Da li imate preko 18 godina?

ŠAMAN, SLIKAR, GLAS GENERACIJE

Davor Gromilović otkriva sve ono okultno i mistično u sebi i oko sebe!

Bizarno, bajkovito, razigrano, psihodelično, tek su poneki komentari i reakcije na već prepoznatljivu umetnost Davora Gromilovića. Kompleksno ali i pročišćeno, raspaljena mašta ali i strogost razuma, a iznad svega promišljenost i posvećenost čini se da su objedinjeni u liku i delu jednog od najistaknutijih vizuelnih stvaralaca regiona.

Njegova dela nalaze se u mnogim privatnim i javnim umetničkim kolekcijama i radovi su mu objavljivani u mnogobrojnim knjigama, časopisima i fanzinima širom sveta. Uživa veliko poštovanje među mlađom generacijom srpskih dizajnera i umetnika.

Kao možda najveći slikar među dizajnerima, Davor nam otkriva ponešto o svojim izvorima inspiracije, umetnicima koji ga fasciniraju, ritualima u radnom prostoru, Side Effects kolekciji.

Izražavaš se u različitim medijima, pretpostavljam da ideja diktira formu, na koji način praviš izbor?

Mislim da se vodim nekim unutrašnjim osećajem, nečim što me podstiče kako da se izrazim. Dešava se da za neke ideje znam da bi prošle u slici, ali želim da ipak budu grafike. Događalo se da mi ideja bude dobra, i znam da ako napravim sliku možda je zadržim samo za sebe, a nekako tvoja unutrašnja strana kao umetnika ipak govori drugačije, pa ako ta ideja može da funkcioniše u grafici, uradiću limitiranu seriju i biće pristupačnije našoj generaciji, a istu stvar dobijam. Uradio sam crteže za neku knjigu, a istovremeno sam trebao uraditi dizajn za majice, i shvatio sam da isti ti crteži funkcionišu i kao majice, pa sam ih i za to upotrebio. Vodiš se nekim osećajem i iskustvom, krenem raditi slike, posle 5 slika hoću to da prebacim u crtež, tako ću i uraditi. U tom procesu mogu reći da sam poprilično spontan.

Kako nastaju tvoji radovi i građenje narativa? Odakle dolaze predstave i motivi koji se prepliću? Koji su uticaji, inspiracija?

Ne mogu reći da je kod svake serije isto, konkretno serije Kristalizacija i From Somewhere to Nowhere su otprilike postavljene isto, ali je vizuelni ishod drugačiji. Proces nastajanja je potpuno isti, to je neka vrsta slagalice, u jednom delu se oslanjam na uspomene, neke koje su mi mnogo važne, dok je drugi deo poprilično vezan za moju maštu. To su motivi o kojima maštam dok razmišljam, ili dok posmatram neki prizor puštam da se moje maštarije upletu u to, da li putem nekih asocijacija ili se oslanjam na neki san, svakako je to nekad svesno, a nekad nije. Proces stvaranja iz podsvesti je dugotrajan, recimo motive mačke, tigra i sove, i još neke elemente za novu seriju sam tek izradio, samo na njima radim tri meseca da bih dobio kontekst koji želim. Preplitanje se dobro vidi i problematika unutrašnjeg i spoljašnjeg, osećanje pritiska od spoljnog egzistencijalnog, i s druge strane nečega o čemu sanjaš i što je neka tvoja vodilja, ono što humano vidiš i ono što nehumano vidiš u životu, sve to kad iskombinuješ dobijaš neku vrstu rebusa koji ne može imati odgovor u jednoj reči, niti jednostavan ishod u radovima.
Oslanjam se dosta na azijsku umetnost, neskriveno, konstantno su citati prisutni, iz istorije umetnosti, iz nečijeg folklora, u različitim kontekstima i zavisno od kompozicije i toga šta želim reći.

Kakvi su komentari publike i posmatrača, da li reaguješ na te komentare?

Zanimljiva stvar je što i obraćam pažnju na komentare, a i ne. Korisnih kritika je bilo, poprilično su to zdrave kritike, koje donekle i sam uviđaš. S druge strane, neku lošu stranu kritike koja može da deluje destruktivno po mene nisam imao priliku da čujem. Same reakcije su interesantne kada se različite generacije susreću sa ovakvom vrstom narativa u radovima. Interesantno je kako stariji ljudi posmatraju, recimo izložbu u Somboru su posetili i ljudi od preko 50 godina, ne razumeju sve, ali neke segmente koji su životni, npr. u crtežima iz Kristalizacije, oni vide u tome ozbiljnost, i možda su ih više takvi detalji uzdrmali nego neka mrtva priroda. Ljudi koji su konzervativniji u našoj sferi, koji su klasičniji, recimo neki konzervativniji slikar mene ne vidi kao slikara, nego kao dizajnera, ilustratora, a ta neka moderna scena kod nas me ipak vidi kao likovnog umetnika, a opet razume da imam dodirnih tačaka sa dizajnom. To kako ljudi doživljavaju radove zavisi od njihovog ličnog iskustva, obrazovanja i otvorenosti ka nekom radu.

Da li imaš neke rituale u svom radnom prostoru?

Bitno mi je da svira muzika, najčešće slušam klasičnu muziku, jer mi na neki način “raspaljuje“ narativ. Slušam određene stvari, nisam otišao dalje od Šostakoviča, svakako mi klasična muzika u smislu narativa jako prija. Definitivno moram stvoriti neku vrstu atmosfere, ne volim dok radim da mi puno ljudi upada u prostoriju i zapitkuje me, treba mi određeno vreme da bih se uneo u taj rad, isto tako mi treba i da iz njega izađem. Ako ću sedeti više od deset sati u studiju bitno mi je da imam dosta kafe. U toku rada pravim pauze na svakih sat, sat i po vremena, sednem 15 – 20 minuta igram igricu da ne bih mislio na rad, moram fokus iz umetnosti da prenesem recimo na igricu, jedino tako uspem da se isključim iz rada.

Na čemu trenutno radiš i koji su ti planovi za ovu godinu ?

Planirao sam da nemam izložbu, ali ću ipak imati, u oktobru u galeriji u Beču sa kojom sarađujem – Atelier Olschinsky. Iskreno, nemam potrebu da u ovoj godini pravim samostalnu izložbu ovde. Ova godina mi je fokusirana na rad i na dizanje kvaliteta. Hoću da pojačam produkciju, planiram veće formate, nešto daleko iscrpnije, želim postaviti novi izazov pred sebe, a za to mi je potrebno vreme. Selim se u novi studio, koji je poprilično veći od trenutnog, a selim i životni prostor, veći i komotniji. Postoje i planovi što se tiču školovanja, ali ne bih još otkrivao detalje.

Čiji te radovi intrigiraju, uzbuđuju, fasciniraju ?

Postoji dosta modernih umetnika koji su mi sjajni i čije radove bih jako voleo da imam. Fantastični su mi Yun-Fei Ji, Raqib Shaw, kompleksnost njihovih radova me uzbuđuje, kompleksnost kojoj ja težim, ne toliko izvedba, jasno mi je kako, već energija koja je potrebna da se uloži za takve radove je meni fascinantna. Dosta sam umetnosti gledao po muzejima, Brojgel mi je jedan od favorita, što u izvedbi, što u poruci, jasnoći, pristupu kompoziciji, to mi je poprilično ozbiljno slikarstvo, koje ne treba gledati ni malo naivno, bez obzira što je nekad bilo tamo i što možda nije sada aktuelno. Neke manje slike Jan Van Ajka sam video, ono što bih voleo uživo doživeti je Oltar u Gent-u, kroz reprodukcije koje sam imao prilike da vidim, to bi možda bio moj favorit iz cele istorije umetnosti. Definitivno nešto prema čemu ne mogu biti ravnodušan. Vermer je isto jedan od favorita, svetlo kako slika, sa takvim pristupom, to je za mene vanserijsko slikarstvo.

Čime bi se bavio da nisi umetnik?

Možda će ovo zvučati kao klasična kliše priča, ali sam ja već sa nekih 6, 7 godina rekao u porodici da hoću da budem umetnik i slikar. Kako sam završio osnovnu i srednju školu, nešto je potvrđivalo tokom godina, postajalo mi je sve jasnije da je slikarstvo ono što treba da radim. Naravno nisam imao predstavu tada koja je problematika takvog posla u ovom društvu, i sećam se dobro da je jedno od drugih opredeljenja bilo da budem kustos, iako ne zalazim puno u tu sferu, možda sam ja to i banalno posmatrao kao klinac, bilo mi je možda interesantno. Definitivno ako ne bih bio umetnik, onda nešto blisko tome, iz tog polja. Možda je bilo još stvari koje su se tu preplitale, ali sam valjda dovoljno radio na sebi, toliko da se ne desi neki drugi pravac.

Koje savremene umetnike i dizajnere pratiš, na internetu i socijalnim mrežama?

Najviše pratim domaće autore dizajnere, koji mislim da su svima nama poznati, možda nije primereno da sad izdvajam neka imena, ali ako ću već izdvojiti onda je Bratislav Milenković jedan od mojih favorita, prosto obožavam njegove radove, ne mogu reći da ih doživljavam kao ilustraciju, doživljavam ih i kao nešto više od toga. Nemanja Knežević mi je isto tako u domenu fotografije, obožavam stvari koje radi, nisam čovek koji se puno razume u fotografiju, ali definitivno mislim da uspeva izbeći mnoge klišee koji se nameću, a to danas nije nimalo lako.
Neke umetnike sam gledao po Beču, sve su to ljudi naših godina, ali je pitanje da li neko ovde zna za njih, možda su to neki pojedinci, kao što sam ja ovde oni su tamo. Generalno globalnu scenu kad gledam, po knjigama i preko neta, pojedini kineski i japanski umetnici su mi fenomenalni.

Tvoji radovi se nalaze u privatnim kolekcijama širom sveta, a nedavno je ostvarena saradnja sa bečkom prodajnom galerijom Atelier Olschinsky, kako je nastala saradnja, i šta je još u planu?

Dosta ljudi mene kontaktira za saradnju, i to mi daje dodatnu brzinu pored svega što je već isplanirano tokom godine. U ovom slučaju sam ja naleteo na njihov magazin i kontaktirao ih, pogledali su radove i sami su mi ponudili saradnju sa galerijom koju vode i sa magazinom Nevertheless. Za neke Portugalce trenutno pravim tri litografije, pa recimo Symposion izdaje samostalno izdanje – knjigu pod nazivom Wrong Time Wrong Place, trebalo bi uskoro da se pojavi. U planu je i mini samostalna knjiga, kao artbook, za jednog nezavisnog izdavača u Belgiji. Ako već postoje ljudi koji vrednuju tvoj rad, zašto kao umetnik ne bih bio aktivan i s te strane, tako izgrađujem i širim mrežu, prosto ti je potrebno ako želiš imati veliku produkciju i visok kvalitet. Teško je biti vidljiv, ali sve što možeš jeste da na toj nekoj vrsti nezavisne scene budeš aktivan, pa čak i u smislu galerije, časopisa.

Hill-Davor-Gromilovic-SideEffects-1

Nedavno je objavljen tvoj rad za Side Effects kolekciju, kako se osećaš u toj kolekciji?

Prvo za mene je to velika čast, jer ja sam, volim da se našalim, autor koji živi na margini. U principu mi je velika čast biti deo takve priče, posebno što jako poštujem ljude koji stoje iza Laserskog Samita i Metaklinike, s druge strane ovaj Side Effects projekat je nešto što nama treba jako. Sam rad Hill za Side Effects je relativno blizak tome na čemu trenutno radim, taj rad je jedan od prvih koraka koje spremam posle Kristalizacije. Nisam hteo da spremim rad koji bi bio deo neke serije koju već ostavljam iza sebe, već nečeg što tek treba da se dogodi. Neke reakcije su pozitivne, čak mogu reći da sam iznenađen, tako da mislim da smo dobru stvar uradili.

Čiji rad iz Side Effects kolekcije bi voleo da imaš u svom prostoru?

Neke radove već imam, a definitivno bih voleo radove Danijela Savovića – Field of Rhombus i Lesser Appliances, elemente koje sam sa njih iščitao su me i nasmejali, i bili su mi vrlo zanimljivi kao razmišljanja, i simboli kako su kreirani, mislim da bih definitivno to odabrao. Bratislavljev rad Beginning/End imam, Nenadov Tropic Snow mi je daleko bolji uživo, vrlo zanimljiv. Volim dati pohvale, ali je nezahvalno favorizovati četiri ili pet autora. Govorimo o projektu koji je na vrlo visokom nivou, nije nešto što imamo u izobilju na sceni, i ono što je meni fenomenalno kod svih printova jeste da svaki autor ima svoj senzibilitet, ističe se raznovrsnost, i to je nešto što mislim da nema cenu.

gromilovic.com
facebook.com/davor.gromilovic
twitter.com/DavorGromilovic
behance.net/davorgromilovic

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: