Da li imate preko 18 godina?

Dragi u visokom dvorcu – četvrti deo

Izgleda da je linija između terorizma i političkog ekstremizma tanka. Ili je tako samo u slučaju Dragog Jeremića.

5
0

„Ti ovo nećeš raditi“, sutradan mu je rekla Jasna.

„Već si pročitala?“, pitao ju je Dragi, ali ovim pitanjem nije čak uspeo ni da poremeti ritam bujice reči koju je ona već spremila: „Ne znam šta hoće ta osoba koja ti ovo nudi i kakve su joj krajnje namere, da li se šali ili je ozbiljan, da li stvarno ovo misli ili ne, ali ti sa ovim ne smeš da imaš posla. Ti znaš da ja nisam sujeverna, ali meni ovo liči na one priče u kojima se čoveku dešava iskušenje, pa kada se pokaže, sledi mu kazna. Ili nagrada. Ne kažem da te čeka nagrada ako ovo odbiješ, i znam da je ovo prva ozbiljna ponuda koju si imao u poslednjih deset godina, i znam da ti je teško, i sve mi je jasno, ali ti ovo ne smeš da radiš…“

Dragi se složio sa Jasnom. Strahovao je da će odgovor biti drugačiji. Iz njenog pogleda kojim je pokušavala da ga uveri u ispravnost svog stava, video je da se ona ozbiljno lomila oko svega imajući u vidu njegovu karijeru. „Već radim…“, i taman kad je hteo da zausti „porniće“, u kuhinju je ušao Uroš da uzme užinu pred odlazak u školu. Dragi se tiho nasmejao u sebi, sve je ličilo na scenu iz nekog Spilbergovog filma: porodica u centru neke veće, mnogo šire priče koja je daleko nadilazi. Vešto je zamenio „porniće“ u rečenici: „Već radim… korporativne filmove i takav narudžbenjak mi zaista ne treba. Uostalom, ovde sam došao da bih napravio korak napred…“

Uroš je izašao iz kuhinje, a Jasna je mužu prišla kao detetu i pomilovala ga po ramenu da bi osetio malo topline i stekao sigurnost. Među njima odavno nije bilo neke naročite strasti, ali suprotno očekivanjima, Dragi se nije dobro provodio ni na snimanjima pornića kada je reč o seksu. Dolazak u Ameriku ga je inhibirao u seksualnom pogledu – dok su još bili mladi, živeli su kod strica Vukašina, tu baš i nije bilo prilike za intimnost, uprkos tome što je kuća vrvela od seksa jer je stari Ravnogorac skoro svake nedelje privodio novu polovnjaču iz dijaspore posle velikog ručka u crkvi. Kada su se preselili i ostavili strica Vukašina, Dragog je inhibirao vrlo mali stan gde se to nije moglo raditi od dece. Sada su imali kuću sa dovoljno soba, ali više nije bilo strasti – oboje su imali pedeset godina i seks je bio već iza njih. Na snimanju pornića do seksa se moglo doći relativno lako, Dragom je svakog dana bio nuđen ali bio je suviše plašljiv da bi pristao.

Možda bi u nekim drugim vremenima, u nekoj drugoj zemlji, Jasna i on nestrpljivo čekali da deca odu u školu i navalili jedno na drugo, ali bili su u Americi, a to je značilo neprestanu „potragu za srećom“, koju uostalom propisuje Ustav, bez pauza za seks.

Dragi-04-2

„Mislim da bi trebalo da ga prijaviš“, konačno reče Jasna. Dragi je bio zatečen ovim predlogom. „Ovo je organizovana država, pući će tikva oko tog tipa pre ili kasnije, i za tebe je dobro da te tad ne prepoznaju kao nekoga ko je znao šta on radi. Znao i ćutao.“

Dragi je slegao ramenima. U njemu je proradio ljubitelj trilera. U Jugoslaviji na takvo nešto ne bi pomislio, ali u Los Anđelesu ga je moralo odjednom sustići sećanje na sve filmove koje je gledao na ove teme: „Šta ako me on nađe i osveti mi se? Šta ćete vi? Ili ne daj bože i vama naudi?“

Jasna je lakonski odmahnula glavom. „To progovara reditelj iz tebe. Koliko puta si video crnce sa čarapama na glavama kako drže taoce u samoposluzi? Policiju koja juri sa uključenim sirenama? Nijednom. Filmovi se snimaju u Los Anđelesu, ali se ne zbivaju u stvarnosti.“

Jasna je ponovo stavila ruku Dragom na rame. „Izgubićeš nešto time što ovo odbijaš. Mogao si uzeti lovu i snimiti nešto. Treba nešto da dobiješ iz svega ovoga. Ko zna kojim papirima te mogu nagraditi ako ga prijaviš. Možda čak i državljanstvom?“

Dragi je bio prijatno iznenađen Jasninom visprenošću. Ne samo da je dobro shvatila njegovu poziciju već je tražila način kako da on ipak nekako profitira pri izlasku iz ove krajnje neprijatne situacije.

Dragi je otvorio novine i počeo da traži koja je policijska stanica u Los Anđelesu glavna jer je pretpostavljao da samo u njoj stoluju „američki udbaši“ zaduženi za politički ekstremizam. Njemu je u stvari bio potreban FBI, ali je za svaki slučaj mislio da se za početak obrati policiji, da ne odaje utisak nekoga ko tako dobro poznaje američke bezbednosne strukture.

I zbilja, kada je stigao u direkciju losanđeleske policije, pozornik sa pulta ga je rutinski, bez gledanja, poslao do kancelarije u kojoj je sedeo inspektor zadužen za politički ekstremizam. Doduše, odeljenje mu se zvalo „antiterorističko“, ali pozornik ga na pomen „političkog ekstremizma“ nije ispravio.

Dragi-04-3

Policijska stanica izgledala je drugačije nego u filmovima. Za početak, policajci nisu bili u onako dobroj kondiciji i u onako urednim uniformama kao statisti koji „kreću na tri“ kada im do ta tri izbroji pomoćnik režije. Prošlo je i nekoliko zaposlenih lica u civilu, ali nijedan nije bio Serpiko. Uglavnom su to bile žene i neki podgojeni muškarci sa zulufima. Dragi se osetio prilično „kul“ jer je u džinsu, laganoj jakni preko košulje i kaubojskim čizmama više ličio na filmskog pandura nego oni.

Pred „antiterorističkim“ odeljenjem niko nije čekao. Dragi se setio gesta koji je praktikovao posećujući beogradske kancelarije, diskretno je pokucao i otvorio vrata ne čekajući poziv.

„Uđite!“, rekao mu je inspektor Ramirez koji je sedeo sam u kancelariji. Kada je ušao, Dragog kao da je zapahnuo miomiris samoupravljanja. Ramirez je sedeo u kancelariji u kojoj se očigledno nije previše radilo. Na zidovima su bili okačeni stari propagandni plakati iz vremena Drugog svetskog rata, o tome kako ne treba previše pričati jer neprijatelj sluša, ali i ponešto od „trofeja“ – naslovnice komunističkih biltena dizajnirane u duhu leve avangarde, neki pozivi na oružje Crnih pantera i dosta verskih letaka sa pentagramima. Dobro, ipak je ovo bio grad Čarlija Mensona.

Ramirez je sedeo zavaljen u stolici, sa nogama na stolu. To je delovalo kao tipično američko bahato ponašanje nekome iz Jugoslavije ko je tek stigao u SAD. Međutim, Dragi je do sada naučio da je takav položaj sedenja dobro činio kičmi i da je masovan ne zato što su Amerikanci bahati već zato što čitaju isti priručnik o zdravlju leđa.

Ramirez je brzo skinuo noge sa stola i osovio se ljubazno pružajući ruku Dragom. Bio je kao Latinos iz neke serije koja želi da afirmiše manjine – negovan, elegantan, u pogledu forme svakako fizički najpripremljeniji od svih policajaca koje je Dragi sreo od kada je ušao u stanicu. U trenutku nije mogao da se seti mladog glumca koji bi mogao igrati Ramireza a kako je voleo da svakog koga sretne odmah klasifikuje po glumcu koji bi ga eventualno igrao u biografskom filmu, zadovoljio se mladim Rikardom Montalbanom.

„Izvolite, sedite…“, bio je ljubazan Ramirez. Dragi se setio kako ga je majka učila da ako se izgubi pita milicajca kako da se vrati kući, da govori jasno i razložno, pa je pokušao da joj osvetla obraz: „Želeo bih da prijavim nešto. Ne znam tačno koji je to tip dela. Vi ćete znati.“

Ramirez je strpljivo klimnuo glavom. Njegovo negovano lice pokazivalo je iskreno interesovanje za Jeremićevu priču a to je ovog samo obodrilo na nastavi: „Ja sam po struci filmski reditelj, u Americi živim na osnovu političkog azila, došao sam iz Jugoslavije.“

„Četnici? Ustaše?“, spremno upita Ramirez da bi mu se dodatno približio. Dragi se osmehnu. „Pa, u osnovi, hajde da kažemo, četnik…“

Ramirez se osmehnu. „Benigna politička emigracija, Vi ste među mlađima koje sam upoznao“, persirao mu je glasom. Dragi klimnu glavom.

Dragi-04-1

„Pre neki dan sam dobio ponudu da snimim igrani film baziran na jednom pamfletu.“ Dragi tada izvadi iz jakne primerak Tarnerovih dnevnika i stavi ga na sto pred Ramireza. Ramirez je uzeo knjigu i krenuo da je lista.

„Mislim da su ti ljudi ozbiljni i da imaju potrebna sredstva da to realizuju. A ako mogu da snime film, mislim da mogu izvesti i nešto još gore…“

Ramirez je, zamišljen, polagano klimao glavom.

„Kako se zove čovek koji Vam je to ponudio?“

„Šlem. Frenk Šlem…“

Ramirez ponovo klimnu glavom. „Treća generacija Nemaca. Otac mu je bio u internaciji za vreme Drugog svetskog rata uprkos velikom bogatstvu. Ali ni to ga nije opametilo. FBI je utvrdio da su finansijski pomagali operaciju Odesa, znate li šta je to?“

Dragi je slegao ramenima. Nije znao.

„Operacija Odesa je akcija skrivanja odbeglih nacista. Kada su videli da gube rat, napravili su vrlo razgranatu mrežu računa i skloništa širom sveta, naročito u Južnoj Americi mada ih ima i u Severnoj. Sin je preuzeo očev biznis, ali je malo zanemario naciste i fokusirao se na naše domaće ekstremiste, američke naciste, rasiste, revizioniste, negatore Holokausta…“

Dragi je klimao glavom. „Pratimo tog Frenka Šlema već neko vreme, ali uspešno nam izmiče. Svi znaju njegove stavove, on ih ni ne krije, ali do sada nije uradio ništa nelegalno. Uspeva da održava veze sa opasnim ljudima i da ostane čist. A na njegovom imanju smo videli stvarno sve i svakoga. Dolazio je i italijanski mason i fašista Ličio Đeli, kod njega su boravile argentinske ubice poslate da ubiju jednog paragvajskog disidenta, i tu smo bili blizu da ga povežemo kao saučesnika, ali nismo uspeli. Opasan čovek. Ovo što nam Vi donosite je novost za nas, ali nas ne čudi, i ako smem da budem iskren, dobro poznajem ovaj roman i kladim se da u pokušaju njegove ekranizacije ima pokušaja krivičnog dela…“

Dragi je klimnuo glavom. Jasna ga je dobro savetovala. Uradio je pravu stvar koja će mu se očigledno višestruko isplatiti – ispunio je svoja moralna načela, pomogao je američkoj administraciji i poslušao je suprugu. Ramirez je za to vreme imao teškoće da otključa svoj radni sto i izvadi svoju značku i revolver.

„Ovo je izuzetno osetljiva stvar, gospodine Jeremiću, i Vaša porodica mora biti sklonjena na sigurno. Sada ćemo nas dvojica otići do Vaše kuće kako ne bismo gubili vreme, a ja ću u međuvremenu organizovati obezbeđenje. Šlem je spreman na sve, čak i da dovede argentinske ubice da vas uklone…“

Dragom se ovo nije dopadalo iako je potvrđivalo da su njegovi instinkti brušeni gledanjem američkih filmova zapravo vrlo dobri. Ramirez ga je ispratio iz kancelarije. Izašli su brzo na parking.

„Koji je Vaš auto?“, Dragi je pokazao na sivi datsun parkiran između nekoliko velikih ševroleta. Ramirez ga pogleda, i u tom pogledu Dragi kao da oseti blago gađenje. „Kako Vas služi?“ Dragi je slegao ramenima. „Odličan je za grad…“ Ramirez pruži dlan prema Dragom i reče: „Ići ćemo mojim kolima, a Vaša ćemo nekako dovesti, tamo gde budete smešteni, ako uopšte do kraja ove cele priče ostanete gospodin Jeremić… Dajte mi ključ, neko će se pobrinuti za Vašeg Japanca“

Dragom je ovo „Japanac“ zvučalo malo potcenjivački dok je davao ključ, ali dobro, nije svako kao on stasao u zemlji koja je neprestano nezadovoljna svojom auto-industrijom. Dok se ključ klatio između priveska koji je stiskala rediteljeva šaka i inspektorovog otvorenog dlana, sve ove misli proizvele su kratko oklevanje. Ramirezov pogled je bio neumoljiv. „Možda ćete biti poslati u Program zaštite svedoka…“ Dragi ga je gledao zbunjeno i razmišljao da li mu takvo nešto može koristiti. Dobio bi američko ime, sasvim sigurno i američke papire, mada bi šanse da se bavi bilo kakvim javnim poslom postale ravne nuli. Osim u slučaju da mu urade plastičnu operaciju.

Ramirez pokaza Dragom da sedne na zadnje sedište njegove smeđe ševrolet impale kakvu su vozili policajci u civilu. „Takva su pravila“, slegao je Ramirez ramenima, „kada bi se ne daj bože nešto desilo u vožnji a Vi bili na prednjem sedištu, osiguranje bi nam napravilo nevolje jer nisam poštovao pravila službe…“

Dragi je klimnuo glavom i u sebi kalkulisao o prednostima i manama promene identiteta u sklopu Programa zaštite svedoka kada odjednom dobi jak udarac drškom revolvera u vilicu. Sve mu se zamutilo, ali je u slici koja se vrtela video Ramireza kako mu namrgođeno govori: „Gospodin Šlem ne može da pošalje Argentinca da Vas ubije, nadam se da je Urugvajac u redu?“

Tada Dragi dobi i snažan udarac u potiljak od kog je izgubio svest.

Peti nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 7. maja, tačno u podne!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: