Top 5: Domaća savremena poezija

Shvatio sam koje će mi knjige ostati urezane u pamćenju po načinu na koji ih čitam – sa čestim pauzama i mislima koje počinju u tekstu (ili bolje reći zbog teksta) i završavaju se na obodima stvarnosti koju mogu da pojmim. Te knjige, dok ih čitam, svako malo spuštam na krilo, jer mi biva tako lako da se povežem sa mislima, idejama i osećanjima, i u jednom trenutku počinjem čak i o tome da razmišljam – kako mi je lako da ih osetim.

Napraviti panoramski pregled, ili antologiju, nezamislivo je delikatan i težak posao. Kako zbog toga što treba naći koherentan sistem u kome će elementi naći svoje pravo mesto i biti kako treba povezani u celinu, tako i zbog svih onih elemenata (autora i autorki i njihovih knjiga) koji svoje mesto neće imati. Zato neću ni pokušati da od ove liste napravim konačni izbor, niti da ih poređam na neku estetsku ili vrednosnu lestvicu.

Ne, ovo je samo jedan mali deo mnogo većeg spiska knjiga koje sam čitao na način opisan u prvom pasusu, i za koji verujem da bi i nekom slučajnom čitaocu mogao da pruži ista zadovoljenja.

Goran Korunović, Gostoprimstva, Treći Trg, Beograd, 2011

Od samih korica “ukrašenih” post mortem fotografijama, i već od prvih stihova, jasno nam je da nas Korunović uvodi u jezovit svet mrtvih. Međutim, nešto je čudno sa tim svetom. Iako tamo izranjaju mrtvaci iz reke, iako tamo pokojnice rađaju već mrtvu decu, iako možemo dobiti pisma u kojima nas mrtvi rođaci pozivaju da ih posetimo – njihov svet zapravo izgleda isto kao naš. Makar u Gostoprimstvima. Korunović je jednim kopernikanskim obrtom predstavio zagrobni život kao mesto sudara živih i mrtvih, gde se svi mi skupa srećemo i živimo zajedno. On emancipatorski dozvoljava mrtvima da imaju i nekakav svoj život i da i dalje mogu da nam budu bliski. I onda, pošto ćemo od strave ostati ukočeni pred gradovima mrtvaca, parkovima i ulicama punih neživih, pesnik nam jednostavno objasni, uteši nas i otvori nam oči: ne samo što svet tih drugih izgleda kao naš, nego od njega možemo osetiti i toplinu i ljubav za nas, od strane onih dragih i voljenih koji više ne dišu.

Bojan Marković, Riba koja je progutala svet, Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis”, Čačak, 2013

Ova zbirka se samim čudom sačuvala od toga da ne postane potpuno ludilo. Ali ne bilo kakvo ludilo, već ludilo jezika i informacija pod čijim bujicama sve više nestajemo. Ova zbirka je izrazit primer onoga što možemo nazvati postmoderni prosede, krcata začudnim mestima i zaglušujuća od mnoštva glasova koji iz nje progovaraju. I svi ti glasovi kao da su u međusobnim svađama, a čitalac može osetiti da se sa njim grubo poigralo raspršeno značenje ovih više tekstova nego pesama. Ove stihove ne možete recitovati, pevušiti; ne možete komponovati muziku na njih. Često ih čak ne možete ni tumačiti, već im se samo možete prepustiti. Jezičke igre, galimatijasi, tautologije, nepostojeće reči, portmantui – sve ovo skupa čini ovu zbirku jednim monstruoznim zabavnim parkom čija je tematika zjap slomljenog jezika koji se ukazao ispod moderne post-ideološke kulture. Međutim, ono što ovu knjigu spasava od, kako sam rekao, potpunog ludila (ludila fragmenata, iscepkanih sentenci, raznetih misli), jeste to što ona u tom ludilu do kraja i dosledno istrajava. Bez odustajanja, bez predaha, bez kompromisa. Upravo onako kako se jedino može i mora nositi sa modernim svetom.

Ana Marija Grbić, Venerini i ostali bregovi, LOM, Beograd, 2015

Pesnikinja je u ovoj zbirci odlučila nešto pomalo nesvakidašnje – kao deo onoga što se naziva taktika ili strategija u pisanju, odabrala je da će njen lirski glas u ovoj knjizi biti muškarac i da će pričati na hrvatskoj varijanti ovog našeg zajedničkog jezika. A taj muški glas, robusan, drčan, pomalo macho, govori o svom odnosu sa ženom, ili ženama, koji je potpuno ambivalentan. Mračna emocija koja postoji između tih entiteta toliko je eksplozivna i temperamentna, senzualna i seksualna, vulgarna i nežna, da dok se zbirka čita ima se osećaj da ste do guše ukopani u emotivnu gravitacaju dvoje ljudi koji se nalaze u onom dobro poznatom paklu, gde ne mogu zajedno, a ne mogu ni jedno bez drugog. Ali ono što je ovde zanimljivo je upravo ta malo “izvrnuta” perspektiva, pesnikinja sa glasom muškog, jurnjava po osi rodnih identiteta, i neka mračna, zagušljiva, a istovremeno zapaljiva i nekontrolisana atmosfera puna telesnosti koja istovremeno slavi život i smrt, ali radi to sedeći na buretu baruta i igrajući se šibicama.

Ekrem Hamid, Sramote, SKC Kragujevac, 2008.

Kao pesnik, Ekrem se pojavio tiho i dostojanstveno, sa knjigom koja jedina u okviru edicije u kojoj je objavljena nije imala biografiju autora. Njegova zbirka prvenac dosta duguje tradiciji islamske poezije, na prvom mestu slavnom Rumiju, ali ono čime se ona ističe je neverovatan osećaj za oplemenjivanje te tradicije modernim senzibilitetom. U tim pesmama mladi ljudi odlaze iz svojih domova u zapadni svet (situacija poznata?) i pred sudarom one civilizacije u sebi i one u koju stupaju, bez patetike i pretencioznosti, svojim rečima i mislima pokušavaju da razumeju novi svet koji se rađa. Onaj ko peva uronjen je u mistiku prirode i u fenomenima života mu se ukazuje beskraj duše malog čoveka. Uz delikatnu igru tradicije i modernog, Sramote su unele dašak toplog, mističnog Istoka u našu zapadnjačku, tehnokratsku furioznost.

Vladimir Stojnić, Fotoalbum, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2010

Kroz dvadeset i četiri pesme ove zbirke, mi vidimo jedan tekstualni slajdšou – ljude, događaje, različita vremena i prostore – okamenjene. I dok siže fotografije stoji, vidimo zapravo kako tekst, umesto istorije, nastavlja da teče. Svaka pesma je jedna fotografija je jedna priča je jedan život. U jednoj, dečak iz Praga pravi noćnu fotografiju pogleda sa svog prozora, pre nego što će Rusi okupirati Čehoslovačku, u drugoj porno glumac u Kaliforniji je uslikan pred scenu seksa sa glumicom kojoj će preneti AIDS, u trećoj se govori o fotografiji koja je pobedila na konkursu za najlepšu fotografiju Pariza na kojoj niko nije primetio sitnu ženu koja u džepu kaputa nosi revolver. I ove pesme prekidaju stvarnost na isti način kao i fotografije – one vam protivprirodno daju mogućnost da vidite, osetite i otkrijete stvari koje inače ne biste mogli. Gomilom tih detalja, od teksture tkanine do povesnih okolnosti koje prethode zabeleženom događaju, možemo da zumiramo tačke u vremenu i da kroz ove pesme na granici proze uvidimo ponekad predivnu, ponekad jezivu kompleksnost života.