Divlje priče

Svako ko je ikad u Beogradu u špicu išao preko Brankovog mosta da bi stigao u poštu pre zatvaranja, gde je onda službenici bezuspešno pokušavao da objasni da pokojna stanarka ne može da potpiše uplatnicu, dok samozadovoljni japi u mokasinama pokušava da pređe preko reda jer je važnije ljudsko biće od svih koji su se pomirili sa birokratskom sudbinom – zna o čemu govori ovaj film.

Svako ko je dobio želju da detonira ceo šalter ili plati nekome da to popodne živi umesto njega grcaće od smeha. Svako ko se zapitao gde je čovekovo mesto u ovom sistemu, kako da ga isti ne zgnječi i ima li kosmičke pravde – prepoznaće se u bar jednoj od Divljih priča.

Ova crna komedija argentinskog reditelja Damiána Szifróna harala je svim velikim festivalima (od najzvučnijih priznanja – nominacija za Oskara za najbolji strani film i nominacija za Zlatnu palmu na Kanu), a u beogradske bioskope stiže koji mesec po završetku FEST-a na kom je osvojila nagradu publike. Kroz preterane, gotovo nemoguće situacije u kojima su protagonisti najrazličitijih socijalnih pozadina stavljeni pred ulitmativne moralne i nervne testove, Divlje priče oslikavaju odnos savremenog čoveka prema drugom ljudskom biću, upravo ispipavajući granice te ljudskosti. Film otvara Prolog u kom svi putnici u avionu shvataju da ih sve do jednog veže ista osoba, čime Szifron publiku smešta u hiperbolisani svet gde je sve dovedeno do tačke apsurda.

Ostalih šest priča povezuje motiv osvete, čime Szifron sebi otvara širok prostor za elaboraciju njegovih različitih aspekata i mogućih interpretacija. S jedne strane, stvarajući bizarne i beskrajno smešne spletove okolnosti, junake dovodi do stanja akutnog besa, čime u prvi plan ističe komičnost nemoćnog čoveka. S druge, istražuje ideju uzimanja pravde u svoje ruke, ispitujući odnos pojedinca i beskrupuloznog društva, pri čemu demistifikuje upravo sam pojam društva, kojim se često zamaskirava činjenica da ga sačinjavaju pojedinci.

Bilo da prikazuje junaka koji pripada nižoj srednjoj klasi u uzaludnoj borbi protiv parking servisa, bogataša koji otkupljuje sina za fatalnu nesreću koji je izazvao ili mladu koja na venčanju shvata da je budući muž vara sa jednom od gošći, Szifron i stilski i tematski ostaje dosledan i usaglašen drugom, dubljem nivou koja povezuje sve ove priče.

Kroz ove predramatične tačke moralnog i emotivnog ključanja on prikazuje svet u kome vlada osećaj da nam sreća rođenjem pripada i da će u neutešnoj želji za zadovoljenjem čovek, ne trepnuvši, drugom čoveku postati vuk.

Ipak, Szifronov sumanuti, histerični svet nije banalan. Iako oguljeni do svoje životinjske srži, njegovi likovi prolaze kroz neočekivane i složene promene, a utom i naši utisci o njima. Vrhunski napisane scene koje prosto mame neuverljivost režirane su sa takvom preciznošću da dinamika i uzbuđenje upravo dolaze od naše neodlučnosti da li likove osuđujemo ili razumemo, da li im se smejemo ili ih sažaljevamo.

Ovo “klackanje” do savršenstva je dovedeno u poslednjoj priči, koja, upravo bivajući ona koja zaokružuje film daje i rediteljev konačni komentar na čovečanstvo. Iako vođeni sebičlukom, umazani korupcijom i potpaljeni besom, ljudi su, ipak, samo ljudi. Šarmantni i beskrajno smešni u svojoj želji za ljubavlju i pravdom, kako god do nje birali da dolaze.