Bookastore – prijatno utočište savremene književnosti

U Cara Lazara, centralnoj i mirnoj beogradskoj ulici koja je nedavno delom postala pešačka zona, novootvoreni Bookastore čeka posetioce otvorenih vrata. Kroz kremaste okvire ulazi se u svetao prostor koji skladišti knjige različitih domaćih i regionalnih izdavača, sa fokusom na savremenu svetsku književnost. Na policama možete naći top listu ove knjižare, zatim kreativne sitne poklone i poslastice iz malih lokalnih radinosti. Povodom uspostavljanja novog mesta sretanja svih ljubitelja pristojnosti, književnosti, kafe i sklada, razgovarali smo sa Ivanom Bevcom, koji sa svojom suprugom godinama unazad – pre svega kroz izdavačku delatnost Booke – obogaćuje naš kulturni prostor čitavim nizom savremenih svetskih autora.

Bookastore se razvio iz dobro poznate izdavačke kuće Booka. Recite nam nešto o njoj, za početak – kako ste osetili da na tržištu ima mesta za vas? Gde se sada nalazite i u kom pravcu idete?

Booka je nastala 2010 godine, kada smo supruga i ja razgovarali i prepoznali da postoji neki prazan prostor na tržištu. Polazim od sebe, kao čitaoca kome je savremena književnost u fokusu, a tu se kreće svega nekoliko – premda odličnih – izdavačkih kuća. Prepoznao sam da je sve više knjiga za koje se interesujem i o kojima čitam, a koje nije moguće nabaviti u Srbiji, te koje se ipak štampaju u regionu. Nisam znao šta je razlog tome, možda činjenica da je neko procenio kako one ovde ne bi dobro prošle, što mi je bilo nelogično, budući da neko sa druge strane veruje da za njih ima mesta u Hrvatskoj ili Sloveniji, koja su manja tržišta od našeg. Ako pričamo o brojkama, ona su čak i manja i razvijenija, ali ako pričamo o brojkama, mi smo najveće tržište. Osim toga, ako ja lično poznajem dvadesetak ljudi koji bi te knjige kupili, pretpostavka je da ti koncentrični krugovi čitalaca postoje. Pričamo o vremenu kada socijalne mreže nisu bile toliko aktivne, nije bilo mogućnosti tako brze razmene informacija ali bilo je jasno da prostor postoji, kao i publika željna savremenih naslova. Ono što je nama najvažnije jeste da se knjigama pristupi kompletno: da se one studiozno izaberu, da se pažljivo prevedu, koriguju, lektorišu, dizajniraju, spakuju i promovišu na način koji je zanimljiv toj mlađoj čitalačkoj grupi.

Pre izvesnog broja godina, čula sam za Booku prvo kao kuću koja je izdala Tao Lina, a zatim i Mirandu Džulaj, što mi se činilo kao hrabar potez na našem tržištu, dok su u svetu ovi autori veoma cenjeni. Kako teče odabir knjiga koje ćete izdati?

Imam svoje izvore, sajtove i kritičare kojima verujem, kao i tematike koje su mi bliske. Neki izbori su bili, sa ove distance gledano, logičmi: čudno je da niko nije uzeo Elenu Ferante ili Karla Knausgora pre nas, imali smo sreće, oni su možda zaista autori za neke veće izdavače. Osim toga, tu su autori poput Uelbeka ili Begbedea, koji su usled nepoštenih odnosa ranijih izdavačkih kuća prema vlasnicima prava dospeli u naše ruke. Postoje onda i ti, da tako kažemo, treći autori, poput pomenute Mirande Džulaj, koju mi možemo smatrati relativno alternativnim piscem, ali ona zaista to nije; njena poslednja knjiga “Prvi negativac” prodata je u više od 100.000 primeraka i dospela u Top 10 Njujork Tajmsa. U pitanju je zaista renesansna ličnost, veoma upešna multimedijalna umetnica, ali pošto smo mi malo tržište – na delu je neka atomizacija i brojka u prodaji je daleko niža (smeh). Problem je što smo prezagušeni komercijalnom književnošću, velike izdavačke kuće pružaju mora naslova među kojima se i oni kvalitetni lako zagube. Mi godišnje izdamo između 15 i 20 knjiga, svakoj se posvećujemo, a to ljudima upada u oči, te im se čini da smo veći nego što jesmo. Autori ispadnu zadovoljni takvim tretmanom, jer imate vremena da im se posvetite – i njima i knjizi.

