davao je indikacije kako neko treba da se kreše, a to je neumitno ubijalo svaki stid.

Dečaci naravno nisu znali za to, rečeno im je da njihov otac snima nekakve dosadne korporativne filmove. Uroš je doduše želeo da pogleda neki od njih, ali Dragi ga je vešto slagao da su to filmovi koji se ne prikazuju van fabrika gde služe za obuku radnika ili kabineta u kojima promovišu neke nove tehnologije potencijalnim kupcima. Na špicama filmova koje je snimao ili uopšte nije bio potpisan reditelj ili se potpisivao kao Džeremi Dregon.

Dragom nije bilo teško da osmisli laž o korporativnim filmovima. Radio je takve filmove u Jugoslaviji. I zbilja, niko ih sem zaposlenika kojima su namenjeni nikada nije gledao. A pitanje je da li su ih gledali i oni. Industrija namenskog filma bila je izvor relativno lako zarađenog novca za jugoslovenske filmske radnike, a ni ugledni autori nisu bežali od takvih angažmana. Poslove je bilo vrlo teško naći jer su se ubrzo šefovi propagande u državnim preduzećima izveštili i krenuli da reketiraju producente tih filmova. Ipak, dok je bio u Jugoslaviji, Dragi je lako nalazio posao. Njegovi filmovi bili su atraktivni za gledanje, snimao ih je u svom maniru kao akcijaše. Bilo je novca da se dovede dobra ekipa, snimao bi Đoka Poltron, poznati direktor fotografije koji je sve češće radio i za strance, a vladao je tehnikom veoma dobro. Dragi je ponekad žalio što neki od tih filmova nije poneo u Ameriku. S jedne strane, mogao ih je iskoristiti da se domogne nekog takvog posla, a sa druge, mogao je naprosto prodavati materijal iz njih producentima niskobudžetnih filmova. Tu je bilo fascinantnih kadrova – recimo proizvodnja vagona, etape izgradnje hidroelektrane, a snimali su i jedno gradilište u Sudanu, gde ih je ponela emocija pa su snimili i dosta prizora surove pustinje i kamenjara. U Los Anđelesu je, zahvaljujući kontaktima koje je stekao, takav materijal lako mogao da plasira a teško da bi ga naručioci iz Jugoslavije ikada uhvatili.

Dragi-03-3

Čitanje romana Tarnerovi dnevnici proželo je Dragog stidom kakav nikada do tada nije osetio. Ceo život se borio da dokaže kako krimići koje je voleo da čita nisu šund i još pre odlaska iz zemlje pročitao je knjige Igora Mandića i Umberta Eka koje su to argumentovano dokazivale. U Americi nije previše čitao, nije imao vremena, nije imao ni novca da kupuje knjige sebi, deci su one ipak bile nužnije. Čitanje mu je nedostajalo, doživljavao ga je kao svoju potrebu ali i kao rediteljsku dužnost. Ipak, od kada je napisao scenario smatrao je da nova akumulacija ideja može uslediti tek kada ga realizuje, a u to je spadalo i čitanje proze. Paradoksalno, od kada je došao u Ameriku čitao je samo prozu na srpskohrvatskom – prvo zabranjene knjige iz obavezne lektire strica Vukašina, potom ono što su Jasni donosili njihovi prijatelji koji su stizali u Ameriku. To je mahom bila nagrađena proza – Kiš, Kovač, Selenić, Bulatović, malo Vitomila Zupana tu i tamo – za Dragog premalo ali očigledno da posetioci iz otadžbine nisu smatrali da bi to interesovalo Jasnu.

