Crni bombarder: tri decenije kasnije

Radnja jednog od najboljih srpskih filmova iz devedesetih smeštena je na kraj te decenije i sa ove vremenske distance deluje gotovo proročki…

Jedna od najlepših stvari po kojoj pamtimo devedesete – iako ćemo se ozbiljno zamisliti nad pitanjem ima li ičeg vrednog pamćenja iz ove decenije? – jesu tadašnje radio-stanice, odnosno radio-emisije. U vremenu pre interneta, ali i u vremenu u kojem je broj TV kanala bio jednocifren, slobodna mišljenja mogla su se, osim na ulicama, čuti mahom preko radija ili kroz retke nezavisne novine. Autori “Crnog bombardera”, koji ovih dana beleži trideseti rođendan, iskoračili su svega sedam godina u budućnost i nalazimo se u 1999. godini. Nema bombardovanja, iako je takva aluzija, s obzirom na naslov filma i iživljavanje od strane NATO-a koje je te godine stvarno usledilo, na svoj način zanimljiva. No, ima političke represije, medijskog mraka, neizvesne budućnosti, jer je zemlja na ivici propadanja, ali i onih koji se protiv toga bore, pokazujući da je sloboda – stanje svesti.

Poznat po radovima koji su oštra kritika društva (mahom u saradnji s čuvenim scenaristom Gordanom Mihićem – “Sivi dom”, “Zaboravljeni” i “Početni udarac”), režiser Darko Bajić je polako utirao put do “Crnog bombardera”. Tokom snimanja serije “Sivi dom”, koja govori o uzrocima i posledicama maloletne delinkvencije, Bajić se susreo s ljudima iz vrha vlasti. Njihov zaključak je bio da su on i Mihić pod velikim uticajem zapadnjačke kulture. A Bajićeva želja da edukuje i osvešćuje socijalističko društvo je bila tolika da je, za potrebe snimanja ove serije, iz Austrije prošvercovao objektive kakvi su nedostajali! Kroz film/TV seriju “Zaboravljeni” i film “Početni udarac” dalje traže odgovore na pitanja o položaju mladih autsajdera u socijalizmu pred njegov raspad, bilo da je za njihovu izgubljenost krivo sâmo društvo ili njihovi roditelji.

Dragan Bjelogrlić kao Crni

Dok su bivše zemlje Sovjetskog saveza ulazile u proces društveno-ekonomske tranzicije, Jugoslavija, tj. ono što je od nje ostalo – nakon izbacivanja “f” iz imena i, koja više nije bila socijalsitička, nego savezna, republika – ušla je u ratne sukobe. Institucionalni haos je kulminirao hiperinflacijom, divljanjem deviznog kursa, erom prinudnih odmora, sankcija i crne ekonomije. Međutim, umetnički stvaraoci se nisu predavali i, iz današnjeg aspekta, deluje zaprepašćujuće koliko je sjajnih filmova snimljeno baš u ovoj deceniji. Kao prava svedočanstva o najcrnjoj srpskoj dekadi u novijoj istoriji – postojano, kano klisurine – stoje “Rane”, “Lepa sela lepo gore”, “Podzemlje”, ali tu su i ostvarenja koja donose neke vedrije teme, poput “Mi nismo anđeli” ili “Lajanja na zvezde”.

Valja izdvojiti jedan konkretan datum/događaj, koji kao da je uticao na scenario za “Crnog bombardera”, a to je 9. mart 1991. Vuk Drašković je, kao lider opozicije, pozvao narod da ustane protiv lažnog izveštavanja Radio-televizije Srbije, koju je nazvao TV Bastilja. Na protestu se okupilo preko 100.000 ljudi, a bilo je angažovano 10.000 policajaca. Cilj je bila smena uredništva RTS. U sukobima s policijom je stradao jedan maturant, a poginuo je i jedan pripadnik policije. Bilo je na stotine povređenih i uhapšenih, a TV Studio B je cenzurisana, dok je Radiju B92 zabranjen rad zbog “pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti”. Još, ono što je mnogima ostalo u sećanju kao prva asocijacija na ovaj događaj, jesu tenkovi koji su se našli na beogradskim ulicama, kako se neredi ne bi nastavili. (Da negujemo kulturu sećanja, ne bi se niko danas oduševljavao tenkom ispred Marakane; ne samo zbog 9. marta, naravno.) Dan kasnije je vlast organizovala kontramiting… (Zvuči poznato?) Ipak, upornost studenata se isplatila i smenjeno je sporno uredništvo, a Studio B i B92 su nastavili s radom. (Opet, da negujemo kulturu sećanja, imali bismo danas i Studio B kakav je bio i B92.)

foto: Goranka Matić

Scenarista “Crnog bombardera”, Aleksandar Barišić – Barni je, pored rada u pozorištu i na filmu (poznat i po “Kako je propao rokenrol”), bio i radio-stvaralac. Neko vreme je bio angažovan baš na B92, na koju se, kroz stanicu Boom 92, aludira u filmu. Voditelj Crni (Dragan Bjelogrlić) ne štedi reči kada kritikuje policijski aparat i trulež koji je zahvatio društvo, pa postaje trn u oku vlasti. “To su opasne ideje. To su… To je opasna muzika. To… To su opasne frekvencije. I šta se sad dešava? Ta psihološka bomba odjedanput pukne, a meni izađe milion ljudi na ulice!”, objašnjava mu inspektor Bešević (sjajni petar Božović!). A onda mu poručuje “mlad si, vreme ti je da se povučeš”, kako ga ne bi pojeo mrak. Sledi možda i ključna rečenica iz filma, kada Crni pita “koji mrak, ovo je demokratska zemlja, nema valjda mraka?”, a Bešević podvlači “demokratski mrak”. Crni svoju borbu nastavlja iz rasklimatanog kombija kao “Duh koji hoda”, a smisao nalazi u društvu rokerke Lune (Anica Dobra). U filmu su još učestvovali Srđan Todorović, Žarko Laušević, Bogdan Diklić, Katarina Žutić, Bata Stojković, kao i dva momka koji su tih godina bili izuzetno popularni, Igor Pervić i Nebojša Bakočević. Cameo je napravio i legendarni novinar Bogdan Tirnanić.

“Znaš, crne rupe nastaju kada se um ubrza do beskonačnosti, ali u negativnom smislu, tako da u njima nema ničega; nema prostora, vremena… Nema drugih ljudi. Nema čak ni tebe. U crnim rupama možeš lepo da se zezaš. Da lebdiš iznad zemlje. Slušaš rokenrol… Dozivaš kišu ili mazneš neku lepu ribu. Samo je bezveze kad se probudiš.”

Iza filma je stajao čuveni menadžer Raka Đokić, poznat po serijalu “Hajde da se volimo”, koji je radio s Lepom Brenom (o tome je na našem portalu svojevremeno pisao Ivan Velisavljević). Đokić je želeo nešto drugačije i bioskopski hit, a Bajić imao odrešene ruke tokom snimanja, kao i pozamašan budžet. Scenario za “Bombardera” je bio Barišićev diplomski rad, a kod Anice Dobre je isprva izazvao nevericu. Ona i Bjelogrlić su se umalo našli u “Anđelima” Srđana Dragojevića, a scenario je menjan tokom snimanja (Bajić je i koscenarista). Njegovoj popularnosti doprineli su i odlični marketing, ali i muzika, koja je možda i nadmašila popularnost sâmog filma. “Svečane bele košulje” u sjajnom izvođenju Anice Dobre, te obrada malo poznatog hita “I Walked with a Zombie” Rokija Eriksona u vidu “Hodam sad kao zombi” i dan-danas su prisutne u etru. Muziku su komponovali Gile iz Električnog orgazma i Vlada Divljan.

Bajić ističe kako u današnjim filmovima više nema heroja i to je verovatno jedan od razloga zašto publika ne prestaje da bude vezana za Crnog. Njegova želja je bila da kreira atmosferu budućnosti, ali tako da ona izgleda retro. Kako je naveo u jednom intervjuu: “Napravio sam film pod snažnim utiskom blizine raspada, rata, nekakve truleži, mržnje koja se ponavljala u prošlom veku. (…) Retro automobili, retro policija, retro život. Sve je bilo retro, iako se film dešavao u budućnosti. Ovaj film i danas funkcioniše, uvek kad se nešto menjalo, uvek je bio citiran, zbog straha da naša budućnost neće ići unapred.” Zato je ovaj film ostao kao podsetnik na doba za kojim, kako stvari danas stoje, postoji nekakva perverzna nostalgija, jer smo, uprkos svemu lošem (i još gorem), još uvek bili deo sveta: “I vidi se Beč/I vidi se Drač…”