Da li imate preko 18 godina?

Dragi u visokom dvorcu – prvi deo

Neonacizam, pornografija, komunizam! Zaboravljeni palp roman koje su komunističke vlasti zabranile sredinom 80-ih. Posle više od tri decenije ponovo pred čitaocima.

Dragi Jeremić je odrastao u zemlji u kojoj je uvek osećao manjak seksa.

Dok je živeo u Jugoslaviji mučilo ga je to što nema dovoljno prizora golih tela, dovoljno prikaza strasti, dovoljno razgovora o polnosti. Pamtio je susrete sa holandskim studentkinjama koje su ga istovremeno uzbuđivale i šokirale samo time što su bile spremne da razgovaraju o seksu, a povremeno je osećao grižu savesti zato što nije bio bezobrazniji sa njima, ako bi uzeo u obzir šta je sve postigao ponašajući se fino, kao prema beogradskim devojkama.

Ova sećanja i kajanja u međuvremenu su izbledela. Jednim delom zato što je Dragi napunio pedeset godina i, naprosto, lučio manje testosterona nego pre. A zatim i zbog toga što je već pet godina režirao i snimao pornografske filmove po skrovitim kućama Los Anđelesa.

Posao pornografa zvučao je kao nešto čime bi se hvalio svojim beogradskim prijateljima pre dvadeset godina kada su i za njega i za njih, pornići bili redak i vrlo vredan artefakt koji su često fetišizovali čak i više od umetničkih filmova. Danas to ne bi smeo ni da im pomene. To bi bio krunski dokaz da je propao u Los Anđelesu, da je uzalud odlazio iz zemlje, i da je utisak kako on ima nešto čime može doprineti stranom filmu bio samo iluzija.

Kad god bi ga stigle tako crne misli, kao recimo sada dok je držao kameru raskrečen nad kaučem, levom nogom oslonjen na naslon a desnom na rukohvat, dok je pred njim Džon Holms na jedvite jade pokušavao da prikrije kako baš i nema erekciju, uz svesrdnu pomoć jedne mlade devojke čijeg se imena ni jedan ni drugi u ovom trenutku nisu mogli setiti, možda zato što ni jedan ni drugi nisu bili koncentrisani na nju, pomislio bi kako će se baš ove sedmice nešto preokrenuti. To je bila iluzija koju mu je Los Anđeles stvarao, da je nadomak posla, da je realizacija njegovog projekta praktično tu i da samo treba da se sklopi nekoliko povoljnih okolnosti.

Dragi-01-1

Dragi Jeremić je u Los Anđeles došao pre jedne decenije, 1971. godine, sa suprugom, dva sina i dve filmske kopije koje je sam istitlovao u Beogradu. Bili su to partizanski akcioni filmovi čije je kopije pre titlovanja malo premontirao sa kolegom montažerom kako bi ublažio komunističko dociranje, računajući da bi to moglo smetati američkim producentima. Sada su filmovi trajali oko osamdeset minuta i bili su prepuni akcije, mačo junaka koji tamane Nemce i srdačnog narodnog humora za koji je verovao da „komunicira“ na svim meridijanima.

U početku je dobio svesrdnu pomoć svog strica Vukašina Jeremića koji je bio opunomoćenik Vlade Kraljevine Jugoslavije i, uprkos tome što se nikada nije našao ni na optuženičkoj klupi ni na poternicama, odlučio da ostane u Americi, raskidajući sve veze sa suprugom i kćerima koje su ostale u Beogradu. Kada je došao u Čikago, Dragi ga je potpuno razumeo. U Americi je započeo novi život kao neženja, a u nemaloj emigrantskoj zajednici lako je postao jedna od najharizmatičnijih ličnosti, velikim delom zbog svog poznanstva sa Kraljem Petrom Drugim, koje je često preuveličavao, i boravka u Londonu za vreme rata o kom je maštovito pripovedao. Suprugu i kćeri je takođe pominjao, predstavljajući rastavljenost od njih kao žrtvu i nusproizvod komunističke tiranije, premda je sa ženama koje je upoznavao to umeo da pretvori i u vrlo konkretan sentimentalni adut.

Vukašin je bio čovek u godinama, i kada je duboko zagazio u osmu deceniju imao je određena očekivanja od Dragog – nadao se da će ga naslediti kao funkcioner emigrantskih organizacija. Međutim, Dragi je bio apolitičan. Nikada nije bio komunista, po beogradskim kafanama voleo je da zapeva poneku zabranjenu pesmu i da kritikuje režim, ali snimio je dva filma za koje se obrni-okreni mora reći da su partizanski, i politiku je pre svega video kao sport o kom svaki Srbin ima svoje mišljenje. Činjenica da je umeo da kaže „svaki Srbin ima mišljenje“ možda je bila najdalje što je odmakao u osporavanju Jugoslavije. Bio je zahvalan stricu Vukašinu i više nije ni bio siguran da li se u nekom trenutku upisao u neku organizaciju ili ne, ali prećutno su se sporazumeli da on nije naslednik daljeg političkog aktivizma.

Dragi se otisnuo u svet sa velikim bagažom odgovornosti prema porodici, i za razliku od strica Vukašina, nije bio u stanju da je ostavi u Beogradu. Raskrečen na kauču, sa kamerom u ruci dok snima seks, nije delovao kao neko koga porodica mnogo ograničava u bilo čemu, naročito ne na profesionalnom planu, ali osećao je da bi bez njih imao veću slobodu kretanja, da bi lakše upoznavao ljude, slobodnije stupao u neke potencijalno lukrativne seksualne odnose ili se na vreme pridružio hipicima koji su danas preko Fondine dece i ostalih narkomana drmali Holivudom.

Stric Vukašin je smestio Dragog i porodicu u Čikago. Ipak, tamo nije bilo filmske industrije kojoj je Dragi stremio tako da je prvih nekoliko godina proveo vozeći taksi i kamion, ponekad oba u istom danu, ne bi li uštedeo dovoljno za odlazak u Los Anđeles. U retkim slobodnim časovima pisao je scenario pomoću kog je nameravao da se probije u Americi – priču o spasavanju američkih pilota oborenih nad Jugoslavijom.

Dragi-01-3

Uprkos tome što je Dragi to želeo da radi kao fikciju, kao akcioni film, sa američkim glumcima u ulogama četnika, mislio je da bi bilo dobro izvući neki novac od Vukašinovih prijatelja iz emigracije, barem za potrebe rada na tekstu. Otud se pravio da ga zanimaju autentična četnička svedočanstva i naslušao se matoraca za tri života, ali ni do kakvih para nije došao.

Ipak, Dragi je imao scenario od sto dvadeset strana, na pristojnom engleskom jeziku, sa kojim je došao u Holivud. Preselili su se u Los Anđeles, a njegova supruga Jasna, u Jugoslaviji sekretarica režije, postala je licencirana medicinska sestra za brigu o starcima. Deca su upisana u školu a on je počeo da obija pragove producentskih kuća. Krenuo je od najvećih, nadajući se da veliki studiji baš njega čekaju. Međutim, niko od velikih nije ni odgovorio na njegove pozive.

Upoznao je neke zemljake koji su se zanimali za filmsku produkciju i oni su ga povezali sa nekoliko nezavisnih producenata, međutim ti kontakti su samo rezultirali time da je prodao kopije svojih filmova za nekoliko stotina dolara i prepisao im prava za Ameriku, u nadi da socijalistička preduzeća koja su ih proizvela nikada neće saznati za ovu distribuciju van Jugoslavije.

Na kraju je od svih tih ljudi uspeo da sazna kako mu je za film potreban barem potpis nekog američkog scenariste jer u Holivudu taj posao nije vezan samo za kreaciju već i za producentsku kontrolu nad projektom, i dobio je kontakt za ovaj posao koji radi i sada.

Tako je upoznao scenaristu Spensera Trilbija, ostarelog alkoholičara koji je tokom pedesetih potpisao nekoliko danas potpuno zaboravljenih antikomunističkih filmova. Trilbi je mislio da će se probiti baš zahvaljujući tome što su Makartijeve čistke sklonile neke od najboljih pisaca sa scene, ali desilo se potpuno obrnuto – oni su prešli u ilegalu, počeli da pišu pod pseudonimima i, neopterećeni kvalitetom onoga što isporučuju, radili više nego ikad. A kad su se vratili, naišli su na producente pokajnike koji su ih angažovali i više nego što su zasluživali, valjda da bi na neki način oprali svoju nečistu savest.

Spenser s druge strane nije uspeo da tokom svog antikomunističkog opusa dođe do nekog moćnog zaštitnika kao što su Džon Vejn ili Gari Kuper, nije uspeo da napiše scenario za neki naročito dobar film koji bi ga etablirao, ali ono što je radio bilo je dovoljno poznato da ga potpuno izbaci iz igre kada su komunisti rehabilitovani. Sada je živeo sam u skromnoj kućici na periferiji Los Anđelesa, koji je sav kao nekakva periferija, mnogo je pio i gunđao na sve i svakoga.

Dragi-01-2

Kada je upoznao Spensera, Dragi mu je prišao sa strahopoštovanjem. Ipak je on imao realizovane filmove od kojih je neke distribuirao Vorner Braders. Zatekao je slomljenog i frustriranog čoveka koji je kao neki jugoslovenski aparatčik pokušao da uzjaše politički talas kom nije bio dorastao, i na kraju je završio na margini. Kroz razgovor sa Spenserom shvatio je nešto još potresnije. Njegovi filmovi bili su špijunski trileri, snimljeni u B-produkciji i obično su govorili o hrabrim agentima FBI koji na najneočekivanijim mestima otkrivaju komunističke subverzivce. Takve filmove je Dragi obožavao i napustio je Jugoslaviju velikim delom i zato što se tamo nisu mogli snimati, ili jesu, ali su tada bili odmah odbacivani kao šund i morali su nastajati u tesnoj saradnji sa policijom. Za razliku od njega, Spenser uopšte nije voleo takve filmove, želeo je da pravi nostalgične priče o svom detinjstvu, voleo je literarne klasike. Ukratko, Spenser Trilbi je bio idealan materijal za jugoslovenskog scenaristu.

Kada je pročitao scenario o četnicima koji spasavaju američke avijatičare, Spenser je rekao da je to sranje ali da jako liči na sranja koja se inače prave. Ponudio je Dragom da mu se potpiše na scenariju ako mu to išta znači, u zamenu za hiljadu dolara, ili da ga zaista popravlja za dve. Dragi mu je dao hiljadu, da se ne muče ni on ni Spenser. U slučaju da se film snimi, Spenser bi dobio još devet hiljada.

Uprkos tome što je živeo u ćumezu i zaudarao na alkohol, Spenser je ipak bio član američkog sindikata scenarista, tako da je ugovor koji je potpisao sa Dragim delovao vrlo ozbiljno. Moglo bi se reći da je sam ugovor Dragom prilično imponovao. Učinilo mu se da je taj papir bio znak da je on ipak ušao u američku kinematografiju.

Dečaci su imali petnaest i sedamnaest godina i izrasli su u prave mlade Amerikance, Dragi je time bio zadovoljan. Stariji, Stevan koga su svi zvali Stiven, igrao je košarku u srednjoškolskom timu, a to je bio sport sa kojim je Dragi u Jugoslaviji imao dodira, pa je svoju kondiciju održavao sparingujući sa sinom u dvorištu porodične kuće gde su nad garažom imali prikucan koš. Stevan je starog odavno koristio kao vreću za udaranje i Dragi je sa ponosom svoj doprinos svodio na dodavanje lopte talentovanom dečaku koji je pogađao sa svakog mesta. Mlađi sin, Uroš, nije imao američki nadimak niti je želeo da ga stekne. Dobro mu je išla škola, zanimale su ga književnost, istorija i Srbija, i Dragog je ponekad podsećao na crnce, na njihove radikalizovane grupe poput Crnih pantera koje su neprekidno govorile o svom poreklu, korenima, odakle dolaze i kuda idu. Uroš ga je ponekad plašio pričama o tome kako želi da se vrati u Jugoslaviju gde bi upisao studije i u prvo vreme živeo kod babe i dede ako oni tada još uvek budu živi. I Urošev eventualni povratak na studije u Jugoslaviju Dragi je takođe video kao poraz, ali Jasna ga je umirivala. Bili su uvereni da će Stevan dobiti kakvu-takvu košarkašku stipendiju za koledž, a Uroševo dalje školovanje koje je dečak sigurno zasluživao verovatno ne bi mogli da finansiraju. Zato je povratak u Beograd bio dobra opcija.

Kada se Dragi, posle mučnog snimanja sa Džonom Holmsom, vratio kući, Jasna ga je sačekala sa jednom porukom. Tražio ga je izvesni Frenk Šlem, i ostavio je telefonski broj, rekavši da je zainteresovan za njegov scenario. To ime Dragom nije značilo ništa. Za svaki slučaj, pitao je za njega Srbe koji se bave filmom. I njima je to ime bilo nepoznato. Ipak, nada je umirala poslednja. Dragi se nadao da je Frenk Šlem možda neki zubar koji želi da dobije poresku olakšicu finansirajući film, ili mladi producent koji se tek probija i očajnički traži projekat za koji ne mora da plati mnogo ali ima načina da ga finansira.

Dok su Dragi i Jasna uživo ili preko telefona anketirali poznanike o tome da li je neko od njih čuo za Frenka Šlema, Uroš je ušetao u kuhinju i lakonski rekao: „Frenk Šlem je milioner, vlasnik fabrike deterdženta, nedavno je bio optužen da je tajno finansirao odbranu nekih članova Kju-kluks-klana u Alabami, pa su pojedine radnje izbacile iz ponude njegove proizvode. Međutim, dobio je na sudu, pa su ih vratili. Prodaja im je skočila u belačkim krajevima na jugu…“

Dragi je bio zbunjen. Takvi ljudi su postojali u pričama zagriženih jugoslovenskih komunista koji preziru Ameriku ali ih na licu mesta do sada nije sreo. A sretao je svakakve.

Nastaviće se…

*sledeći nastavak 2. maja

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: