Club Le Narcisse

Nakon nedelju dana boravka u Veneciji, na Bijenalu umetnosti, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se razboli. Dok grickam tabletu paracetamola i ležim u krevetu, razmišljam da se još uvek nisam stvarno probudio. U bunilu jasno vidim probijanje sunca kroz krošnje Đardina, tirkizno more i talase koji zapljuskuju brodove Vaporeta, jarku narandžastu boju aperola šprica u većini čaša, mnoštvo pasa koji slobodno trčkaraju gradom, lavirinte ulica koje vode u ćorsokake, zvuk cipela po kamenim pločama, predivno odevene lepe ljude za kojima se okrećete i vetar koji vas omamljuje i tera da dremkate.

Na prvi pogled Venecija može da vam deluje odbojno zbog odvratne gužve i turističke okupacije grada. Međutim, čim uđete, čim pređete preko mosta i uplovite u njegove najskrivenije delove, počnete da se predajete i uživate u velikom talasu zadovoljstva. Jednostavno, u pitanju je neka atmosfera za koju bi neki rekli „ž ne se kva“, jer vazduhom neprekidno struji neka vrsta endorfinske groznice kojom su okupani i oni što su došli da „opale“ selfi u gondoli, kao i oni koji jako dobro znaju gde se ide na espreso u lokalni bar dva sa dva, a gde se jede dobra riba za bagatelne pare. Tamo su svi dobrodošli, nemate utisak da neko nije prihvaćen ili uskraćen za nešto, tamo je sve dozvoljeno. Tamo sunčevi zraci drugačije padaju na tlo. Tamo je sve kao u filmu. Svaki smrdljivi ćošak. Svaki jebeni momenat. Samo još da vam neko na uvo vikne: „Akcija!“

Ne dolazim prvi put ni u Veneciju, ni na Bijenale, ali otprilike znam šta me čeka. Uzbuđeno koračam pločnikom i dok vučem preteški kofer, već nazirem grupice ljudi koji se vraćaju u grad iz Arsenala ili Đardina. Uvek ih je lako preopoznati, hipsterska kultura je ušla u sve slojeve društva, a crvena traka oko vrata na kojoj visi akreditacija je jasan znak šta ti ljudi tu rade. U tih nekoliko dana, koliko traje pri-opening festivala, sasvim je sigurno da se na jednom mestu nađu apsolutno svi – od znatiželjnih studenata istorije umetnosti pa sve do predatorski raspoloženih kolekcionara. Svi oni, tako izmešani, na šljunku koji ostavlja bele tragove po cipelama, nesvesno prave i nameću koreografiju kojom je obavijen ceo grad. Zato upravo takvi i ti ljudi skreću veću pažnju od umetničkih dela i eksponata. Osim toga, radovi tako na gomili, izloženi našim pogledima, poput šetnje oko nekog krcatog švedskog stola, gube na značaju, od svega toga prestajete da budete gladni. Zaista je dovoljno da legnete na bilo koji travnjak i da posmatrate ljude koji nekud žure, vuku kataloge, kese, drže kafu ili čašu proseka. Ja bih tako mogao da provedem ceo dan, ništa drugo da ne vidim, jer su mi ljudi daleko uzbudljiviji od bilo kakvih remek dela. Gledati njihove govore tela, ceo mizanscen, kostime koji su navukli samo za tu priliku rađa u vama osećanje kao da prisustvujete savršenoj predstavi o slici idealnog sveta. Imate utisak da nikome ne možete da nađete ni jednu zamerku i da su čiste gluposti da savršenstvo ne postoji. Plejada svih tih narcisa koji se šetaju od hale do hale, od paviljona do paviljona, povremeno tražeći odgovrajući ugao za selfi ili analognu fotografiju, čini zapravo odgovarajući presek onoga u šta se svet pretvorio. Demonstracija visine bankovnog računa u vidu garderobe i aksesorajza kojim su se okitili poprilično dobro opisuje profil posetilaca. Umetnost je samo povod da se pokaže sve što se ima, pa se povremeno stiče utisak da i Venecija ima svoj fešn vik. Svi ti ljudi, sve te kreacije, materijal su za postove Sartorijalista ili njegove supruge Garans Dore.

Međutim, kada je umetnost u pitanju, to je već neka druga priča. Nisam neki stručnjak, gotovo da sam apsolutna neznalica, ali ono što je evidentno je da na svim nivoima vlada kriza, kao da se u svim tim postavkama oseća neka vrsta kreativne odsutnosti. Ne može se osporiti, na ovoj manifestaciji izlažu stvarno najbolji, ali dok obilazite selekcije svih zemalja sveta, malo se pitate čemu sve to. Na primer, austrijski paviljon je dosta zanimljiv, u njemu gotovo da nema ništa osim belih klupa i objašnjenja koncepta odprintanog na zidu. Doduše, lepom tipografijom. Japanska autorka je napravila pravi ono što kažu „brejk d internet“, jer je njen rad sa ključevima bio najviše puta šerovan od svih ostalih radova. Zanimljivo je bilo da se Velika Britanija odlučila da svoj paviljon otvori agresivnim, po malo primitivnim nastupom grupe u kojoj dominira snažni zvuk bubnjeva. Međutim, prašina koju su podigli za samo nekoliko sekundi, učinila je ljudi magnetično krenu ka tom paviljonu. A mi? Šta se dešavalo u našem paviljonu? Pa, verovatno svi već znate da našu zemlju predstavlja umetnik Ivan Grubanov sa svojim radom „Ujedinjene mrtve nacije“. Zanimljivo je svaki put kada čovek stane ispred zdanja, te zgrade na čijem vrhu kamenim slovima piše Jugoslavija, a onda samo sa strane, diskretno, mnogo manjim Srbija. U tom smislu, ta šizofrenija u nazivima, konačno sa ovom postavkom Grubanova nekako dobija još dublji smisao. Izloživši oslikane ploče u celoj unutrašnjosti, zastavama država koje više ne postoje, naš paviljon se pretvorio u svojevrsnu kapelu prošlosti. I stvarno, kada uđete i pogledate ta bačena obeležja zemalja kojih više nema i natipise sa godinama kada su nastale i nestale, bude potresno. U tom smislu, naš paviljon je daleko ispred ostalih – jednostavan, pročišćen, sa jasnom idejom i porukom, bez mnogo razmetanja i okolišanja.

Kada padne noć, a kapije Đardina se zatvore do narednog jutra, cela svita se kreće u pravcu neke od mnogobrojnih žurki koji se dešavaju po celom gradu. Ta fešta minglovanja i flerta, uz vodopade penušavog vina koji prati magični zvuk tek izvađenog pampura iz flaše, zaista predstavlja iskustvo koje se možda i ne može prepričati. Dok pijuckate piće na terasi neke palate ili čekate brodić taksi na nekom od dokova, teško je da možete da pomislite da u pitanju život koji živite svakog dana. To je nešto zaista posebno, duboki slatki san, iz kog ne biste voleli nikada da vas probude.

Lajtmotiv mog putovanja: