Crveni sneg 1 : Poziv koji se ne odbija

Da sam znao šta me čeka, nikada ne bih pristao da otputujem na Crnu planinu. Ali, nisam znao. Nisam ni mogao znati. Mreža obmane u koju sam se upleo je pažljivo ispletena.

Trebalo je da budem pametniji.

Trebalo je da verujem svom predosećaju.

Trebalo je da pobegnem glavom bez obzira.

Trebalo je…

Ah, znam, znam…

Ništa ne vredi da kukam. Ono što se dogodilo – dogodilo se. To više ništa ne može da promeni.

Ništa.

Za Super sam radio već gotovo dve godine, od prvog broja. Skoro sve naslovnice sam ja uradio, a i u časopisu je bilo dosta mojih fotografija. Fotografisao sam pop i rok zvezde, noćni život, atmosferu na koncertima… Sa urednikom, Taškom, odlično sam sarađivao. Nije mi se previše mešao u posao i zbog toga sam ga poštovao.

Kada me je tog jutra pozvao u kancelariju, mislio sam da mi sledi još jedan uobičajeni razgovor, dogovor da li ćemo za sledeći broj upriličiti foto sesiju sa Slađanom Milošević ili Oliverom Mandićem.

Čim sam ušao u kancelariju, primetio sam da nešto nije kako treba. Taškovo ponašanje beše usiljeno.

Počeo je obazrivo.

Prve dve-tri rečenice je potrošio na priču o vremenu („Ovaj prokleti sneg kao da nikada neće prestati da pada.“), ponudio me kafom, a onda, kada je (pogrešno) pomislio da sam se opustio i spustio gard, prešao na pravi razlog zbog kog me je pozvao.

„Ti si, beše, bio dobar sa Valentinom Koen?“, pitao me je.

Grlo mi se steglo na pomen njenog imena. Nisam voleo da pričam o Valentini, Taško je to dobro znao. Godinu dana pre toga je pokušao da me ubedi da svoju kolekciju privatnih fotografija ustupim časopisu, čak i da priložim propratni tekst o našem prijateljstvu. Odbio sam. Tekst je ipak objavljen. Napisala ga je Nevena. Ali moje fotografije nisu dobili.

Nedatirana fotografija Valentine Koen. Pretpostavlja se da muška šaka u levom uglu pripada Slobodanu Nikoliću.

„Dobro znaš da smo bili bliski“, promrmljao sam nakon što sam iz pluća izbacio gust oblak aromatičnog dima.

Pušenje je moj najveći porok. Popušim i do dve paklice dnevno. To me smiruje.

Tašku je postalo vidno neprijatno.

„Jasno mi je da ne voliš da pričaš o njoj“, rekao je dok su mu se na ćeli presijavale graške znoja. „Ne bih je pominjao da nije zaista neophodno…“

„Šta je onda u pitanju?“, postao sam nestrpljiv da saznam o čemu je reč, nisam voleo odugovlačenja.

Taško je otpio gutljaj kafe i uzdahnuo.

„Ti, naravno znaš ko je Valentinin otac.“

„Naravno.“

Ko nije znao za Dušana Koena. Dušana Silnog. Prekaljenog udbaša. Čovek je već godinama bio jedan od najmoćnijih ljudi u Jugoslaviji. Njegovo ime su svi izgovarali šapatom, ali retko ko nije znao za njega.

Zadnji ulaz rezidencije Koenovih u Užičkoj ulici. Na fotografiji desno se nalazio adaptirani podrum gde se skupljala ekipa Valentine Koen, tu su se održavale probe njenog benda, pesničke večeri, žurke…

„Jutros me je pozvao. Želi da…“, Taško je progutao pljuvačku. „Želi da Nevena i ti sutra otputujete na Crnu planinu. Da tamo provedete vikend.“

Znao sam da Koeni imaju kuću na Crnoj planini. Valentina ju je često pominjala. Jednom je čak trebalo da odemo tamo na nekoliko dana. Nešto se, ne sećam se šta, izjalovilo u poslednjem trenutku pa je ta kombinacija otpala.

„Šta ćemo mi tamo?“, pitao sam.

„Koen je ponudio da za Super progovori o svojoj kćerci. Hoće da ga Nevena intervjuiše, ti fotografišeš. Objavili bismo reportažu u januarskom broju. I niste pozvani samo Nevena i ti. Koen želi da okupi i ostale prijatelje svoje ćerke. Onog glumca Slobodana i njegovu ženu. Momka koji je radio muziku za Valentinin album… Kako se ono zvaše?“

„Oliver Popović.“

„Da, da… Pop. Svi će doći. Biće to prilika da se vidiš sa starim prijateljima.“

Ćutao sam i gledao kako sneg promiče iza prozora.

„Pa? Kako ti se čini ta zamisao?“, zanimalo ga je. „Nevena je već pristala, još se samo čeka šta ćeš ti odlučiti.“

Ne mogu da se setim šta sam tačno odgovorio. Prvo sam odbio, čini mi se, a onda, nakon što je Taško nastavio da navaljuje, rekao da moram da razmislim o svemu.

Bio sam zbunjen i uplašen.

Dušan Koen nije bio čovek kome možete da kažete „ne“. Razumeo sam Taškov strah. Ako odbijem, on će biti u neprilici.

Koen je davnih dana zaseo na sam vrh državne piramide. Mogao je da izdejstvuje da Taško bude otpušten. Koen je svoje ljude imao svuda, pa i među rukovodstvom Politike.

Opet, osećao sam da ne bi bilo pametno da prihvatim poziv i odem na Crnu planinu. Nemir i nelagoda su me obuzimali od same pomisli na to. Rana koju mi je Valentinina smrt nanela nikada neće zarasti, to sam dobro znao. I mrtva, bila je deo mog života, to ništa neće promeniti. Ipak, godine su učinile svoje. Vremenom je postajalo lakše. Valentina je još uvek bila u mojim mislima, crtao sam je i sanjao, ali je uminula ona gorčina koju sam ranije osećao.

Valentina Koen u dvorištu svoje porodične kuće, u Užičkoj ulici na Dedinju. Proleće 1982.

Plašio sam se da će dolazak na Crnu planinu raskopati stare rane.

*

Odlučio sam da se u stan vratim peške.

Obično mi je trebalo desetak minuta hoda od zgrade Politike do Slavije. Danas se, zbog snega, šetnja malo odužila. Nije mi smetalo. Želeo sam da razbistrim glavu, razmislim o svemu. Nisam se obazirao na pahulje koje su padale na moju kosu i kaput, na hladnoću.

Tek kada sam ušao u stan, shvatio sam koliko sam promrzao. Zaboravio sam da navučem rukavice i prsti su mi se ukočili. Otišao sam u kupatilo i stavio šake pod mlaz mlake vode.

Baš tada je zazvonio telefon.

Vagao sam trenutak-dva da li da se javim, a onda obrisao ruke i otišao u dnevnu sobu.

Podigao sam slušalicu.

„Halo“, rekao sam nervozno, gotovo srdito.

„Ivane, da li si to ti?“.

Odmah sam mu prepoznao glas. Slobodan Nikolić. Boba. Nije bio neki glumac, ali je imao zaista prijatan glas, smirujuće dubok i melodičan. Pazio je na dikciju i kada je pričao preko telefona. Koliko se dugo nismo videli? Koliko se dugo nismo čuli? Nakon Valentinine smrti, veličanstvena sedmorka se raspršila poput semena maslačka. Svako je otišao svojim putem. Bobu sam poslednjih godina viđao samo na naslovnim stranama Radio TV revije i TV novosti.

„Ivane“, ponovio je. „Da li me čuješ?“

„Čujem te.“

„Nemoj da se ljutiš što nisam ranije zvao“, počeo je da se pravda. „Izvini. Jednostavno… Razumi me… Bilo je previše bolno.“

Hteo sam da viknem u slušalicu:

„A nije ti bilo bolno da se nedelju dana nakon Valentinine sahrane smuvaš sa njenom najboljom drugaricom?“

Hteo sam, ali nisam. Uostalom, Boba je nakon Valentinine smrti bio slobodan čovek.

Da nije završio sa Lanom, sigurno bi ga brzo ugrabila neka druga šmizla. Muškarci poput njega ne ostaju dugo sami.

Boba je oklevao. Očigledno je želeo još nešto da kaže, samo se nije usuđivao. Umesto njega, ja sam prešao na stvar.

„Dušan je i tebe pozvao na Crnu planinu, zar ne?“, rekao sam.

„Jeste. Lanu i mene. Poziv je stigao preko Mucija…“

Muci je bio Ljubomir Draškić, upravnik pozorišta Atelje 212 u kome je Boba bio zaposlen. Dušan Koen, očigledno, ama baš ništa nije prepuštao slučaju.

„Čujem da se dvoumiš, da nisi pristao“, nastavio je Boba. „Znaš, voleo bih da se stara ekipa još jednom okupi.“

„Mogli smo da se okupimo i ovde u Beogradu.“

„Jesmo… To je tačno… Mislim… Mislim da je bilo prerano da se okupimo ranije. Previše je sve bilo sveže, previše je bolelo. Sada… Prošlo je dovoljno vremena. Ja… Voleo bih da nam se pridružiš. Baš bih voleo. Bez tebe ne bi bilo isto.“

Rekao sam mu da ću razmisliti i prekinuo vezu.

Izvukao sam iz fioke kutiju sa fotografijama. Nisam odmah našao onu koju sam tražio. Već sam pomislio da se negde zagubila, kada sam je ugledao. Dobro se sećam kada je nastala. Bilo je to u leto 1982. godine, neposredno pre nego što će sve krenuti po zlu. Beše to jedan od onih žureva pored reke. Parkirali smo se na šetalištu, otvorili širom sva vrata na kolima kako bi se muzika bolje čula. Farovi su nas osvetljavali dok smo plesali. Hladna koka-kola, šveps, martini, votka. Bila je to lepa noć. Koliko nas je te noći bilo na Adi? Sigurno dvadesetak, možda i više. Ipak, najvažnije od svega je bilo to što je naša ekipa na okupu. „Žestoki“, tako su nas zvali. Nas sedmoro. Veličanstvena sedmorka. Slikala nas je Valentinina sestra od strica, Zvezdana. Ona je bila pridruženi član grupe, Valentina ju je u to vreme stalno vodila sa sobom.

Zar je moguće da je ova fotografija načinjena pre samo četiri godine? Meni se čini kao da je od tada prošla čitava večnost.

Pažljivo sam proučavao fotografiju, svaki detalj.

Valentina, kao što i dolikuje, u centru. Nasmejana, kovrdže uokviruju njeno ozareno lice. Boba je obuhvatio oko struka i šeretski namiguje, očigledno je pod gasom; nosi ogromne naočare za sunce iako je veče. Čučim ispred Valentininih nogu, u jednoj ruci mi je cigareta, u drugoj flašica koka-kole. Nevena i Lana stoje sa desne strane zagrljene, tada su još bile u ljubavi. U pozadini, levo, Bojana i Pop, đuskaju u ritmu sad već davno zaboravljene pesme. U uglu, odmah iza razigranog para, stoji jedan mladić. Umesto lica – rupa. Bez obzira, znam o kome se radi. Pavle Pavlić. Ne zaslužuje da bude tu sa nama, on nikada nije zaista pripadao našoj ekipi. Ja sam taj koji mu je na fotografiji spalio lice. Kamo lepe sreće da sam to uradio i u stvarnosti. Valentina bi, možda, sada bila živa.

Izašao sam na terasicu ne obazirući se na sneg koji je sve jače padao.

Pušio sam i razmišljao.

Dugo nisam video „žestoke“ na okupu. Nedostajali su mi. Možda je Boba u pravu.

Možda je kucnuo pravi čas?

*

Kada sam stigao na aerodrom, Lana i Boba su već sedeli u čekaonici okruženi brdom kofera. On je odmah prišao i zagrlio me.

„Tako mi je milo što si odlučio da kreneš“, rekao je. „Siguran sam da nećeš zažaliti.“

Lana se kiselo smešila. Više nije bila ona divlja devojka koju sam upoznao krajem sedamdesetih i sa kojom se sam se gotovo svakodnevno družio narednih pet godina. Još uvek je bila lepa, samo što je ta lepota bila prilagođena malograđanskom kalupu. Dvodelni komplet sa naramenicama, diskretna šminka. Svetla kosa više nije bila duga i raspuštena, već isečena u kratku frizuru kakvu nosi princeza Dajana.

Boba je i dalje bio onaj stari, nasmejan i šarmantan. Žene i devojke su se okretale za njim dok je prolazio aerodromom, ne samo zato što je bio poznati glumac, već zato što ga je krasila i ta retka autentična privlačnost alfa-mužjaka.

On i Lana su na prvi pogled bili skladan par.

Oboje plavi, oboje lepi i u ranim tridesetim, podsećali su na manekene sa korica ljubavnih romana. Ipak, još tada, na aerodromu, dok smo čekali da se ukrcamo, primetio sam da među njima nešto ne štima kako treba. Pokušavali su to da prikriju, posebno ona. Nisu uspeli.

Situacija se pogoršala kada se pojavila Nevena.

Kasnila je i došla, bukvalno, u poslednjem trenutku. Kao i obično, bila je nasmejana i poletna, razdragana kao da je upravo saznala da je osvojila sedmicu na LOTO-u.

Za svoj nastup je zaslužila nominacju za Oskara. Mene, pak, nije prevarila. Dovoljno dugo i dobro sam je poznavao da znam kada se folira.

Poljubila me je u obraz i izmazala me karminom. Posebno srdačno se pozdravila sa Bobom. Lanu gotovo da nije ni pogledala, samo joj je klimnula glavom. I dalje su, očigledno, bile na ratnoj nozi. Lana joj nije ostala dužna. Prezrivo je prevrnula očima i okrenula glavu na drugu stranu. Tokom čitavog puta dve bivše drugarice nisu razmenile ni jednu jedinu reč.

Sleteli smo u Ljubljanu oko podneva, a onda seli u voz. Srećom Slovenija je mala. Na svako odredište se brzo stiže. U Bledu smo se zadržali oko sat vremana, ručali, a onda nastavili put autobusom još nekih tridesetak minuta.

Alpsko prostranstvo na severozapadnom ćošku Slovenije beše bajkoliko. U seocetu u podnožju nas je dočekalo glomazno vozilo pod punom zimskom opremom. Uspon je bio prekrasan, mada težak. Svuda unaokolo – snežna belina. Na Crnoj planini ništa nije bilo crno. Zavejani planinski vrhovi, drveće poleglo pod pritiskom napadalog snega, nebo nepregledno i srebrno. Lepo i, pomalo, zastrašujuće.

Konačno, stigli smo na cilj.

Zimsku rezidenciju Koenovih nikada nisam video uživo, mada ju je Valentina često pominjala. Kao mala, stalno je tu zimovala. Kasnije, u vreme kada smo se družili, svojih boravaka na Crnoj planini se sećala sa nostalgijom. Radovalo me je što ću videti  mesto na kome je Valentina provela svoje detinjstvo, mesto na kom je bila srećna.

Izmučeni od truckanja, konačno smo izašli iz vozila.

Pred nama je stajala drvena lepotica na tri sprata. Kuća je bila projektovana u tradicionalnom, alpskom stilu, sa krovom s velikim nagibom. Arhitekta je očigledno znao šta radi kada je ukrstio moderne i tradicionalne elemente.

„A?“, Boba me je potapšao po ramenu. „Šta kažeš? Da li ti je sada žao što si prihvatio poziv.“

Nisam mu ništa odgovorio. Prizor ispred mene je bio veličanstven, kao preslikan sa neke zimske razglednice. Prava decembarska idila. Ipak, i dalje sam imao taj loš predosećaj.

Ovde, u ovoj lepoj zimskoj kući, dogodiće se nešto užasno, pomislio sam.

Uskoro se ispostavilo da sam bio u pravu.

Fotografija navodno nastala dva dana pre Valentinine smrti. Autentičnost fotografije nije nikada potvrđena.

Sledeće poglavlje. Orkanski visovi.