Da li imate preko 18 godina?

Domaći animirani film: lista značajnih savremenih ostvarenja

Pred vama je pregled raznolikih animirano-filmskih ostvarenja koja su tokom prethodne dve godine postigla izuzetne uspehe u svetu.

Malo toga se zna o domaćim animiranim filmovima, iako iz godine u godinu osvajaju sve više nagrada na važnim svetskim festivalima. To su uglavnom kratkometražni animirani filmovi koji nisu namenjeni deci, već širokom spektru publike koja inače prati umetničku, arthaus ili mejnstrim filmsku produkciju. Kada se pomene domaći animirani film mnogi se, s pravom, zapitaju: Gde to uopšte može da se vidi? Filmovi koji još uvek imaju aktivan festivalski život nedostupni su na internetu. Televizijska ponuda orijentisana je uglavnom na komercijalni animirani film za decu, pa su festivali jedine manifestacije na kojima možete otkriti neko animirano ostvarenje ovakve vrste.

Svakog oktobra, Evropski festival animiranog filma Balkanima, koji se održava u Domu kulture Studentski grad donosi pregled najvažnijih animiranih ostvarenja iz Evrope ali i iz Srbije i regiona. Domaća produkcija može se videti i na Međunarodnom festivalu animacije Animanima u Čačku. Osim toga, ovi animirani filmovi pojave se na nekom od domaćih festivala koji u svom programu sadrže i kratki metar. Međutim, šira publika slabo je upoznata kako uopšte izgleda animirana scena u Srbiji? Šta se na njoj pravi? Ko su autori? U ovom tekstu donosimo vam pregled raznolikih animirano-filmskih ostvarenja koja su tokom prethodne dve godine postigla izuzetne uspehe u svetu.

NEPUTOVANJA“ (Ana Nedeljković i Nikola Majdak Mlađi)

Animirani film “Neputovanja“ je priča o devojci koja živi u sivoj, izolovanoj državi, ograđenoj velikim zidom od ostatka sveta. Njen san je da putuje i otkrije savršeni svet zvani – inostranstvo. Ana i Nikola su već uigrani dvojac koji kreira neobične svetove plastelinskog lutka-filma, smeštene u košmarne vizije savremenog društva. U njihovim filmovima scenografija, kojoj posvećuju posebnu pažnju, igra podjenako važnu ulogu kao i likovi. Scenografiju i lutke od plastelina osmišljava Ana, Nikola je direktor fotografije a njihova tehnika je lutka animacija. Animirani filmovi koje prave govore o otuđenosti pojedinca ili sistema, o slobodi govora, pitanju identiteta i sličnim političkim temama koje su prikazane kroz naglašenu apsurdnost svih okoštalih mehainzama društva. Oni kreiraju zastrašujući i mračni, ali duhoviti svet, uvek sa velikom dozom (samo)ironije. Debitovali su sa filmom “Zemlja zečeva“ (Rabbitland) koji je obišao preko pedeset festivala i osvojio Kristalnog medveda u Berlinu. Dok Ana i Nikola uveliko pripremaju svoj sledeći film – novu plastelinsku antiutopiju o svetu vrednih hrčaka, “Neputovanja“ još uvek putuju po svetskim festivalima.

Relativno nedavno ste se vratili sa festivala Sandens gde je vaš film “Neputovanja” prikazan u okviru takmičarskog programa kratkog filma. Kakve su bile reakcije publike?

ANA NEDELJKOVIĆ: Sandens je najvažniji američki festival nezavisnog filma. Program se zapravo dešava u velikom broju bioskopa u celoj regiji, a izbor filmova je fokusiran na inovativne pristupe i aktuelne društvene teme. Iz celog sveta izabrano je samo 15 kratkih animiranih filmova. Naš film je imao pet projekcija u punim salama i odlične reakcije publike, što nam je potrvdilo da je priča o Neputovanjima, iako zasnovana na lokalnom iskustvu, univerzalno čitljiva.

Ali vaš put u Ameriku obeležila je ipak nominacija za Eni (Annie) nagradu. Radi se o priznanju koje dodeljuje holivudski ogranak ASIFA-e (International Animated Film Association). Prvu takvu nagradu dobila su Braća Flajšer za kreiranje likova Beti Bup i Popaj. Danas Annie nagrade uglavnom dobijaju studiji kao što su Dizni ili Piksar. Kako su se Neputovanja uklopila u tu priču?

ANA NEDELJKOVIĆ: Posle Sandensa boravili smo u Los Anđelesu, gde smo prisustvovali dodeli prestižnih Annie nagrada za animirane filmove. “Neputovanja” su bila jedna od 5 nominovanih kratkih filmova. Dodela Annie nagrada je bila veoma interesantan kontrast posle neformalnog Sandensa, s obzirom da okuplja najbitnija imena velikih studija i američke industrije, pretežno komercijalnih animiranih filmova. Celo putovanje za nas je bilo izrazito dinamično, inspirativno, i veoma značajno, posebno za nove kontakte i upoznavanje sa najaktuelnijim dešavanjima u filmu i animaciji.

“BIO DVAPUT JEDAN KRALJ“ (Vojin Vasović, To Blink Animation Studio)

Animirani film “Bio dvaput jedan kralj” je priča o kralju koji ima podvojenu ličnost i koji očajnički pokušava da se otarasi “drugog” sebe. Film je nastao je u ko-produkciji Srbije, Kanade i Mađarske, a trenutno završava svoju festivalsku turneju. “Bio dvaput jedan kralj” je do sada je osvojio 24 nagrade za animaciju, režiju, originalnu muziku i montažu. Ovo je već drugi film studija To Blink Animation, a uskoro na nas očekuju još dva ostvarenja: Dugometražna verzija priče o podvojenom kralju, i novi kratki film “Veliki robot” (Just For The Record). To je priča o malenom robotu-diktafonu koji pokušava da presnimi svoju memoriju. Studio To Blink Animation je osnovan 2010. godine kada se Vojin Vasović, inače filmski i pozorišni reditelj, prvi put upustio u avanturu animiranog filma i napravio “Svakih pet minuta”. Sada je to studio koji se bavi 2D i 3D kompjuterskom animacijom sa sestrinskom firmom To Blink Studio iz Toronta.

Veliki robot, karakter

Da li je teško napraviti animirani film u Srbiji? Ti imaš podršku iz Kanade, a kako stoji stvar sa našom državom? Da li se ulaže u animirani film?

VOJIN VASOVIĆ: Animirani film ima slične izazove kao i druge forme i filmski žanrovi, od manjka kontinuiteta do problema sa timskim radom ili budžetom. Pre svega je tu manjak producentskog usmerenja (i fokusa u obrazovanju na postojanje animacije kao opcije za produkciju), ali mislim da se to polako menja. Filmski Centar Srbije je proteklih godina uložio dosta truda i sredstava u nove animirane forme. Pokrenut je novi konkurs za razvoj animiranog dugometražnog filma što nas čini zaista jedinstvenim u regionu. Tako da se dogođa izvesna promena u svesti producenata da vredi ulagati i učiti više o proizvodnji animacije.

Ali šta se događa kada kratki animirani film završi svoj festivalski život? Ti si osnovao studio sa namerom da se isključivo baviš animiranim filmom. To zvuči dosta hrabro, ali da li je zaista moguće praviti samo (umetničke) animirane filmove i da studio “živi” isključivo od toga?

VOJIN VASOVIĆ: “Bio dvaput jedan kralj” je j 15-ominutni film koji nam je poslužio kao neka vrsta “dokaza koncepta” za dugometražni animirani film istoimenog naslova, u čiju smo pre-produkciju krenuli pre par meseci. Zahvaljujući uspehu kratkog, dobili smo podršku Filmskog Centra Srbije, kao i MEDIA programa Kreativne Evrope za razvoj projekta. Sa ovim projektom predstavljamo Srbiju na platformi za razvoj animacije CEE Animation Workshop koja se održava u Ljubljani, Budimpešti i Trebonu gde dalje unapređujemo projekat i tražimo nove partnere za rad na filmu. Naša ideja je da sa novim projektom “Veliki robot” oprobamo tehniku fotogrametrije. U pitanju je vrsta skeniranja fotorealnog prostora gde se digitalno dobijaju objekti i teksture kojima onda može dodatno da se manipuliše, a zadržava se izgled stop-motion animacije. Fotogrametriju nameravamo da koristimo u produkciji dugometražnog filma, a ovo će biti dobar test.

Deo si udruženja animatora UFAS, čiji su članovi pretežno orijentisani na autorsku animaciju, ali ti radiš na projektima u kojima preovlađuje 3D kompjuterska animacija. Kako izgleda animirana scena u Srbiji iz tvoje perspektive?

VOJIN VASOVIĆ: Raznoliko. I tako i treba da ostane. Neguju se sve animirane tehnike od stop-motion-a do tradicionalne i kompjuterske animacije. Presek ovogodišnje produkcije je pokazatelj da i do sada isključivo komercijalni studiji kreću u rad na sopstvenim projektima tako da će konkurencija sigurno izroditi još veći kvalitet. Ja sam jako optimističan.

“EHO”, (Boriša Simović, Kosta Rakićević / Digitalkraft Studio)

Priča o odnosima razvedenih roditelja koji se odražavaju na dete, ispričana kroz jedan izlet u prirodu. Osnovna emocija filma gradi se kroz kontrastiranje motiva udobnosti kuće koja predstavlja stabilnost i red, u odnosu na neistraženu prirodu, koja poziva u nesigurnost i avanturu. “Eho” je prvi kratki animirani film studija Digitalkraft rađen kombinacijom 2D i 3D animacije. Film još uvek obilazi brojne svetske festivale i donosi nagrade. Autori filma su Boriša Simović i Kosta Rakićević koji, iako su imali obezbeđene uslove i tim studija na raspolaganju, nisu imali nimalo lak zadatak. Njihov angažman podrazumevao je da naprave autorski animirani film u okviru studija koji se inače bavi izradom specijalnih efekata za igrane filmove, i 3D animacijom u oblasti advertajzinga. Za razliku od autorskog pristupa, rad u studiju podrazumeva i određena vremenska ograničenja kao i pravila timskog rada. Da je ovaj projekat bio pun pogodak, svedoči i Ana Pakljnac koja je bila glavni supervizor specijalnih efekata na filmu “Eho”. Ana najavljuje novi animirani film studija Digitalkraft, u kom će se ona pojaviti u autorskoj ulozi.

Posle velikog uspeha vašeg prvog animiranog filma, odlučili ste se da odmah nastavite dalje. Da li će to biti praksa i u budućnosti?

ANA PAKLJANAC: Iako je 3D animacija nešto čime se svakodnevno bavimo, autorski animirani filmovi su najslobodniji i najinspirativniji način izražavanja CG industrije i voleli bismo da postanu stalni deo našeg proizvodnog programa. Već pola godine radimo na našem drugom animiranom filmu “ID”. Film je inspirisan Frojdovom teorijom ličnosti i na apstraktan i donekle komičan način prati borbu čoveka sa samim sobom. “ID” će biti potpuno 3D animirana forma, sa posebnim vizuelnim identitetom.

Da li je teško napraviti animirani film u Srbiji?

ANA PAKLJANAC: Napraviti animirani film u Srbiji je podjednako teško kao i bilo gde drugde. Finansijska sredstva jesu neophodna, ali nisu garancija da će film biti dobar. Najbitnije, i zapravo najteže, je sakupiti dovoljan broj posvećenih ljudi, sa dovoljno znanja i vizije, da zaista doprinesu kvalitetu filma.

“THE PIG ON THE HILL” (Crater Studio) 

Gospodin Prase živi na vrhu stene u svom udobnom domu. Njegov savršeni mir ugrožava novi komšija, veseli Patak koji želi da mu bude prijatelj. Nakon što Patak iznenadno odleti na jug, Prase shvata vrednost njihovog prijateljstva. U 2018. godini srpski animatori učestvovali su u kreiranju čak dva animirana filma koja su ušla u nominaciju za nagradu Oskar za kratki animirani film. Nominacija za Oskara ne može se dobiti „kod kuće“ već samo ukoliko film pobedi na nekom od prestižnih svetskih festivala. Osim “Neputovanja“, film “The Pig on The Hill“ našao se na toj listi. Film je nastao u okviru američke produkcije LSA, u saradnji sa Studijom Cater iz Srbije. Crater studio je specijalizovan za 3D animaciju, vizuelne efekte a važan segment njihovog rada je i škola 3D animacije. Ovaj studio od 2011. godine sarađuje sa svojim američkim kolegama na izradi specijalnih efekata za dugometražne igrane filmove. Dugogodišnja saradnja rezultirala je produkcijom kratkog 3D animiranog filma “The Pig on the Hill“, koji je između ostalog bio deo dečjeg programa prestižnog festivala u Ansiju u Francuskoj.

Za vaš studio je ovo takođe bio prvi „izlet“ u animirani film. Vi ste se odlučili na koproduciju sa američkim studijom koji je već verziran u produkciji animiranih filmova. Na koji način, i u kojoj meri ste bili uključeni u rad na filmu?

CRATER STUDIO: U ovom slučaju nije bio rad “za”, već rad “sa”, tako da je naš doprinos filmu bio izjednačen sa partnerskim studiom iz SAD-a. Od LSA je došla inicijalna ideja, scenario i razvoj karaktera i glavnih animacija. Naš glavni doprinos na filmu je kreativno rešenje izgleda filma – od 3D osvetljenja, 3D okolina i ambijenata, preko tekstura i materijala za sve objekte, predmete, rekvizite i likove, pojedinih animacija i konačnog sklapanja slike (kompozitinga). Završni radovi i sklapanje finalne slike odigrali su se u Crater Studiju.

Da li biste se posle ovog iskustva usudili da se samostalno upustite u rad na animiranom filmu?

CRATER STUDIO: Da, za sada razvijamo nekoliko ideja za naš sopstveni projekat. Rad sa LSA je bio izazovan ali i veoma zahvalan. Jedni od drugih smo naučili mnogo, kako iz tehničkih i umetničkih kutaka našeg posla, tako i iz organizaciono-produkcijskih aspekata. U planu je i nastavak rada na “The Pig on the Hill” – očekujemo da se ideja pretoči u animiranu seriju.

“U PLAVOM KLJUČU”, JELENA BEŠIR

Ovaj film je meditativno putovanje kroz muzičko-vizuelnu kompoziciju gradskih pejzaža. Figura devojke kreće se iz gradske užurbanosti u lični prostor iz kog se njen unutrašnji doživljaj sveta, kroz muziku i boju, “izliva” na spoljašnji svet. Jelena Bešir se bavi režijom i animacijom filmova od 1997. godine. Diplomirala je animaciju na Dunav filmu u klasi profesora Rastka Ćirića. Dobitnica je brojnih nagrada za animirane filmove “Buba”, “Hleb”, “Indigo ili ja lažem”, “Ogledalo”. Jelenini filmovi su kombinacija živih snimaka, eksperimentalnog filma, ručno rađenih scenografiija i klasične cretžne animacije. Ono što karkteriše njen izraz je kolažna struktura koja se razvija asocijativno, poseban akcenat na muzici i karakteristični motivi koji se pojavljuju i razvijaju u svim filmovima. Čitav njen filmski opus poseduje specifičnu estetiku i baziran je pretežno na slikarskom.

Reci nam nešto o radu na svom poslednjem filmu?

Ako sažmem ono što u ovom trenutku mogu da kažem o filmu u jednoj rečenici onda bi to bio film o mom ponovnom susretu sa sviranjem klavira posle 30 godina. Ali se to ne može videti u filmu, može se čuti… Ovaj film nisam radila sama ali nas je bilo malo za toliko zahtevnu tehniku, što sam sama kriva. Na ovom filmu radila sam 5 godina, parcijalno, ne u kontinuitetu, što zbog tehničke nemgućnosti da ga ranije završim a malo i zbog tvrdlogavosti. Od tada nije prošlo ni dve godine a to vreme mi se čini kao daleka prošlost. Tako da na početku, eto ti i mala filozofija koju vidim u ovom poslu. Animacija sabija vreme, mi radimo sa vremenom, kreiramo pokret, vidimo sekunde, to je neka vrsta magije. Za mene, vreme je relativno, eto 5 dugih godina sada su sabijene u 8 minuta filma.

Kako izgleda put filma, od ideje do realizacije i prikazivanja publici, kad autor radi sve sam?

Kao i sve, mnogo je veliki teret na pojedincu. Nismo skolni produktivnom udruživanju što nam se obija o glavu. Ima kvalitetnih autora i sviđa mi se raznolikost senzibiliteta, rukopisa kod mojih kolega. Ja sam ovisnik o procesu, animacija je dug proces i icrpi autora. Važno mi je da se izborim za kreaciju u sebi, da unesem radosti više nego smorenosti. Što je ovde bilo jako teško. Animaciju najmanje doživljavam kao film. Jednostavno pokrećem slike, oživljavam ih, pravim simbiozu muzike i slike, sviram animacijom. Za mene je sve to neka vrsta slikarstva u pokretu. Oslikana muzika više nego film.

“Ardak”, Jelena Bešir

Na koji način se ovaj film nadovezuje na tvoje prethode radove?

Tehnički i poetski možda se najviše nadovezuje na film “Ogledalo” iz 2005, delimično zato što sam i jedan i drugi film radila sa kolegom Nebojšom Petrovićem. I pojavljuju se neke figure iz tog filma, hoću reći, ima svesnog mešanja dva filma. Mislim da se nesvesno svi filmovi jednog autora prepliću. Postoji čini mi se i ta teorija da svi mi radimo jedan film.

“MUZIČKE TRAUME“, Miloš Tomić

“Muzičke traume” su animirani film u formi kolažnog dokumentarca, zasnovanog na različitim zanimljivim svedočenjima ljudi koji su protiv svoje volje pohađali muzičku škole. Ovaj animirani film je možda zaokret u opusu Miloša Tomića, mada je njegov rad teško svrstati u bilo kakvu kategoriju. Miloševi radovi kreću se između igranih, dokumentarnih i eksperimentalnih. Kao autora animiranih filmova, do sada smo imali prilike da ga vidimo u oblasti animacije objekata (isečaka i ljudi), a ovo je prvi film u kom je veliki segment filma posvećn klasičnoj crtežnoj animaciji. Inspiraciju za svoje filmove Miloš traži u stvarima koje ga okružuju, sitnicama sa putovanja ili predmetima s pijace, baštenskim poslovima, đubretu, neispunjenim željama i fantazijama… Ipak, muzici je posvetio veliki broj svojih filmova, a autor je i brojnih muzičkih spotova. O filmu “Muzičke Traume” Before After je opširno pisao još na početku rada na filmu. Sada, nakon skoro tri godine, razgovaramo opet sa Milošem:

Kakve su rekacije na film “Muzičke traume“?

Ljudske reakcije su od početka bile većinom tople i sočne (uz povremene kritike da sam prebudžio film dešavanjima i da nema ritma), a festivali… Pa, imali smo velike planove… Ali, ponešto se i desilo. Par glavnih nagrada (Balkanima i Supertoon), 5 specijalnih priznanja, nominacija za “Emil” nagradu..ma čudno je to, dugo (skoro 3) godine radiš na filmu i onda valjda puno i očekuješ od njega a nije to zdravo. Ako si uživao u procesu (što ja jesam) i napravio nešto što te i dalje raduje kad ga po stoti put vidiš (što JE slučaj), i ako ti poznati i nepoznati ljudi pišu lepe poruke kad vide film, mogao bi da budeš zadovoljan, zar ne?

Zašto si odlučio da u svoj rad uključiš i autore saradnike koji se bave drugačijom animacijskom tehnikom od tvoje? Šta si dobio iz tog iskustva?

Da bih ispričao tu priču, filmu su bili potrebslojevi animacije gde se ljudske figure mrdaju i svašta rade. Ja to ne umem uverljivo da napravim, a imao sam novca u budžetu filma da uključim par saradnika i kroz saradnju učim od njih. Ono što sam dobio je, na početku, osećaj da sve što poželim, može za neko vreme da se pojavi u crtanoj animaciji koju je na primer radila saradnica Jelena Milunović.

Koliko je u procesu tvog rada važno eksperimentisanje, istraživanje i igranje?

Vrlo važno! Bez tih iznenađenja koje priređujem samom sebi teško bih izgurao tako dug i spor proces. Takođe, tokom procesa svakog filma zagrebem nove metode za koje nema mesta u tom filmu pa bi ih rado razvio dalje, samo čekam pravu priliku.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: