Disneyeva pouka

Filmski studio Disney je za života Walta Disneya bio poznat kao proizvođač vrhunskih animiranih filmova, i osrednjih igrenjaka namenjenih deci. Kada je studio tokom osamdesetih ušao u stagnaciju na svim poljima, Jeffrey Katzenberg ga je preporodio upravo kroz oživljavanje studija za animaciju, ali je u tom periodu Disney imao i nekoliko kuća specijalizovanih za proizvodnju igranih filmova – Touchstone za mejnstrim, Caravan za umetnički prestižne projekte a kasnije je kupio i Miramax kako bi se nametnuo na tržištu nezavisnog filma. U tom periodu Disney je pod ugovorom imao ne samo krem sveta animacije već i producente poput Dona Simpsona i Jerryja Bruckheimera, pa su se u distribuciji njihove kuće Buena Vista mogli naći i Pretty Woman i Pocahontas.

Posle dolaska Alana Horna iz tradicionalno konzervativnog Warner Brothersa koji svoju produkciju bazira na raznovrsnosti žanrova i dobrim odnosima sa autorima i zvezdama, Disney se po svemu sudeći vraća Waltovom dobu. Kupivši Marvel i Lucasa, oni svoju predstojeću ponudu baziraju na svojim crtanim filmovima, Pixarovim animacijama i ova dva brenda.

Paradoksalno, Disney je već ove godine došao u poziciju da ostvaruje profit distribuirajući ono najstagnantnije u savremenom blokbasteru – to su Marvelovi superherojski filmovi, i ono najavangardnije – to su Pixarove animacije.

Međutim, koliko god Marvel stabilno srlja u kreativni sunovrat, o čemu govori i otpuštanje reditelja Edgara Wrighta sa Ant-Mana, zbog autorske vizije koja se odvaja od uravnilovke koju je postavio Joss Whedon (premda zamenio ga je takođe dosta talentovani Peyton Reed koji je inače počeo upravo radeći televizijske rimejke starih Disneyevih dečjih filmova), toliko ni Pixar više nije onako dominantan kao pre.

S jedne strane, najbolji autori ovog studija okušali su se u igranom filmu. Andrew Stanton je doneo gorčinu poraza u Pixar po prvi put svojim vrlo zanimljivim igranim debijem John Carter, Brad Bird je praktično napustio studio radeći Mission Impossible i Tomorrowland, a na kraju su oba igrana filma Pixarovih reditelja rezultirala ogromnim devetocifrenim gubicima za Disney.

Međutim, ove sezone, sam Pixar i Pixarov reditelj Brad Bird svojim filmovima Inside Out i Tomorrowland pokušavaju da donesu kreativni balans ne samo u bioskopskoj ponudi preopterećenoj nastavcima i ekranizacijama vanfilmskih materijala, već i unutar samog studija.

Pixar je doživeo da ima jednu sezonu bez filma, da proizvodi sve više nastavaka, da odlaže premijere i ozbiljno prepravlja projekte u sred realizacije, dočim je konkurencija počela da jača. Unutar kuće, Disney je doživeo renesansu vlastite animacije sa filmovima Wreck-It Ralph i Frozen, a sve to pod vođstvom Pixarovog gurua Johna Lassetera. Animatori iz Disneya su čak uspeli da naprave i relevantnu ekranizaciju Marvela Big Hero Six. Katzenberg je još pre dve decenije svoje znanje preneo u DreamWorks, a Warner je oformio vlastiti animacijski trust mozgova u kome su i dva talentovana tandema Phil Lord & Chris Miller odnosno John Requa & Glenn Ficarra. Taj projekat je već rezultirao izuzetnim Lego Moviejem koji je po relevantnosti možda bio i značajniji od nekih recentnih Pixara. Jedino Sony nije uspeo da oformi jak animacijski tim jer sa njima niko ne želi da radi, kako su pokazali nedavno procureli mejlovi.

Otud je uspeh novog Pixarovog filma Inside Out značajan ne samo za ovaj brend već i za Disney u celini, pokazujući da se unutar visokokomercijalnog filma koji se obraća celoj porodici mogući ozbiljni iskoraci.

Savremeni Disney doduše nije bio lišen takvih pokušaja, ali Tomorrowland ih je u poslovnom pogledu skupo koštao.

Inside Out je po mnogo čemu sličan Wreck-It Ralphu, pre svega po toj ideji da se kroz animaciju prodre unutar nekog nefilmičnog procesa i da se on maštovito vizuelno i narativno razloži. Ovog puta reč je o misaonim procesima, o emocijama, čovekovoj ličnosti, sećanjima, podsvesti i sl. Doduše, Vox je već objavio reakciju nekolicine filozofa koji tvrde kako Inside Out nije baš tačan u prikazu procesa koji pokušava da vizualizije i naratizuje. No, ove primedbe blede pred zamislima koje je Pete Docter sproveo u delo. Mnogi kritičari navode da je dekonstrukcija koju vrši Inside Out nešto najradikalnije što je do sada urađeno u mejnstrim animaciji, s tim što ja ne bih išao toliko daleko jer je Wreck-It Ralph otišao podjednako daleko u svetu gejminga, čak bih rekao da je otišao možda i nekoliko koraka dalje u ideološkom tumačenju ove pojave.

Međutim, činjenica da je ovo film o mentalnim procesima jedne devojčice, da u eri Ultrona želi da se bavi čudima našeg psihofizičkog postojanja bez intervencije dinosaurusa, heroja u trikoima ili junaka kompjuterskih igara, deluje zapanjujuće hrabro, pre svega u poslovnom pogledu.