Tarnerovi dnevnici bili su ipak nešto potpuno nesvakidašnje. Takvo izdanje bilo je nemoguće sresti u programu jugoslovenskih izdavačkih preduzeća, ali i političke paškvile koje je on sreo u političkoj emigraciji nastajale su sa mnogo više stila i uredničkog doprinosa. Roman je bio napisan vrlo oskudnim jezikom koji čak ni Dragog nije mogao zavarati, to nije bila svedena proza već ograničen rečnik. Priča je bila uokvirena slikom daleke budućnosti u kojoj su beli rasisti pobedili i zavladali svetom, a zatim su krenula sećanja na blisku budućnost u kojoj naslovni junak – Tarner – započinje pobunu protiv režima koji su uspostavili Jevreji. U tom režimu belcima su oduzeli oružje, crnci nemilosrdno siluju belkinje koje kada ih prijave bivaju optužene za rasizam, elita je ogrezla u razvratu i korupciji i dodatno degradira narod, velikim delom i kroz uticaj popularne kulture. Tarner započinje pobunu kroz seriju prilično nemaštovitih, sadističkih napada na crnce i organe vlasti, biva uhapšen, pa oslobođen diverzijom svojih saboraca i na kraju uspostavlja slobodnu teritoriju u Kaliforniji sa koje se dalje koordinira rasni rat. Tu roman odlazi u potpunu megalomaniju jer ukratko rečeno, Tarner i njegovi saradnici izazivaju nuklearni rat posle kog rasisti uspevaju da zavladaju opustošenom planetom i izgrade novi svet.

Kao što je pred Jasnom ublažio prirodu pornića koje snima, tako je i sastanak sa Šlemom opisao kao susret sa jednim dosta radikalnim američkim desničarem, milionerom, potencijalnim finansijerom njegovog filma. Pokazao joj je roman koji bi trebalo da ekranizuje. Videla je korice i nasmejala se.

Dragi je prvo čitao roman u svojoj kući, na kauču u dnevnom boravku ili u spavaćoj sobi pred spavanje. Međutim, kada je posle nekoliko desetina stranica shvatio o čemu je reč – odlučio je da postoji samo jedan ambijent gde bi mogao da ga čita – snimanje pornografskog filma. Takva knjiga nije ni na koji način smela da bude u njegovoj kući, naročito ne zbog dečaka.

Dragi se nije plašio da bi Tarnerovi dnevnici mogli indoktrinirati dečake. Oni su engleskim vladali bolje nego on i nisu bili nimalo glupi. Ipak, činjenica da bi nekome mogli reći da je takva knjiga došla u njihov dom, ispunjavala ga je užasom. Zato je knjigu čuvao u kolima, ispod sedišta, a čitao ju je na setu.

Dragi-03-2

Kada je završio šrafljenje reflektora za snimanje scene u auto-mehaničarskoj radionici, seo je da se malo pomuči sa Tarnerom. Scena je bila rutinska: mlada dama je dovezla kola na popravku, i prizor mišićavog auto-mehaničara ju je uzbudio. Snimio je sve kadrove koji su bili zanimljivi i koji su podrazumevali kreativnost – donje rakurse njegovog pogleda ispod njene suknjice, gornje rakurse njenog pogleda na njegovo međunožje, refleksiju njenog dekoltea u retrovizoru automobila, i bio je prilično ponosan na to. Ova scena je nudila prostor za neke erotske nagoveštaje koji su ga podsetili na ukradene poglede iz beogradskih dana. Dragi je znao da je takva estetizacija verovatno suvišna, naročito jer je snimao video-kamerom bez ikakve optike, a publika odavno nije doživljavala porniće kao filmove u bilo kom smislu – vremena Redlija Mecgera i ostalih „porno-autora“ odavno su prošla – ali kao stranac sa rediteljskim iskustvom, imao je potrebu da se dokazuje. Sve više glumaca i producenata preuzimalo je i posao reditelja i strahovao je da će se neko opravdano upitati – šta će im on? Znao je da ti kadrovi nisu najubedljivije objašnjenje, ali on drugo nije imao. Sada je sve bilo spremno za total i glumci su otišli da se pripreme. Znajući ovog glumca, jako nabijenog na kokain, nije ni sumnjao da će priprema potrajati. Bilo je vremena da savlada barem desetak stranica Tarnerovih dnevnika.

„Odlična knjiga“, prenuo ga je glas mladića koji je povremeno, u zamenu za učešće u scenama seksa, pomagao oko prenošenja opreme. „Nisam očekivao da će jedan komunista uopšte znati za nju…“

Dragi je pogledao Badija, mladog fizikalca sa gustom crnom kosom i naočarima, prilično žgoljavog i neuglednog u ispranoj majici i džinsu. Oduvek mu je više delovao kao neki potencijalni bitnik ili naprosto konzument marihuane bez čitalačkih navika nego neko ko bi pročitao i cenio Tarnerove dnevnike.

„Dobio sam je na poklon“, vajkao se Dragi, „a mislim da će završiti kao potpala za roštilj, možda već za vikend.“ Badi se nasmejao i namignuo mu. „Naravno, to nije knjiga koju će neko držati na polici, mada nervira me što je tako komplikovana za nabavku. Kada želim nekome da je poklonim, moram da obiđem po nekoliko prodavnica oružja ne bi li mi je prodali. A i tamo gde je imaju, nerado ih prodaju nepoznatima…“

Dragi zbunjeno pogleda momka, pa upita: „Koliko si do sada knjiga poklonio?“ Badi je slegao ramenima i zamislio se. „Desetak. Uvek kupim i sebi po jednu, da imam, a onda obično i nju u žurbi poklonim…“

Glumci su bili goli, erekcija je bila tu i Dragi je morao da skrati svoje zbunjeno zurenje u Badija, ne bi li iskoristili glumčevu teško pronađenu „snagu“. Na putu do kuće, razmišljao je o ljudima koji kupe Tarnerove dnevnike, oduševe se i poklanjaju ih. Bilo je knjiga koje su ga impresionirale i koje je rado poklanjao dok je živeo u Beogradu, ali ovde sigurno niko nije bio impresioniran stilom, ti ljudi su želeli da šire ideologiju, ispisanu krajnje naivno, vulgarno, jezikom mržnje, čak i bez mnogo insistiranja na opisu „boljeg sveta“ koji dolazi. Dragi nije čitao ništa od ekstremističke literature, ali je verovao da ima kvalitetnijih ostvarenja od ovog. Ako je Šlem znao za Karla Ritera, verovatno je znao i za nekog nacističkog Aleksandra Dimu koji je napisao nekakve nacističke Musketare ili Grofa Monte Krista.

Dragi-03-1

Bilo je vreme da razgovara sa Jasnom.

Kada su dečaci otišli u svoje sobe da se bave onim što im je u tom uzrastu zanimljivije od gledanja televizije, Dragi je pozvao Jasnu da pođe sa njim do garaže. Odmah je osetila da će to biti ozbiljan razgovor. Njegovo lice bilo je smrknuto ali je ulivalo nadu, takva smrknutost mogla je biti samo teatralni uvod u razgovor o nečemu što je zapravo potpuno prozaično i rešivo a on preuveličava problem.

Dragi joj je dao knjigu. „Pročitaj je.“

Jasna je klimnula glavom. „Ne čitaj je u kući, ne čitaj je na javnom mestu, čitaj je kada si potpuno sama i ne unosi je u naš dom, sakrij je negde u kolima…“

„Je l’ neki pornić u pitanju?“, upita šaljivo Jasna.

„Pročitaj i reci mi šta da radim. Naša budućnost možda zavisi od ove knjige. Ja imam svoj stav, ali hoću da čujem i tvoj. Hoću da zajedno odlučimo, i da onda kad odlučimo, čitavog života stojimo iza te odluke…“

Jasna je klimnula glavom. Osetila je olakšanje. Samo je bio teatralan, zaključila je. A onda je pročitala prvo poglavlje knjige, dok je kupala jednu senilnu staricu, i smrkla se. Da je mogla da vidi sebe, rekla bi da je teatralnija od Dragog.

Četvrti nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 4. maja, tačno u podne!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: