Da li imate preko 18 godina?

Crveni sneg 2 : Orkanski visovi

Svašta se pričalo o Dušanu Koenu. Da je tokom rata organizovao likvidacije članova porodica četnika i ustaša, da je posle rata upadao u vile i ubijao buržuje po Dedinju, da je mnoge poslao na Goli otok...

„Dobro došli, dobro došli dragi gosti!“, Dušan Koen nas je dočekao na pragu. Za pet godina  mog druženja sa Valentinom, njenog oca sam sreo svega desetak puta, i to najčešće u prolazu. Zauzet čovek, nema šta. Stalno na putovanjima, na terenu, uvek u nekoj žurbi. Kada bi nam se putevi ukrstili, jedva da je sa mnom imao vremena da razmeni rečenicu ili dve. Bez obzira, dopadao mi se.

Bio je prijatan, srdačan i druželjubiv, čak i na tako kratko. Nakon što se Valentina početkom 1981. definitivno posvađala sa majkom i preselila iz kuće na Dedinju u stan u centru, video sam ga samo još dva puta.

Drugi put je to bilo na Valentininoj sahrani.

Znam, svašta se pričalo o Dušanu Koenu. Da je tokom rata organizovao likvidacije članova porodica četnika i ustaša, da je posle rata upadao u vile i ubijao buržuje po Dedinju, da je mnoge poslao na Goli otok…

Nisam se na to obazirao, mislio sam da su to zlobne priče zavidnih na njegov uspeh. Prema meni je uvek bio ljubazan i to je bilo presudno kada sam formirao utisak o njemu.

U protekle četiri godine, Dušan Koen se gotovo uopšte nije promenio. Morao je imati bar šezdeset godina, ali je i dalje bio krupan i snažan muškarac, oblog lica i sitnih inteligentnih očiju. Jedina novina je bila to što je pustio bradu. Dok smo se rukovali, shvatio sam da sada, zbog brade, veoma podseća na ostarelog  Ernesta Hemingveja. Čak je i debela vunena rolka koju je nosio upotpunjavala taj utisak. Stisak mu je bio topao, srdačan.

„Ne mogu rečima da iskažem koliko mi je drago što ste došli. Uđite… Skinite čizme i jakne. Tako… Kao u svojoj kući.“

Momak koji nas je dovezao, visoki Slovenac po imenu Andrej, pomagao je Bobi i meni sa koferima. Lana i Nevena su ušle prve. Naš domaćin ih je obe obgrlio oko struka i poveo u obilazak.

Crveni-sneg-2-2

Crna Planina, deo gorskog masiva Julijski Alpi

„Kako vam se sviđa moja brvnara?“, čuo sam kako pita.

Reč „brvnara“ nije najbolje odgovarala raskošnoj planinskoj kući u koju smo ušli. Jeste bila uglavnom napravljena od drveta, to je tačno. Opet, više je podsećala na dvorac nego na brvnaru.

Dušan nas je uveo u prostrani dnevni boravak.

Sa zidova su posmatrale preparirane glave životinja. Jedan jelen. Dve divokoze. Narandžasto-bela životinja uvijenih rogova, verovatno antilopa. Na centralnom mestu, iznad kamina u kome su veselo pucketale klade, nalazila se glava nosoroga-kapitalca. Valentinin otac je bio strastveni lovac. I u kući na Dedinju, setio sam se, nalazili su se njegovi trofeji.

Zadržali smo se u dnevnoj sobi nekih desetak minuta, taman da popijemo piće dobrodošlice i malo proćaskamo. Debeljuškasti muškarac u slovenačkoj narodnoj nošnji je uneo poslužavnik sa viskijem, pa smo se svi poslužili.

„Da li smo mi prvi?“, Boba je pitao domaćina.

„Niste. Zvezdana i njen otac su već stigli.“

„Nisam znao da će doći Zvezdana“, rekao sam.

„Da, stigla je juče. Bez nje ovo okupljanje ne bi bilo potpuno.“

Dušan je bio u pravu. Iako nikada nije postala sastavni deo „žestokih“, Zvezdana je tokom 1982. i 1983. godine bila važan deo Valentininog života. Njih dve su bile, praktično, nerazdvojne. Čak i kad se Valentinino stanje pogoršalo, čak i kada je postala nepodnošljiva, Zvezdana je ostala uz nju. Nakon sestrine smrti, Zvezdana je otputovala u Australiju i pridružila se ocu koji je tamo već živeo i radio. Radovalo me je što ću je ponovo sresti. Ostala mi je u sećanju kao dobra curica, prostodušna i mila.

Crveni sneg 2-3

Valentina Koen i Zvezdana Požar, Topčider, decembar 1982.

Dok smo se penjali na sprat, Dušan me je potapšao po ramenu.

„Ti ćeš biti u Valentininoj staroj sobi“, rekao je. „Nadam se da ti to ne smeta. Mnogo je gostiju ovog vikenda, pa sam morao da žongliram kako bih vas sve smestio.“

Soba je bila taman tolika da je u njoj mogla udobno da boravi jedna odrasla osoba. Krevet se nalazio ispod kosine. Pored njega, noćni stočić i orman. Na ormanu zalepljen stari, već požuteli poster Dejvida Bouvija. Valentina je jako volela Bouvija. Znala je napamet sve pesme iz njegove berlinske faze.

article-2331145-0046C12A00000258-295_634x640

Kada sam ostao sam, raskomotio sam se i počeo sa raspakivanjem.

Police u ormanu su bile potpuno prazne, pa sam na njima složio odeću koji sam poneo, ulgavnom džempere i duge gaće. Tada sam primetio drvenu škrinju ispod prozora. U njoj se, na moje iznenađenje, nalazila gomila igračaka. Njima se, nije bilo drugog objašnjenja, nekada davno igrala Valentina.

Dušanu je, pretpostavljao sam, bilo žao da ih baci.

Bila je tu čitava menažerija.

Između gumene lutke iskrzane kose i jednouhog zelenog zeca, našao sam starog medvedića. Uzeo sam ga u ruke i zagledao se u njegove staklene oči. Gledao me je ravnodušno, ali sam ipak bio dirnut. Mala Valentina se igrala sa ovim plišanim čupavcem.

Ta spoznaja me je istovremeno raznežila i rastužila.

Položio sam medvedića na krevet i legao pored njega. Umor je polako počeo da me savladava. Zevnuo sam.

Sneg je padao i padao…

Zatvorio sam oči.

*

Kada sam se trgao iz sna, napolju se već bilo smrklo.

Ustao sam i pogledao oko sebe, u prvom trenutku nesiguran gde se nalazim.

Oči plišanog medvedića su me posmatrale iz polumraka. Uzeo sam ga i prineo licu. Pomirisao sam njegovo krzno i udahnuo. Duboko udahnuo. Učinilo mi se da osećam cvetni miris. Valentina je uvek mirisala na cveće.

Valentina.

Sada, dok sam ležao  na njenom krevetu, gotovo da sam osećao da je tu, u blizini, pored mene. Dopadao mi se taj osećaj. Nedostajala mi je.

U sećanje mi je došao naš prvi susret, jedna od najlepših uspomena.

Bilo je to u prepunom Cepelinu, u jesen 1979. godine. Pop nas je upoznao. Sećam se da je čitavo veče bio ekstatičan što je konačno pronašao pevačicu koja će otpevati njegove pesme. Valentina je plesala na samom centru podijuma, disko kugla se vrtela direktno iznad njene glave.

Dopala mi se na prvi pogled.

Dok je zaneseno plesala, bila je tako lepa, tako nesputana, prirodna. Sećam se, didžej je pustio neku brzu pesmu. Šta se slušalo te godine? Boney M, ABBA ili Blondie, nešto tako poletno.

Ne…

Trebalo mi je malo vremena da se tačno setim, a onda mi je sinulo. Kada sam prvi put video Valentinu, Kejt Buš je pevala svoju elegičnu posvetu Orkanskim visovima.

Heathcliff, it’s me Cathy.

Come home. I’m so cold!

Let me in-a-your window.

Prišli smo joj, probijajući se kroz zanjihanu gomilu. Pop joj je nešto šapnuo, a ona me je pogledala i nasmejala se.

Taj osmeh i tu noć nikada neću zaboraviti.

„Valentina“, rekla je i pružila mi ruku. „Ja sam Valentina Koen.“

crveni-sneg-2-4

Nevena Lazić i Valentina Koen, diskoteka Cepelin, oktobar 1979. godine.

Osetio sam knedlu u grlu i, shvativši koliko malo nedostaje da zaplačem, ustao sa kreveta. Vratio sam medvedića u škrinju. Ponašao sam se detinjasto i neuravnoteženo. To je moralo odmah da prestane. Pazeći da glavom ne udarim u kosinu, stao sam ispred mrazom išaranog stakla i zagledao se u snežno prostranstvo. Sa mog prozora se video prilaz kući i sneg utaban točkovima.

Stajao sam tako neko vreme i razmišljao.

Taman sam pošao da se vratim na krevet, kada sam u daljini ugledao farove. Zimsko vozilo se ponovo približavalo.

Stizala je nova tura gostiju.

Gledao sam ih kako izlaze.

Popa sam odmah prepoznao, nije bilo dileme kome pripada ta visoka silueta. Ženska prilika pored njega je sigurno bila Bojana. Za njima je po snegu gazio još neko.

Ko bi to mogao biti?

Napregnuo sam oči. Sitna prilika u ružičastoj jakni, sa vunenom kapom i šalom. Kada je prošla ispod svetiljke na ulazu prepoznao sam i nju.

Slavica Stefanović, Valentinina majka.

Nisam znao da i ona treba da dođe. Otkud to da ju je Dušan pozvao? Zar se Slavica i on nisu razveli nakon Valentinine smrti? O košmarnom braku Valentininih roditelja sam znao i daleko više nego što sam želeo. Valentina je sate i sate provodila pričajući mi o ocu i majci. Njega je obožavala, a nju očima nije mogla da vidi. Valentinina netrpeljivost prema Slavici prenela se i na mene. Uostalom, sa valjanim razlogom. Ta ohola, netalentovana pesnikinja je bila nenadmašan davež. Prisustvovao sam brojnim neprijatnim situacijama u kući Koenovih na Dedinju. Zbog majke se Valentina i odselila. Više nije mogla da izdrži da bude pod istim krovom sa njom. Za razliku od Dušana, Slavica Stefanović je stalno bila kod kuće. Za razliku od Dušana, nije bila prijatna, srdačna i druželjubiva. Stalno je tražila kavgu, a na meti su joj, pored posluge, bili Valentina i njeni prijatelji.

Dobro, tešio sam se. Moglo je biti i gore. Među zvanicama se mogao naći i Pavle Pavlić. E, to bi zaista bilo previše…

Nakon što su se pridošlice iskrcale, zimsko vozilo je ponovo otišlo u noć. Stajao sam još neko vreme pored prozora, a onda uključio svetlo i seo na krevet.

Iz kofera sam izvadio svoje blokče i počeo da skiciram grafitnom olovkom.

Volim da crtam, to me smiruje. Uostalom za to sam se i školovao. Sve one godine na Akademiji nisu bile uzalud.

Pokušao sam da na papiru zabeležim izraz Valentininog lica kada smo se prvi put sreli. Nije išlo lako. Nisam bio zadovoljan rezultatom. Pocepao sam dva papira dok nisam pogodio oblik lica, savršenu liniju njenog nosa, sočne usne u čijim uglovima je titrao osmejak.

Dok sam crtao, čuo sam glasove u prizemlju, a zatim i korake na stepenicama. Novopridošli su se penjali i glasno pričali. Nisam obraćao pažnju na metež. Crtao sam kao mahnit.

Kada sam konačno završio, odmakao sam crtež i pogledao ga.

Da, bila je to Valentina.

Ali ne onakva kakva je bila kada sam je prvi put sreo, vesela i puna života. Bila je to Valentina uništena drogom, Valentina umornih očiju i lažnog osmeha. Stresao sam se i odložio blokče u fioku noćnog stočića.

U tom trenutku je pod pred mojim vratima zaškripeo. Usledila su dva odsečna udarca.

Ne čekajući moj odgovor, Pop je ušao u sobu.

Njegova glomazna prilika popunila je gotovo čitava vrata. Bio je krupan još kao dečak. Visok i krupan. Upoznali smo se u osnovnoj školi, došao je u moje odeljenje u petom razredu. Mnogo kasnije, zahvaljujući njemu sreo sam Valentinu i ostale. Nisam znao da li zbog toga treba da mu budem zahvalan ili da ga prokunem. Uvek je bio faca. Svi su ga voleli.

„Kako si, brate moj?“, rekao je.

Imao je okruglo lice bonvivana i oči koje su se smejale čak i kada su usta bila razvučena u crtu. Mnogo sam ga voleo. Nedostajao mi je. Njegov odlazak u London me je dotukao.

Nisam se premišljao ni sekundu. Prišao sam i zagrlio ga.

Pop nije gubio vreme.

„Imaš nešto da me malo digne?“, pitao je. „Boka i ja nismo smeli iz Londona ništa da ponesemo. Pooštrili su kontrole, znaš. Doveli one proklete izdresirane džukele. Uzdam se u tebe. Nemoj me izneveriti.“

„Imam nešto malo trave“, rekao sam.

„Travicu? Zar samo travicu?“, bio je razočaran. „Nothing stronger?“

„Travica je naša furka, zar ne? Šta će nam išta drugo?“

Prvi džoint smo popušili zajedno jedne večeri na zidiću u blizini škole. Imali smo tada po četrnaest godina. Kasnije je Pop prešao na jače stvari. Muzika i droga su nekako išle zajedno. Na njegovu sreću, znao je za meru. Valentina nije.

Popa su moje reči oraspoložile.

„U pravu si, brate. Travica je sasvim dovoljna.“

Smotao sam džoint. Jedno vreme smo pušili u tišini. Nisam želeo da ga pitam za London. Zašto da mu stajem na žulj? Kada su Pop i Bojana iz Jugoslavije otišli u Englesku, činilo se da je samo nebo granica. Bili su nadareni, mladi i željni uspeha. Pop je bio cenjen i tražen kompozitor u Jugoslaviji, koji je i pre Valentinine smrti planirao da okuša sreću na zapadu. Njen odlazak je samo ubrzao i njegov. Preselio se u septembru 1983. godine, njegova Bojana mu se pridružila nekoliko meseci kasnije. Pošli su u pohod na London sa čvrstom namerom da postanu svetske zvezde.

crveni-sneg-2-5

Oliver Popović Pop sa nastupa u londonskom pabu “The Brazen Head”, proleće 1985.

Godine su prolazile, a očekivani proboj se nije dogodio. Pop je radio za miksetom u nekom manje poznatom studiju. Ebi Roudu nije ni primirisao. Bojana je jedno vreme pevala u klubovima. Kada je Pop poslednji put bio u Beogradu, rekao mi je da je digla ruke od muzike. Sada je sipala kafu u nekom restoranu na Vest endu.

 „Da li ti je ikada palo na pamet da je Valentina ubijena?“ iznebuha je upitao Pop.

Trgnuo sam se iz razmišljanja i preneraženo ga pogledao. Njegove reči su me toliko uznemirile da sam mislio da će mi srce eksplodirati.

„Pope, šta to pričaš?“, jedva sam uspeo da procedim. „Otkud sad pa to?“

„Ne znam ni sam… Eto, tako… Dosta sam razmišljao o onome što joj se dogodilo. To trovanje plinom… Deluje mi nekako sumnjivo.“

Valentinina smrt je proglašena za nesrećni slučaj.

Te večeri je bila u noćnom provodu. Vratila se u svoju garsonjeru u centru oko dva ujutru. Izgleda da je na plinskom šporetu želela da skuva čaj. Ponekad je pila kamilicu pred spavanje. Smirivala ju je. Na nesreću, pre nego što je legla u krevet zaboravila je da zavrne ventil. San ju je prevario, plin omamio. Preminula je u snu, nije se mučila.

„Zašto misliš da ju je neko ubio? Valentinu su svi voleli.“

„Jesu.. Jesu… Ali… Poslednjih godinu dana, hors joj je poptuno posrkao pamet. Promenila se. Postala je prava kučka, zar nije? Svađala se se sa svima. Bobu je dovodila do ludila, devojke stalno vređala. Posebno Zvezdanu. Bila je nesnosna. Zaista nesnosna.“

Nisam želeo da se sećam tih poslednjih godinu dana Valentininog života. Želeo sam da sačuvam uspomenu na nju kakva je bila ranije, pre Pavla.

„Uostalom“, Pop je nastavio, „njen matori je stekao gomilu neprijatelja. Možda…“

Prekinuo sam ga i jasno mu dao do znanja da više ne želim da slušam te gluposti.

On se nasmejao i slegnuo ramenima.

„Dobro onda… Nećemo o tome. Samo još ovo da ti kažem i umuknuću. Znaš, meni je ovaj Dušanov poziv sumnjiv. Nije nas on ovde sakupio tek tako. Pazi, šta ti kažem… Taj nešto sprema… Something huge!“

Sledeće poglavlje. Poslednji gost.

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Branislav DAŠIĆ says:

    Agata Kristi…

  2. Milan Colja says:

    Ja nisam ubio Valentinu, keve mi.

Ostavite komentar:

Slični članci: