Boris Mladenović o svojoj zbirci „Smešna muka“: Poezija treba da se konzumira kao rok muzika

Ovog meseca je objavljena knjiga poezije „Smešna muka“ Borisa Mladenovića, a promocija će se održati 26. aprila u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ u 20 časova. Pesme iz zbirke su pisane za pevanje uz muziku i publika sada po prvi put ima priliku da ove stihove upozna i na papiru. Našli smo se sa Borisom i popričali o njegovoj prvoj zbirci poezije.

Šta te je navelo da u ovom trenutku objaviš zbirku pesama?

Boris Mladenović: Za mene je razlog bio taj što me je urednik ovog izdanja, Marko Tomaš, zvao da to uradimo. Ranije sam pričao o toj ideji sa ljudima iz Pesničenja, međutim ja tada nisam bio raspoložen, meni to nije trebalo. Ako mene pitaš, povod je novac (smeh). U međuvremenu sam se dao u te akustičarske svirke i tu sam otkrio još neke stvari vezane za moje pesme. Pesme koje izvodim u akustičnom maniru su uglavnom pesme koje Jarboli ne sviraju previše često, zapravo neke ne sviraju nikad pošto su spore i tihe, a to nije zanimljivo na električnom koncertu. I tako sam onda ušao sa druge strane u to što sam napravio i počeo više pažnje da obraćam na same tekstove.  To mi je bilo zanimljivo pa sam hteo da razvijam taj pravac delovanja. I sada kada se Marko pojavio sa idejom, u ovom trenutku mi je je prvi put delovalo da to ima smisla.

Šta znači najava da “Akustična Bomla prestaje da postoji i da se vraća u izvorni oblik Borisa Mladenovića”?

– (Smeh) Pa mene malo nervira taj moj nadimak (Bomla), a već ga odavno imam, još ga je Igor Brakus smislio. Ali dobar je recept, uzmeš prvi slog iz imena i prezimena i spojiš, dobiješ fantastične rezultate (smeh). Kada sam počeo da sviram akustično hteo sam da napravim da bude u ženskom rodu te je tako nastala Akustična Bomla i to je tako ostalo svaki put kada sam nastupao sam. E a sad pošto pisac ne može baš da se zove Bomla, vraća se Boris Mladenović. Meni to jako odgovara, da mogu ponovo da insistiram na Borisu Mladenoviću. Znači od sada će uvek biti Akustični koncert Borisa Mladenovića ili promocija knjige Borisa Mladenovića i tako dalje…

Sve pesme iz ove zbirke su pravljene za muziku, kako zapravo izgleda taj proces?

– U skoro svim slučajevima je muzika nastala pre reči. Malo je to pitanje šta je starije, koka ili jaje? U smislu da se meni muvaju neke ideje po glavi, ne formirani stihovi nego o čemu bih ja nešto želeo da kažem. Međutim ništa o tome ne mogu da kažem dok ne sedne neki rif, dok se ne desi nešto na gitari i ja shvatim da je to ta pesma o kojoj sam ja razmišljao, a ovo je njena muzička dimenzija. I onda mi ta muzička dimenzija zadaje kakva će ritmika pevanja da bude i ja se u okviru toga krećem sa idejom o čemu bih da pevam. Treba mi muzika da bih mogao da pišem stihove.

Da li to znači da ne pišeš poeziju i prozu van muzike?

– Da, ne pišem uopšte, samo tu koja je potrebna za pevanje.

Zašto su neke pesme („Nemoć“, „Osloni se“, „Malignitet“, „Suvišna sloboda“) u zbirci  u formi proze, a ne stihova?

– Kada zapišem novi tekst da bih mogao da ga čitam na probi, onda ga obično pišem u stihovima, kako bih ga upamtio logično kako ide uz muziku, vizuelno da odgovara onome što treba da se čuje. Ali, ideja o tekstu, na primer za pesmu „Osloni se“, tok pesme, ta kolotečina je sličnija ovoj vizuelnoj reprezentaciji (prozi)nego da imamo stih po stih. Slično važi i za pesmu „Nemoć“. Ti delovi u prozi su misaono u nekom, kako da kažem, opsesivnom toku i onda sam ih tako formirao jer vizuelno deluje bolje.

U nekim pesmama u zbirci su izostavljeni određeni stihovi koji se inače nalaze na snimljenim pesmama?

– Pa to su te adaptacije koje je na moju molbu uneo Marko Tomaš. Bilo je nekih desetak pesama iz celog opusa koje su ispale iz knjige, a nekima nisam bio zadovoljan jer mi se neke stvari recimo ponavljaju previše ili je umetnuta neka reč. Tačno se vidi da je umetnuto da bi moglo da se otpeva u dobrom metru i onda sam tražio od Marka da interveniše. Da zaliči na poeziju, a da ne izgubimo to što je ideja.

Kako gledaš na odnos teksta i muzike u rokenrolu?

– Mene jako zanima odnos muzike i reči, ali mi nije od presudnog značaja, pogotovo kada je strana muzika u pitanju, često i ne razumem. Kada je domaća muzika u pitanju, znači mi dosta šta se peva. Ne mora to da presudi u pesmi. Zapravo sam se u domaćoj muzici često vezivao za stvari u kojima su mi tekstovi bitni, a neretko to bude i dobra muzika, nekako je to kompletan proizvod, pesma je i muzika i tekst. Ali ne mogu da kažem da mora da bude sjajan tekst da bih mogao da uživam u muzici. Ja sam recimo veliki ljubitelj grupe Led Zeppelin koja ima neke jako glupe tekstove, koji su pritom i vulgarni i sve što ja ne volim, ali ja tu grupu baš volim. Kada pišem reči za svoje pesme, pravila su prilično stroga, ali ne moraju da važe za ono što slušam.

Kako su raspoređene pesme u zbirci?

– Hronološki, kako su i nastajale. Sa tim sam se suočio tek kada sam prvi put tako sve složio po redu. Tada sam tek video kako mi se razvijala misao. Ja se sve vreme bavim društvom, odnosom pojedinac društvo, par društvo, društvo je uvek u igri. Primetio sam da su mi kroz odrastanje rečenice postajale sve jasnije, konkretnije i običnije u smislu da tačno kažem to što sam hteo da kažem a ne da se koristim aluzijom, analogijom, metaforama, nekim stilskim figurama. I to je meni uspeh, to sam hteo od početka da imam, ali nisam znao kako. To se vremenom otvorilo i te ideje i sadržaju su postali eksplicitniji zapravo. I sada je potpuno jasno o čemu se radi, ne mora da se tumači nego je zaista tako. Od početka sam pokušavao da bežim od opštih mesta, borba s opštim mestima je borba u mojoj poeziji.

Koliko se interesuješ za poeziju koja nije u vezi sa muzikom?

– Dosta slabo, moram da priznam. Ja poeziju uglavnom ne razumem, a sada kada sam i objavio knjigu sam shvatio i zašto. Ne razumem zato što sam je uvek konzumirao kao što te u školi uče, a to je čitanjem. A poezija zapravo treba da se sluša. I kad god sam se zatekao u situaciji da slušam ozbiljne pesnike, to je fantastično i potresno iskustvo. Posle takvog događaja kad ponovo čitaš te stihove, vraća ti se utisak jer je emocija kondenzovana kada autor čita svoju poeziju. Slušao sam Marka Tomaša jednom i to je nivo više, mnogo mi je bliže na taj način. Milenu Marković sam slušao preko radija kako čita, to je bilo iskustvo koje mi je nateralo suze na oči, fantastično. Inače oboje pomenutih sam voleo i ranije, ali nisam imao takav utisak. I onda sam shvatio da je poezija performativna umetnost, umetnost koja se recituje. Izvođenje je jako važno za poeziju i bukvalno je deo poezije.

Poezija je u suštini vrlo slična rok muzici, u rok pesmi se u tri i po minuta objasni sve što treba, tu sve stane. I ja mislim da tako i poezija treba da se konzumira. Ti ne treba da pročitaš zbirku poezije za veče, ne znam ko to radi. Radi plemenite kućne konzumacije poezije, to je kao album, do deset, dvanaest pesama koje te urade i ti si u drugom raspoloženju i tome poezija služi.

Hvala Borise!