Da li imate preko 18 godina?

Centar: nežna dokumentarna opservacija o arhitektonskom gigantu

Film "Centar" reditelja i direktora fotografije Ivana Markovića imaće domaću premijeru na Beldocsu, 13. maja u 19h (Kombank dvorana), što je bio povod za razgovor sa autorom.

Film “Centar” reditelja i direktora fotografije Ivana Markovića je eksperimentalno dokumentarno ostvarenje kroz koje autor strpljivo i posvećeno predstavlja Centar “Sava”, monumentalno zdanje, kongresni centar završen za samo tri godine (1976-1979), prema projektu arhitekte Stojana Maksimovića. Centar je svečano otvorio Josip Broz Tito 15. maja 1977. godine, a tokom postojanja SFRJ ovde su se održale stotine internacionalnih sastanaka, uključujući konferencije Interpola, MMF-a kao i samit Pokreta nesvrstanih.

Nakon raspada Jugoslavije, kapaciteti prostora su postali preveliki za njegovu prvobitnu namenu. Zgradi predstoji privatizacija i komercijalna rekonstrukcija. Marković se u svom filmu obračunao sa arhitekurom, vremenom i telima koja naseljavaju ovaj monumentalni prostor i onima koja o njemu svakodnevnu brinu. Film je premijeru imao na festivalu DocLisboa (na ovom linku je dostupna kritika Neila Younga nastala tom prilikom), dok će domaća publika imati priliku da ga pogleda tokom narednih nekoliko dana. Razgovarala sam zato sa Ivanom o pokretu (kamere i društva), toponimima, nasleđu i Sava centru kao organizmu, uzaludnom i/ili posvećenom radu zaposlenih te mahnitoj želji za novim – ključnim temama savremenog društva i mestima čestog spoticanjima lokalne zajednice.

Šta za tebe lično, kao autora i korisnika tog prostora, predstavlja Sava centar?

Iako me asocira na Beograd i detinjstvo, za mene je Sava centar uvek predstavljao nepoznati, neograničeni prostor koji ne mogu potpuno da dokučim; kao portal u neko teško odredivo vreme. Taj osećaj se zadržao do danas, čak se i pojačao, iako sam tokom snimanja istražio prostor u potpunosti.

A šta misliš da ova zgrada predstavlja u trenutnoj strukturi grada, kao toponim ili kao javni prostor svojih sve malobrojnijih korisnika?

Urbanim pejzažom Beograda danas sve više dominiraju novoizgrađeni objekti, kompleksi skupih stanova, prekobrojni tržni centri i pravoslavne crkve. Novi objekti kojim grad biva oblikovan jasno pokazuju šta se, na državnom nivou, smatra željenim javnim prostorom i aktivnostima. Pojavnost ovih novih objekata nije vođena niti usklađena promišljanjem društva, već pokušajima trećerazrednog impresioniranja novim i skupim, koji zapravo samo pokazuju siromaštvo u svakom smislu.

Preko puta gradilišta Beograda na vodi, prekriven reklamama koje oblepljuju njegovu čitavu staklenu fasadu, Sava centar deluje poraženo.

Za deo stanovnika, Sava centar svakako predstavlja nostalgični podsetnik na prošlost, na doba izgradnje u jednoj mnogo većoj zemlji, izgradnje koja je nastajala sistematično i sa jasnom idejom razvoja društva. Za grad kao instituciju, zgrada predstavlja preveliki trošak i problem koji treba da se što racionalnije “reši”. U revizionističkoj klimi koja vlada, pitanje je koliko će se pažnje posvetiti pažljivom očuvanju nasleđa koje pripada socijalizmu.

Koliko si arhivskog materijala (vizuelnog i tekstualnog) prošao u pripremi filma? Da li te je nešto posebno iznenadilo, ili postoji nešto što bi izdvojio po bilo kom osnovu?

Tokom pripreme sam čitao arhitektonske i istorijske studije o prostoru i, nakon potrage u kojoj mi je nekoliko naših arhitekata pomoglo, došao do načina da stupim u kontakt sa autorom Sava centra, arhitektom Stojanom Maksimovićem, putem Skype-a. Tokom prvih minuta razgovora sećam se da mi je bilo nepojljivo da zapravo iza te zgrade stoji jedan arhitekta koji je preda mnom, da je ta istorija i dalje na dohvat ruke. Od njega sam saznao dodatne detalje o izgradnji, o značaju koji je projekat imao za državu i za njega lično, kao i o njegovim idejama o mogućnostima rekonstrukcije prostora.

Fotografiju koja se nalazi ispod je napravio Stojan Maksimović, a zanimljive su mi sitne ljudske figure koje stvaraju prostor, dok u filmu, u sličnim kompozicijama, oni brinu o prostoru koji na neki način nestaje.

Koliko si samim prostorom hodao u toku pripreme snimanja i koji elementi Sava centra su ti postalji vidljivi (ili osetni) tek u potrebi da ih snimiš? Da li si razgovarao sa zaposlenima i smatraju li oni da je Sava centar, u koji su svakodnevno plaćeni dolaze, vredan jednog dokumentarnog filma u stanju u kojem se trenutno nalazi?

Najdirektniji uticaj i pomoć tokom pripreme filma predstavljala su obilaženja prostora sa tehničkom upravom i osobljem, tokom kojih sam shvatio koliko je zapravo zgrada velika i kompleksna, koliko truda zaposleni ulažu da je održe. Prostor ispod zgrade ima istu površinu koliko i iznad, često na više nivoa, i u njima veliki broj majstora brine o vrlo specifičnom sistemu napajanja strujom, grejanju i ventilaciji; o vitalnom funkcionisanju zgrade.

U razgovoru sa tehničkim upravnikom i arhitektom koji radi na održavanju zgrade postalo mi je jasno koliko im je stalo do prostora i sa koliko velikim problemima se susreću u pokušaju da ga što bolje održe. Jasno je da je ovaj prostor, u svojoj izvornoj funkciji, preveliki za državu u kojoj se nalazi sada. Dugoročni opstanak ovog prostora zahteva rešenja i adaptacije koje zaposleni Sava centra nisu u mogućnosti da sami sprovedu.

Tokom snimanja razgovarali smo, naravno, i sa radnicima koji čiste i rade na održavanju prostora, uključujući gospođu koja u prostoru radi preko 30 godina. Svi radnici sa kojima smo pričali vole prostor u kojem i na kojem rade, razumeju njegov značaj i vrednost. Jasno im je bilo zašto želimo da snimamo prostor, pa i njegove zapuštenije kutke. Više ih je iznenađivalo to što snimamo njihov rad.

Ovo je dokumentarno eksperimentalni film koji na veoma specifičan način tretira vreme. Zašto si se opredelio da Sava centar prikažeš (ili delimično otkriješ) u vremenu; šta je to što u ovom slučaju filmski protok omogućuje, a što je u fotografiji neprimetno ili preterano suptilno? 

Ideju da snimam Sava centar na na ovaj način dobio sam kada sam, sticajem okolnosti, proveo više sati u Sava centru tokom leta, kada se ništa drugo nije dešavalo i kada, osim radnika koji brinu o prostoru, skoro nikog drugog nije bilo.

Sve što sam video delovalo je zamrznuto u vremenu, a sama pojavnost prostora apstrahuje vreme. Arhitektura i dizajn enterijera i dalje prenose nekadašnju ideju budućnosti, dok stanje materijala i površina svedoči o napuštanju tih ideja. Prostor uspostavlja specifičnu temporalnost, i uvodi u drugačiju percepciju vremena.

Mislim da posmatranje ovog prostora kroz vreme, u formi filma, pruža mogućnost da se prikaže njegova nepomičnost, ali i promene koje se u njemu dešavaju. Temeljne, repetativne radne koreografije osoblja deluju kao žive slike u kojima se oni stapaju sa prostorom. Njihov rad često deluje uzaludno, ali tokom filma postaje jasno i koliko prostor od njih zavisi.

Ovaj film jeste dokumentaran, ali predstavlja apstrakciju ili redukciju stvarnosti. Sniman je isključivo u enterijeru, a jedini prikazani ljudi su osoblje koje se stara o prostoru, čime film stvara vremensko-prostorni vakuum.

Izvesno je da tvoj film govori o ideologiji koliko i arhitekturi, stoga me zanima koliko se to čita (vidi) izvan naših geografskih i istorijskih okvira. Film je imao premijeru u Lisabonu, koje su bile reakcije i komentari?

Bolje nego što smo očekivali, imali smo dosta zaniimljivih pitanja. Mislim da film može da komunicira i van naših okvira jer je posmatranje zgrade i njenih radnika suštinski bazirano na intuitivnom i emotivnom odnosu, pre nego na didaktičkoj analizi koja zahteva istorijsko poznavanje konteksta.

Za mene, kao gledaoca, ovo je na izvestan način poetska opservacija o čudovištu koje je na umoru. Kako bi ti opisao Sava centar, sada kada si mu se toliko približio?

To je dobar opis. Između zgrade i zaposlenih postoji odnos koji se može čitati kao opresivan ali i kao simbioza. Radnici su u početku prikazani kao sitne figure u grupi, a kasnije portretisani u krupnim planovima, kao pojedinci – isprva se nameće zaključak da oni robuju zgradi, ali vremenom deluje kao da je održavaju za sebe. Zajedno su kao organizam koji pokušava da bude samostalan, a za koji spoljni svet i spoljno vreme predstavlja pretnju. Kiša prodire kroz staklene krovove i poništava njihov rad, posle čega ciklus ponovo počinje.

Preporuči nam za kraj neke filmske eseje ili pak dokumentarne epopeje koje u središtu imaju arhitekturu. 

Filmovi nemačkog autora Heinza Emigholza na specifičan i sistematičan način pristupaju posmatranju arhitekture. Svakako su bili značajni za mene, iako su veoma drugačiji od “Centra”. Na estetskom i emotivnom nivou su mi bliži filmovi eksperimentalni dokumentarni filmovi rediteljke Chantal Akerman – “News from Home”, “Hotel Monterey” i “From the East” koji se takođe prikazuje na Beldocsu ove godine, u sekciji “Meteori”.

Ivan Marković je reditelj i direktor fotografije rođen 1989. godine u Beogradu. Diplomirao je studije kamere na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2012, a 2019. završio master studije iz oblasti filma na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Za svoj fotografski i snimateljski rad osvojio je nagradu Erste Banke za Najboljeg vizuelnog umetnika 2014, a 2015. učestvovao na Berlinale talent kampusu. Tokom prethodnih nekoliko godina radio je kao direktor fotografije na više dugometražnih filmova, među kojima se ističu “Svi severni gradovi” (reditelj: Dane Komljen, premijerno prikazan na Lokarno film festivalu) i “Ti imaš noć” (reditelj: Ivan Salatić, premijerno prikazan na Venecijanskom festivalu). Tokom 2018. godine, sarađivao je kao direktor fotografije sa poznatom nemačkom rediteljkom Angelom Schanelec na filmu “Bila sam kod kuće, ali” (I was at home, but) koji će biti premijerno prikazan u glavnoj takmičarskom programu Berlinala 2019. Osvojio je više nagrada, među kojima se ističu nagrada na Festivalu autorskog filma 2018. za snimateljski rad na filmu “Ti imaš noć”, i posebno priznanje žirija na FEST-u za snimateljski rad na filmu “Bila sam kod kuće, ali”. Kratki film “White Bird”, na kojem je radio kao direktor fotografije i ko reditelj sa Linfengom Vuom, premijerno je prikazan na Berlinalu 2016. Potpisuje režiju i kameru na dokumentarno-eksperimentalnom filmu “Centar”, koji je imao premijeru na festivalu DocLisboa 2018. “From tomorrow on, I will”, igrani film koji je režirao zajedno sa Linfengom Vuom, premijerno je prikazan na Berlinalu 2019. u sekciji Forum. Živi i radi između Berlina i Beograda.

Projekcije filma “Centar” održaće se tokom Beldocs-a u sledećim terminima: 13.05 u 19.00h (Kombank dvorana, sala 6, uz razgovor sa rediteljem); 14.05 u 19.00 (Bioskop Fontana); 15.05 u 16.30 (Art Bioskop Kolarac).

*Autor svih fotografija i stillova iz filma: Ivan Marković

Lajkuj:

Komentari:

  1. g says:

    FDU arthouse circle jerk

  2. Jelena says:

    prelepo.

  3. U says:

    Divno ❤️

Ostavite komentar:

Slični članci: