Da li imate preko 18 godina?

CODA: ovogodišnji filmski dragulj

Lepa filmska priča o invaliditetu, porodici, odgovornosti i odrastanju.

1
0

Stiže nam jedan novi film, kad kažem novi, ne može novije, ne može ni emotivnije, ni bolnije, a ne može ni iskrenije, ni lepše kada je reč o filmskoj ponudi iz 2021. godine. I ne brinite, ima i malo dobrog humora, tako da nećete postati depresivni. Sve je božanstveno, skockano baš onako kako treba. Pripremite se za film CODA.

Za vrlo kratko vreme, film CODA, koji je režirala i napisala Sian Heder, osvojio je srca publike širom sveta, i to s dobrim razlogom. Nakon premijere koju je imao na festivalu Sundance (gde je bukvalno osvojio ceo festival i poneo kući nekoliko nagrada) u januaru je prava na film otkupio Apple za rekordnih 25 miliona dolara (što znači da Netflix tuguje). Postavljen je na servere striming platforme Apple TV+ pre nedelju dana, i radi se o rimejku francuskog filma La Famille Bélier iz 2014. godine. CODA je film pun topline i pravi mali dragulj koji krade naše osmehe i srca. Možemo reći da je ovo (za sada) najbolji američki film godine.

Film CODA bi se najbolje mogao opisati kao klasičan film o odrastanju (ali je puno više od toga), sa prilično zanimljivim okruženjem, i radi se o jako dobrom filmu. Dakle, ne “može da prođe”, ne prihvatljiv, nego dobar u punom smislu te reči. Zbog svoje specifičnosti, za neke će biti ovo potpuno novi svet u koji će zakoračiti, za neke dobro poznat, a za neke možda i onaj u koji ne žele da ulaze. Što bi značilo, da oni koji ne uđu u svet koji pruža CODA, automatski propuštaju priču sa puno srca i topline.

U centru pažnje je jedna jako simpatična četvoročlana porodica sa samo jednim članom-detetom koje čuje. Oko 40% dijaloga u filmu je na znakovnom jeziku, ali naravno imamo prevod na ekranu tako da razumemo sve. To dete, koje jedino čuje u porodici, je maturantkinja Ruby Rossi (Emilia Jones), koja bukvalno samo trči s jedne strane na drugu i nema nikad vremena za sebe. Rano ujutro radi na porodičnom malom ribarskom brodu, sortira sveže ulovljenu ribu koja se zaglavila u mreži (porodični posao od kojeg zavisi cela porodica) i služi ostalima kao prevodilac. Zatim ide u školu, često toliko umorna da spava za svojim stolom, što često zbunjuje njene profesore, ali Ruby je vredno dete, pa je njen umor razumljiva stvar. Njen otac Frank (Troy Kotsur), brat Leo (Daniel Durant) i majka Jackie (Marlee Matlin) se isključivo oslanjaju na nju, a ona je rastrzana između svojih snova i obaveza prema svojoj porodici, jer odlučuje da se prijavi na audiciju u prestižnoj muzičkoj školi. Njena porodica nema predstavu da je njihovo dete talentovano i za druge stvari, pored toga što zna da se brine za njihov mali ribarski brod i ne može u potpunosti doživeti radost njenog talenta.

Da Ruby nije lako da se nosi sa svim stvarima u životu je više nego očigledno, posebno jer je maltretiraju u školi zbog toga što je siromašan član porodice sa oštećenim sluhom. I koliko god joj njena porodica ponekad postane preveliki teret na grbači, ne može da digne ruke od njih kada im je najpotrebnija. Jedini predah joj je čas hora, tokom kojeg njen talenat za pevanje može da dođe do izražaja. Međutim, njena majka Jackie, često obeshrabruje njene muzičke snove jer se plaši da će Ruby napustiti porodicu zbog potencijalno uspešne karijere. “Da sam slepa”, pita je Jackie, “da li bi želela da budeš slikarka?”. Ovi strahovi se još više pogoršavaju kad Rubyn učitelj hora Bernardo (Eugenio Derbez, superzvezda u rodnom Meksiku) koji odmah uočava njen potencijal počne da je podučava nakon škole, zbog čega će se Rubyno vreme i dužnosti na brodu drastično smanjiti.

Koliko njena porodica zavisi od nje govori i to da bez nje ne idu nigde sami, osim kad rade na brodu. Ona je potrebna za svaki poslovni sastanak, svaki pregled kod lekara, gde god da krenu, ili šta god da rade, ona mora biti pored. U samo jednoj od mnogih ljupkih komičnih scena, doktor govori Rubyinim roditeljima da ne mogu imati seks dve nedelje. Ruby vragolasto to prevodi kao: „Nikad više ne možete imati seks.“ (Zatim priznaje svojim šokiranim roditeljima da su to samo dve nedelje, a njima je i to dugo). Tišina koja prožima veliki deo filma pojačava emocionalne otkucaje i na neki način dovodi gledaoca u svet oštećenog sluha. Možda najmoćniji trenutak filma je kada Ruby nastupa na koncertu hora i svi zvuci jednostavno prestaju, pa možemo doživeti njen nastup na način na koji to doživljava njena porodica. Ali oni su ljudi koji se nose veoma dobro sa svojom gluvoćom i nemaju problem što ih ljudi često ismejavaju i maltretiraju, jednostavno ovi ljudi sebe ne smatraju jadnima, već su uglavnom “komično” razigrani, i ne pridaju puno pažnje ljudima koji ih uznemiravaju. Teže to pada Ruby, nego njima samima.

Glumica Jones, koja je – zajedno s rediteljkom Heder naučila američki znakovni jezik za ovaj projekat, nesumnjivo krade film svojom predstavom. Međutim, Matlinova predstava snažno beleži ono kroz šta sve majke prolaze kad im deca odrastu i napuste dom kako bi pratili svoje snove. Troy Kotsur koji glumi oca je međutim možda i najjača ličnost na ekranu posle Ruby. Mada i Matlin i on imaju već veliki broj uloga iza sebe, doduše, on više kroz filmove, a ona kroz tv serije. Heder svoj scenario izražava s dubokim razumevanjem i iskrenim saosećanjem. Ali i prikazuje stvari realnim i surovim načinom rada, jer Ruby mora biti devojka koja miriše (tačnije smrdi) na ribu među svojim vršnjacima, ispuniti svoju ulogu jedine osobe koja može govoriti u ime svoje porodice, pronaći svoju prvu ljubav i naučiti da mora nositi svu težinu na leđima, i to radi sa zapanjujućim prirodnim talentom i u punom sjaju. Sposobna da igra samouvereno, frustrirano, ranjivo, žilavo i svojeglavo. Blista u svakom smislu. I naravno, posle tako ubedljive predstave zna se šta sledi – možemo je očekivati u bliskoj budućnosti da se sve više pojavljuje na ekranu, posebno jer su godine na njenoj strani.

Film pogađa sve prave note za ovu vrstu priče, ali na tiši način, što je razumljivo s obzirom da je veliki deo filma na znakovnom jeziku. CODA ubacuje i povremeni humor koji je od izuzetnog značaja, te fino balansira između porodične drame i muzičkog filma. Svaka veza između članova porodice je ubedljivo istražena i prikazana – rivalstvo između brata i sestre je posebno fascinantno. I najveće bogatstvo filma dolazi upravo zbog glumačke ekipe. Hederova posvećenost uspeva da svakom od članova porodice pruži potrebnu dubinu, i ne samo da u 111-minutnom filmu uspeva da prikaže put kojim ide Ruby, već i veliku pažnju posvećuje njenim roditeljima i bratu. Osnovna premisa filma CODA nije sigurno ništa novo: priča o odrastanju usredsređena na talentovanu devojčicu iz malog grada koja je rastrzana između njenih snova i njene porodice smo već videli milion puta. Međutim, rediteljka i scenaristkinja Sian Heder uspeva da udahne novi život staroj priči, dodajući nove slojeve i osvežavajuću količinu autentičnosti. Sve teme koje film vešto obrađuje stvaraju jednu lepu priču o invaliditetu, porodici, odgovornosti i odrastanju.

CODA dobija posebno na snazi načinom na koji prikazuje gluve osobe. Njihova gluvoća ih ne definiše, niti je nešto zbog čega se stide. Stvari koje rade su one koje radimo svi mi. Svađaju se kao i svi drugi, ali u dubini duše se i neizmerno brinu jedni o drugima. Osvežavajuće je videti film koji odbija da eksploatiše osobe sa invaliditetom zbog melodrame ili bede i umesto toga jednostavno slavi njihov način života. CODA se takođe može uporediti s nedavnim filmom Sound of Metal (2019), koji je na sličan način prikazao gluve osobe. Niko ne pokušava da „izleči“ svoju gluvoću jer ne vidi to kao problem koji treba rešiti. To je više od filma o muzici i invaliditetu, to je životna lekcija koja nas tera na razmišljanje nakon što se završi.

Filmski klišei na stranu, CODA priča priču koja ne može da ne pogodi gledaoca,  jer je osećamo tako stvarno, udara bolno, i nije jeftino spakovano. Na kraju, film CODA je više nego vredan vašeg vremena. I nije ništa strašno ako pustite i po koju suzu, time će film biti samo bolji.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: