Dok traje Sajam knjiga 2022: Jelena Vukićević je razgovarala sa… (drugi deo)

Kada počne Sajam knjiga mnogi od nas su u dilemi šta kupiti? Da li se držati spiskova dugo željenih naslova, a sa druge strane kako odoleti nadolazećim naslovima, jer se svake godine pojavljuje sve više novih izdavača…Jelena Vukićević nam pomaže u tome. Ona je za Before After razgovarala sa onima koji nas mogu usmeriti ka raznovrsnim izborima, u skladu sa našim čitalačkim i životnim senzibilitetima.

Sagovornnici su urednici u izdavačkim kućama, pisci, pesnici, knjižari, bibliotekari, kritičari, dizajneri… U drugom delu naši sagovornici su Violeta Stojmenović, Alen Bešić, Vesna Crepuljarević, Novak Guslov i Zorana Simić.

Svi oni su odgovarali na sledeća pitanja:

1. Koju izdavačku kuću ste otkrili skorije?
2. Koja knjiga je uticala na vas u poslednjih godinu dana?
3. Omiljena knjiga poezije?
4. Koju knjigu biste voleli da vidite prevedenu kod nas?
5. Ukoliko prostor Sajma zamislimo kao pozorište, kao mesto realnog okupljanja, u kojem se događa jedinstveno presecanje estetski organizovanog i svakodnevnog realnog života, kakvu vrstu iskustva biste poželeli?
6. Kakvi/a ste kao čitatelj/ka, šta vam je u tom smislu važno?
7. Gde se osećate najslobodnije, u kojim prostorima stvaranja, ili je naprosto sve isprepletano?
8. Vaših pet naslova za prisetiti se detinjstva i odrastanja, za dobro jutro, putovanje, filozofske kontemplacije, poklanjanje prijateljima.

Violeta Stojmenović (1980) – živi i radi u Boru. Diplomirala je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, na kojem je i doktorirala. Od 2003. radi u Narodnoj biblioteci Bor, gde trenutno uređuje književne programe i časopis Beležnicu. Ponekad piše prikaze i eseje o književnosti, ponekad stručne radove vezane za bibliotečku delatnost. Član je redakcije časopisa Bibliotekar.

1. Raštan izdavaštvo. Nije bilo teško otkriti je, s obzirom na atraktivan medijski nastup i (post)produkciju izdanja. S druge strane, zbog posla mi užitak slučajnog otkrića (novih) izdavača samo na osnovu čitalačkih afiniteta odavno potpuno izmiče, nažalost, mada bih, u drugačijoj situaciji, mogla da „otkrijemˮ Radni sto.

2. Na određenom nivou verovatno svaka za koju sam na kraju procenila da ju je iz nekog razloga vredelo pročitati, bez obzira na to da li sam je čitala zbog ličnih interesovanja i potreba, zbog posla ili iz nekog trećeg razloga, ali ako pod uticajem podrazumevamo neko snažno čulno-saznajno iskustvo koje makar malo menja/obogaćuje način na koji se nešto opaža, doživljava ili vrednuje, onda bih možda mogla da izdvojim Smrtovu djecu Amile Kahrović Posavljak.

3. Antologija novije francuske lirike koju je pre više od pola veka preveo i priredio Ivan V. Lalić, jer mi je, kada sam bila tinejdžerka, otkrila toliko novih „omiljenih” pesnika i jer sam je otkrila u tom uzrastu ili periodu života kada sam još uvek primenjivala kategoriju omiljenosti. Volim i iznova čitam mnoge pesnike i pesnikinje, kao i razne izbore i antologije, ali je to mladalačko oduševljenje samom poezijom ostalo neprevaziđeno. Ta je knjiga, manje-više slučajno, postala moj nadrealistički nađeni predmet i svojevrsni fetiš, jer je odavno više ne čitam, a opet se od nje zapravo nikad ne odvajam.

4. Mnoge, uključujući i neke koje su već (loše) prevedene. Trenutno mi padaju na pamet romani Vilijama Gadisa, ali i Eros the bittersweet En Karson (jer čitam Batajev Erotizam i Epštajnovu Sola Amore). Sutra bih sigurno navela nešto drugo, teško je odoleti čežnji za knjigama koju izazivaju druge knjige i bezbrojne informacije o knjigama na koje svakodnevno nailazim, a još teže ostati dosledna ili verna želji do njenog ispunjenja.

5. Nešto što bi me više podsećalo Rusoove Sanjarije usamljenog šetača, a manje na Balardov High-rise.

6. Sve mi je podjednako važno: i kojim se temama autor/ka bavi i kako ih razvija, i kako se odnosi prema jeziku, i gde me smešta, i na kakve predstave, osećanja, vrednosti… pokušava ili uspeva da me navede. Važne su mi knjige ili tekstovi, nekada je to samo jedna pesma ili priča, koji me doslovno sprečavaju da čitam nešto drugo i koje nastavljam da „čitamˮ čak i kada faktički čitam nešto drugo, koji me uznemiravaju. S druge strane, poštujem ljudsku stvaralačku potrebu i potrebu za izražavanjem, tako da sam i vrlo tolerantna.

7. Za osećaj slobode potrebno mi je, naprotiv, da ono što u datom trenutku radim ne bude prepleteno ni sa čim drugim, da nije ni sa čim u vezi, da nemam razloge, namere i ciljeve, da ne prepoznajem „želju drugogˮ, što je retko i najčešće iluzorno.

8. Takvi izbori su takođe „situacioniˮ i poprilično zavise od raspoloženja. Recimo da bih danas izabrala Papirne disko kugle Dragoslave Barzut da me podsete na odrastanje, Koru Vaska Pope za dobro jutro, Noći u cirkusu Anđele Karter za putovanje, Džez Toni Morison za filozofske kontemplacije, a za prijatelje – Retrovizor, rame, žmigavac Dorte Nors.

Alen Bešić (Bihać, 1975), diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je četiri knjige poezije, kao i dve knjige izabranih književnih kritika i eseja. Prevodi sa engleskog jezika. Za poeziju je dobio nagrade „Branko Miljković“ i „Risto Ratković“, a za prevod Nagradu „Miloš N. Đurić“. Radi kao urednik časopisa za književnost i teoriju Polja i izdavačke delatnosti Kulturnog centra Novog Sada. Živi u Novom Sadu.

1. Raštan izdavaštvo, mlada izdavačka kuća koju vode književni entuzijasti i objavljuju knjige svoje generacije. Za sada. Obećavaju.

2. Između, ostalih Roberto Bolanjo 2666.

3. NOX, En Karson

4. Mnoge, ali recimo The Sot-Weed Factor Džona Barta.

5. Katarzu, u najmanju ruku. Ali ne biva.

6. Sve probirljiviji, knjiga mora da bude uzbudljiva u svakom smislu.

7. Prebacujem se po potrebi iz uloge u ulogu urednika, pjesnika, prevodioca, kritičara. Iako se one manje-više preklapaju, ali stvaralačko zadovoljstvo je najveće u pisanju poezije. Što mi je i najteže.

8 Ježeva kućica, Branko Ćopić
Lolita, Vladimir Nabokov
Upotreba sveta, Nikola Buvije
Sonnenschein, Daša Drndić
Doba mjedi, Slobodan Šnajder

Vesna Crepuljarević je završila Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i masterirala (završni rad „Jovan Hristić, dramski pisacˮ), a trenutno piše doktorat o dramama Milene Marković. Radi kao profesorka književnosti u Filološkoj gimnaziji, a bavi se i lekturom za pojedine izdavačke kuće. Rado učestvuje u umetničkim projektima, bilo kao autorka književnih preporuka, konsultantkinja, organizatorka, moderatorka programa ili foto-model. Živi i radi u Beogradu.

foto: Milena Goševski

1. Nedavno mi je na malom sajmu knjiga u KC gradu pažnju skenuo štand izdavačke kuće Red box. Uglavnom pratim našu izdavačku scenu i drago mi je da se pojavljuju novi, mladi izdavači. Među mojim favoritima od tih, uslovno rečeno, novijih su Blum izdavaštvo i Radni sto.

2. Izdvojiću nekoliko: Deca (Lom) Milene Marković – njen glas čini mi se nikada nije bio snažniji i prodorniji nego u ovoj knjizi, zatim Rasuti umovi Gabora Matea – čitanjem se zadobija potpuno nova perspektiva odrastanja, vaspitavanja dece i sazrevanja mladih uopšte, Novo groblje Milice Špadijer – pesme o smrti kao uteha u trenucima kada se suočavate sa gubitkom bliske osobe.

3. Mnogo volim poeziju i uvek mi je teško da izdvojim samo jednu knjigu, tako da ću ovoga puta reći da se radujem ponovnom čitanju izbora iz poezije Vaska Pope sa đacima – mislim na Koru (pre svega ciklus Daleko u nama) i Nepočin polje (ciklus Igre).

4. Trenutno mi pravi problem stručna literatura – toliko je toga što treba prevesti iz oblasti teorije drame, tako da se nadam da će se pojaviti još neki naslov poput Pavisovog Rečnika izvođenja i savremenog pozorišta koji je objavljen prošle godine (izdavačka kuća Clio).

5. Čini mi se da ga i sada donekle tako doživljavam – kao veliku predstavu pomešanih žanrova. Ali bilo bi zanimljivo videti nekakvu interaktivnu igru sa nizom tragova koji vas mogu odvesti na najneočekivanije štandove i među knjige koje možda ne biste sami odabrali, a koje opet savršeno odgovaraju vašem senzibilitetu.

6. Sve mi je važno! Prvenstveno, sadržaj knjige – bilo bi poželjno da probudi nešto u meni, da poželim da svima pričam o knjizi koju trenutno čitam. A onda obratim pažnju na rad uredničkog tima, kako je prevedeno (ako je prevod), je li dobra lektura, prelom… Važan mi je i dizajn korica i kvalitet papira – nerviram se ako mi ispadaju papiri iz knjige dok čitam ili ako je font neodovarajući… Ukratko, volim lepa i kvalitetna izdanja, to doprinosi sveukupnom užitku.

7. Verujem da je čitav naš život jedan stvaralački proces, svaki dan je jedno malo umetničko delo – ako želimo da to bude. A sloboda se krije u svima nama, samo treba vežbati hrabrost i smelost da bi se osetila i da bi joj se dopustilo da izađe na površinu.

8. Čuvena En iz Grin Gejblsa Lusi Mod Montgomeri je bila jedna od mojih omiljenih u vreme detinjstva (uz nezaobilazne Andersenove bajke). Pre nekoliko godina sam čitala Noću čujem zvezde Paole Pereti i svima je preporučujem kao najtopliju priču u odrastanju – ujedno su te knjige o odrastanju i moje omiljene za dobro jutro jer su vedre i pune životne radosti. Za putovanje bih rekla da odabir treba prilagoditi destinaciji – ako ćete na sever recimo, onda Jun Fose i Melanholija. Kada je o konteplaciji i filozofskoj literaturi reč, volim čitavu ediciju teorije izdavačke kuće Geopoetika, pre svega Svensenovu Filozofiju zla. A za poklanjanje biram najčešće knjige poezije – Marko Đorđević je upravo objavio Psi koji trče unazad, to će se sigurno naći na mom spisku knjiga za poklon sa ovogodišnjeg sajma.

Novak Guslov, često ne vidi šumu od drveta. Zato je fasciniran ljudima koji lete visoko iznad šume. Iako vidi samo drvo, retko kada će ga zagrliti. Nije fasciniran ljudima koji grle drveće. Voli da šeta i otkriva ljudima nove stvari. Zato prevodi i izdaje knjige. Ubeđen da je Verner Hercog bolji pisac nego režiser.

 1. Kozikas izdavaštvo

2. Istorija bestijalnosti, Jens Bjernebue

3. Dejvid Silvijan, sve od njega.

4. Uncanny Valley, Anna Wiener

5. Ako prostor Sajma zamislim kao pozorište, onda bih voleo da ja budem scenograf.

6. Vreme

7. Okružen ljudima, bez potrebe da komuniciram s njima.

8. Moj poslednji uzdah, Luis Bunjuel
Ljubav i Zapad, Deni de Ružmon
To je Ales, Jun Fose
Close to the Machine, Ellen Ullman
Kod Hiperborejaca, Miloš Crnjanski

Zorana Simić (1992, Brus) diplomirala je i završila master studije, 2015. odnosno 2016. godine, na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od 2016. godine doktorantkinja je na istom fakultetu, a od oktobra 2021. I studentkinja master programa Politikologija – Studije roda na Fakultetu političkih nauka UB, kao dobitnica stipendije „Žarana Papić“ koju dodeljuje Rekonstrukcija Ženski fond. U maju 2018. godine postala je članica projekta namenjenog proučavanju (književne) periodike u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, kao stipendistkinja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Od maja 2021. godine zaposlena je na istom mestu, s trenutnim zvanjem istraživač-saradnik. Radi na doktorskoj disertaciji Urednice periodike u Kraljevini SHS/Jugoslaviji: biografski, književnoistorijski i tipološki aspekt. Bavi se proučavanjem srpske I jugoslovenske periodike, književnosti i kulture 20. veka, kao i savremenim (književnim) teorijama i istorijom feminizma. Kontinuirano objavljuje književnu kritiku i esejistiku u časopisu Polja. Živi u Beogradu.

1. Na radnom stolu trenutno su mi dve knjige iz edicije „Graditeljkeˮ, pokrenute pre godinu dana u okviru izdavačke delatnosti kragujevačke Narodne biblioteke Vuk Karadžić: Govoriti o Njujorku Katarine Bogdanović i Pređa Selene Dukić. Reč je o neverovatno talentovanim intelektualkama i autorkama iz međuratnog razdoblja. Oba izdanja su me iskreno obradovala i uveliko pišem o njima. Ipak, potencijalno zainteresovanim čitaocima preporučila bih da prvo od njih ne čitaju samostalno već kao nastavak knjige Izabrani život, objavljene 1986. godine, takođe u Kragujevcu. Radujem se i novim i najavljenim naslovima izdavačke kuće Štrik, koju tek planiram da otkrivam kao čitateljka, budući da mi je njihova delatnost dosad uglavnom bila uzgred poznata. Isto važi za zagrebačku kuću Edicije Božičević.

2. Roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih Olge Tokarčuk. Krajnje nepravično, i krajnje očekivano, činjenica da je ovoj autorki pripala Nobelova nagrada (premda to po sebi nije garancija ni za šta), sad već godinama ostaje u senci ratnih previranja oko Handke-poseda. Verujem da se od Tokarčuk može mnogo toga naučiti. I ne samo u pogledu književnog autorstva. Značilo mi je (prvo) čitanje romana Ispod vulkana Malkolma Laurija. Vraćala sam se, takođe, poeziji V. H. Odna.

3. Pomalo me je iznenadilo to što su mi na pamet najpre pale Rilkeove Devinske elegije. Dugo nisam pomislila na njih, ali dobro se sećam prvog utiska. Toliko sam strepela od lepote pred svakim sledećim stihom i stranicom da ni sad ne znam šta sam, i kako, u stvari čitala. Pre pet godina, vratila sam se Prvoj devinskoj elegiji. Možda sam tad, donekle, počela da shvatam.

4. Izdanje izabrane poezije jednog američkog pesnika koji dosad nije sistematično prevođen kod nas, a koga sam nedavno otkrila i počela sama da prevodim, iz užitka.

5. Sajam knjiga ionako zamišljam kao pozorište – onako kako sve zamišljam, uostalom. Pitanje jeste jedino to: kakva je predstava posredi, ko igra, ko posmatra, ko režira, a ko finansira. I kakve sve posledice to ostavlja. Na moju veliku radost, trenutno nisam u obavezi da se temeljno bavim ovim problemima. Što ne znači da nema mnogih drugih, u vezi s književnom pozornicom i zakulisjem, kojima jesam opterećena i koja me se intenzivno tiču. Ako bih, pak, ja sama dobila priliku (i odgovornost) da osmislim predstavu namenjenu tako širokom i disperzivnom čitateljstvu, u optimalnoj perspektivi, Sajam knjiga bio bi uzbudljiv, ali nežan. Nikako preagresivan, kakav tradicionalno jeste. Možda bi, na primer, imao atmosferu spota za pesmu Dreams Tonite (Alvvays).

6. Veoma stroga i veoma dobronamerna. Nužno oboje u isti mah. U sebi raspoznajem barem dve čitateljke. Recimo – privatnu i javnu, iako je ta podela provizorna. Pišući o književnosti (bilo da je reč o kritikama, esejima, naučnim radovima), uvek se trudim da njih dve uvedem u što konstruktivniji dijalog i da jedna drugu neoprezno ne nadglasa. To znači da i tekstove o kojima pišem, na ovaj ili onaj način, čitam barem dva puta. Najvažnije mi je da li i u kojoj meri ono što čitam uspeva da pomeri granice mog horizonta – ne samo onog koji mi je senzibilitetski blizak već, istovremeno, onog koji kontinuirano stičem obrazovanjem u domenu književnosti, književne istorije i teorije. Još učim da balansiram. Ne sumnjam da sam u tom procesu ponekad nespretna. Srećom, prvo i drugo se često podudaraju.

7. Jeste teško govoriti o poretku slobode. I jeste sve i uvek isprepleteno. Tako funkcioniše teatar. Ipak, rekla bih da se najbolje osećam onda kad imam mogućnosti, materijalnih uslova i dovoljno vremena da sama, uz, nužno, minimalne smernice i, idealno, iskrene podsticaje, osluškujem ono što je unutra.

8. Detinjstvo su Čiča Tomina koliba, knjige Lujze Mej Alkot, Tajni vrt i Mala Princeza Frensis Hodžson Bernet. Možda su to istovremeno knjige za dobro jutro. Potom detinjstvo i dobro jutro iščezavaju, ali ostaje trag. Andersenove bajke, na primer. Volim stav Tarkovskog da detinjstvo prestaje tamo gde počinje poezija. Ili, još više, onaj Džona Kejdža, o tome da poezija nastupa u trenutku kad uvidimo da ne posedujemo ništa. Tako i čitavu svoju čitalačku genezu vidim kao put ka poeziji, koji nije uvek prijatan. Odrastala sam putujući, i kontemplirajući, često uz Dikensa. Orkanski visovi bili su, takođe, jedan od ključnih trenutaka. Majstor i Margarita od onih je knjiga koje su mi najviše značile i kojima se najčešće vraćam. I sad sam zahvalna veroučitelju iz kruševačke gimnazije, tada Srđanu Radivojeviću, koji je želeo sa mnom da razgovara o njoj i pomogne mi da je razumem. Zahvalna sam i svom nastavniku filozofije, Ljubomiru Petroviću, koji je, na moje insistiranje da pišem maturski rad o Novalisu ili o Blejku, stao i uz mene i uz Blejka. Zato sam, delom, nedavno i mogla tako da uživam u romanu Vuci svoje ralo po kostima mrtvih. U Novalisu sam svakako uživala na studijama. U istom periodu, s mnogo razvijenijim čitalačkim kompetencijama, otkrivala sam i Čehova, Tolstoja, Virdžiniju Vulf, Džojsa, Foknera, i ni sad ne znam kako sam se probila kroz sva ta divljenja. Prvi, neplanirani susret s Hemingvejevim „Bregovima“. Bleda vatra. Sve to treba poklanjati prijateljima. I još mnogo toga.