Inside Out s druge strane ima veći efekat od Ralpha jer je naprosto okrenut nečemu što je svima prepoznatljivo, to je ljudski um, a kroz simpatične likove, maštovite situacije i pre svega jako lucidne analogije uspeva da prikrije svoj zapravo mehanicistički pristup objašnjenju mentalnih procesa. Emocije koje su glavni likovi filma u jednom trenutku postaju karakteri koji imaju svoj razvoj, menjaju se, odnosno kroz promenu konteksta postaju korisne čak i onda kada su naizgled destruktivne poput Tuge.

Druga trajna vrednost Inside Outa u odnosu na Ralpha jeste estetsko osveženje da se konflikti među junacima ne baziraju na fizičkim konfrontacijama, javljaju se  prepreke i trzavice ali ne i borbe, no gejming ima svoju agonističku dimenziju koja ne čini drugi film manje inventivnim. Međutim, činjenica je da u Tomorrowlandu recimo znatan deo akcije ima blagi zadah nepotrebne borilačke konvencionalnosti uprkos izvrsnoj realizaciji. Dok Tomorrowland plasira priču o mašti, optimizmu i znanju ali pokazuje da je potrebno imati i sreće u pesničenju, Inside Out priču o mislima, emocijama i sećanjima upravo rešava uz pomoć pameti i pamćenja.

Ako bih govorio o čisto kinestetičkim kvalitetima, ali i emociji, Ralpha bih smestio ipak iznad Inside Out. Međutim, gledano sa strane, Inside Out je film sazdan isključivo od pameti, više od pojmova nego od čisto filmskih ideja i u tom smislu, Docter je postigao neke neverovatne stvari.

Docter je postigao neke neverovatne stvari.

Naime, Inside Out je maštovit, razigran i dinamičan, podjednako deci kao i odraslima, ali nikada ne gubi iz vida dve dimenzije – jednu edukativnu za decu i jednu vrlo elegičnu, gotovo opipljivo sentimentalnu, za odrasle.

Tematizovanje pameti kroz pametna rešenja, deluje kao pravi spoj i Inside Out jeste sve ono što se očekuje od Pixara ali je i jedna intelektualna igra u isto vreme gde se utrkuju pojmovi iz psihologije sa maštom autora.

Otud na polju čiste univerzalnosti teme, Inside Out automatski nadmašuje Ralpha, premda, ostaje antižižekovski, odnosno izostavlja ideologiju iz svog diskursa, što je možda i dobro. Um je prikazan kao kolektiv koji čine emocije, sećanja, imaginarni prijatelji, kreatori snova, ali odlikuje ga neverovatno odsustvo socijalne mobilnosti. Zaplet se dotiče upravo tog segmenta, dve emocije, nekompatibilne Radost i Tuga ispadaju iz centra u kome treba da se nalaze i odlaze u pogrešan deo uma, ali kada zajedno sa sobom u idejni centar junakinje pokušaju da povuku njenog imaginarnog prijatelja koji je osuđen na obsolenciju, ne samo da u tome ne uspeju, već njegovo žrtvovanje predstavlja sine qua non njihovog povratka na mesto gde treba da budu, i očuvanja poretka. Dakle, um je konzervativno mesto čiji razvoj ne može biti dostignut kroz mobilnost elemenata, naprotiv, svaka moilnost elemenata uzrokuje patologiju, duševnu bolest, ali može se odvijati kroz učenje kako da se nedostaci pretvore u prednosti.

U tom pogledu zanimljivo je kako se manifestuje sazrevanje junakinje. Naime, na početku je osnovni cilj svih emocija da ona bude srećna, i sve to remeti Tuga koja takođe želi da bude srećna i zato je aktivna, mada ne kao negativac, već više kao trapavi sidekick. Trenutak u kome Tuga precizno može da interveniše za dobrobit junakinje predstavlja trenutak njenog sazrevanja, izlazak iz depresivne epizode,  u funkcionisanje uprkos brojnim nezadovoljstvima.

Taj kraj u kome se rekonstituiše um bez socijalne mobilnosti u kome se čak i najnežnija sećanja moraju žrtvovati za dobrobit celine ličnosti, kao i sazrevanje koje čini sposobnost da se tuga stavi u funkciju očuvanja ličnosti, daje filmu finu dozu desnog nadrealizma, što je gotovo paradoks ako imamo u vidu da je ovo maštoviti animirani film koji bi valjda trebalo da nas neprestano uveseljava i raduje.

Pete Docter je u filmu Up napravio nesvesni vizuelni omaž Dobrici Ćosiću (a možda i Zoranu iz Tito i ja) a u Inside Out je možda najkontroverzniji element dizajna to što je jedini gojazan lik – Tuga a u liku Besa se mogu prepoznati određeni etnički stereotipi.

Inside Out upravo onaj primer filma kakav bi trebalo da iziskuje ogromna finansijska i stručna ulaganja kakva samo Holivud može da napravi, a prečesto ih razbacuje na besmislice, bez značenja i mogućnosti da traju.

Srećom, za razliku od Birdovog Tomorrowlanda, Docterov film je uspeo da iskomunicira i sa publikom. Dakle, Disneyev ovogodišnji pokušaj da mu blokbasteri koketiraju sa smislom nije dva puta kažnjen.

Inside Out upravo stoji kao opozicija onome što je predstavljao Fury Road. Uprkos tome što se sam Tomorrowland mogao posmatrati kao svojevrsna polemika sa Fury Roadom kroz svoj zaplet o uznemirujućim slikama apokalipse koje umesto da upozore čovečanstvo približavaju katastrofu, on nije bio dovoljno kredibilan jer je i sam pribegavao prizorima destrukcije i tuče. Zato Inside Out tu opoziciju artikuliše još jasnije od Tomorrowlanda.