Vratiću se na pripremu knjiga i ovo što je već izgovoreno – pažljiv odnos prema svakom segmentu u procesu izdavaštva ono je što vas zaista izdvaja na našem tržištu. Posebno mi je bilo interesantno na koji način ukazujete na važnost prevodilaca i njihovu autorsku poziciju (referišem na vaš zvaničnan sajt).

Ako pogledate Amazonov sajt, recimo, kod svih knjiga koje su prevedena dela, uvek uz ime pisca stoji i ime prevodioca, što vam govori o važnosti njihovog rada. Oni su neverovatno bitni, i mi ih ne tretiramo kao neke najamne radnike, nego upravo kao bliske saradnike i autore, a sa većinom njih sarađujemo već jako dugo. Iskristalisala se ta neka grupa ljudi koji su stalni prevodioci i na koje ozbiljno računamo, radimo sa njima kontinuirano, a važno nam je i da oni znaju da će taj prevod posle toga biti u dobrim rukama – naša lektorka je stvarno sjajna, i naše korektorke koje posle prođu kroz prevod. Pokušavamo da greške svedemo na minimum, te da kroz posao svih u tom lancu dovedemo knjigu gotovo do savršenstva, čime poštujemo čitaoce. Knjige bi trebalo da nas obogaćuju i oblikuju naš rečnik, a to svakako ne mogu knjige koje su loše prevedene ili upakovane. Nama je plan da uskoro i dizajnere stavimo na naš sajt, izgled knjiga je veoma važna komponenta našeg stvaralaštva. Moraš da privučeš pažnju i da znaš kako da se obratiš svojoj ciljnoj grupi. Imamo sreće i da imamo jako dobru štampariju,papir je lep, voluminozan, biramo fontove koji smo zanimljivi. Ne sme da se zaboravi da je to roba koja mora da se proda – lepa, dobro spakovana, kvalitetna i dobro promovisana knjiga će se sasvim sigurno lakše prodati.

Retkost je prisnost izdavača sa svojim autorima, odnosno promocije i razgovori, pogotovo kada su autori geografski ili kulturološki udaljeni. Koliko vam je važna ova vrsta povezivanja?

Nekad je to moguće, nekad je nemoguće. Ima autora koji su zaista velike zvezde, pa menadžere moliš mesecima, pa se tu suočavaš sa ružnijim stranama ovde delatnosti i postaje jasno da je to industrija, da tako kažem. Postoje autori do kojih smo iz ovog ili onog razloga upspeli da dođemo, a evo relativno nedavno je u Beogradu bio Džaret Kobek, autor knjige “Ja mrzim internet”, izdate tokom ove godine. Ja više i ne znam odakle sam iskopao tu knjigu, kontaktirao sam izdavačku kuću u Americi, a onda se ispostavilo da je sam sebe izdao i da mi je on odgovorio na mejl. Nastavili smo komunikaciju, kupili prava prvi na svetu i on je to izgleda zapamtio, pa je iz Nemačke u kojoj je imao promociju samoinicijativno doleteo u Beograd. Promocija je bila zabavna, komunikacija sa publikom, izgleda da je progovorio o temi koja mnoge tišti, pa je posle rekao da je – bez obzira na broj promocija – jedna od najdražih bila ovde. Intimizacija sa piscem je važna publici, a knjiga je nešto čemu se stalno vraćaš i retko ko nas utiče kao omiljeni pisci, te je neverovatno iskustvo kada možete da imate živ kontakt sa njima. Isto tako, ovo nas podseća da nismo bi baš tolika provincija, ipak ovde dolaze neki zanimljivi ljudi. Stalno pokušavamo da iščačkamo mogućnosti da dovedemo autore, počevši od Miljenka Jergovića čiji je roman “Levijeva tkaonica svile” nedavno izašao, zatim Zoran Ferić koji dolazi na predstojeći festival Krokodil, a onda i Rumena Bužarovska, čiju zbirku priča “Moj muž” objavljujemo na jesen. U saradnji sa Francuskim institutom kroz nekoliko dana dolazi Frederik Begbede, a to smatram ozbiljnim spektaklom jer je on ovde prava književna zvezda, mi smo izdali nekoliko njegovih knjiga i one su prodate u više hiljada primeraka. Da se vratim na početak, kontakt sa autorom i takva vrsta odnosa su značajni i jako dobri za književnost.

Donekle u vezi sa Deklaracijom o zajedničkom jeziku – zašto misliš da je autore koji su objavljeni u susednim zemljama, na matičnim tržištima, objaviti i ovde?

Složio bih se da je u pitanju jedan jezik, čim mi gledamo jedni drugima filmove bez titla i savršeno se međusobno razumemo, kako god ko rešio da taj jezik nazove. Ali, ako krenemo od početka, knjige iz okolnih zemalja su nama veoma skupe, na hrvatskom tržištu cene knjiga dostižu i do 20 evra. Kada se knjige uvezu na taj način, ne može mnogo ni da se proda, tako da sa ekonomske strane mora da postoji lokalni izdavač. Sa druge strane, lokalni izdavač se potrudi da dovede autore, napravi adekvatnu promociju, brine se o toj knjizi, a to nije mala stvar. Regionalni autori i čitaoci dele, osim jezika, zajedničku prošlost, sličnu sadašnjost – a verovatno i budućnost – i niko neće moći da me ubedi da će mi bugarski pisac biti bliži nego hrvatski pisac. Reagujemo na iste šale, popularnu kulturu, muziku, i postoji taj momenat kliktanja, prepoznavanja.

Kakav odnos imate prema mladim autorima, relativno nepoznatim imenima, eventualno prvim knjigama?

Mi polako sazrevamo kao izdavačka kuća, i nadam se da ćemo uskoto moći da se posvetimo otkrivanjem talenata; kada si mali izdavač, materijalno sebi prosto ne možeš da dozvoliš promašaje, da tako kažem. Mislim da nedostaje mladih autora, a računam one do 40 godina, i to naročito u Srbiji; svake godine Bosna i Hrvastka izbaci jednu generaciju interesantnih imena. Roman kao što je Črna mati zemla Kristijana Novaka je remek-delo, ali dešava se u Međugorju, koristi njihov specifičan jezik i plašio sam se kako će to ovde biti prihvaćeno. Ima divnih autora, Olja Savićević je vrhunska spisateljica, Lamija Begagić kojoj je Fabrika knjiga objavila nekoliko naslova, i koja isto tako dolazi na Krokodil. U Srbiji je oseka mladih talenata, mogu mirne duše da skrenem pažnju na Vladimira Tabaševića koji je radom izgurao upravo gde je sada, treba nam 5, 6 Tabaševića, ne može on sam da bude novi talas (smeh). Čini mi se da je u ovom trenutku pesnička scena aktivnija i pokretljviija nego prozna, ima i regionalnih autora koji su pokazali da poezija ponovo može biti pop, internet je tu mnogo pomogao. Poezije ima, ne znam da li se ona može prodati ili ne, ali postoji veliki potencijal. Prozna scena je učaurena, ima mnogo autora koji se preozbiljno shvataju, i ponekad me tu nešto guši, verovatno taj raskorak sa savremenošću. Fali nam modernih, mladih pisaca, a ja bih prvi objavio nešto novo! Međutim, nije me dugo nešto uvuklo i zainteresovalo, a knjiga mora da proradi na prvoj, drugoj, petoj strani.

Ja sam između ostalog očekivao da će skraćivanjem ljudske pažnje doći do renesanse kratke priče, ali nažalost i dalje postoji problem da ih prodaš. Pre će ljudi da kupe neki roman od 500 strana, neverovatno. Nekada su se i antologije prodavale fantastično, ja sam na njima odrastao i otkrio razne genijalne autore, i voleo bih da imamo mogućnost da tako nešto objavljujemo. Bez interneta, ovakve antologije su bile prozor u književni svet. Autori proze bi možda mogli da rade isto što i pesnici – da prave okupljanja i čitaju. kada knjižara oživi, plan je i da ovde pravimo takve programe, tome služe ovakva mesta, da ljudi shvate da nisu sami. Desila se neka inercija, lajk, tvit, šer, a važno je naći se i sa ljudima koji će nam se suprotstaviti.  Živimo u iluziji da smo istomišljenici jer nam internet svi filtrira, a to nije dobro, i ne trebaju nam knjige koje nas uljuljkavaju, već koje će da provociraju i o kojima ćemo posle dugo da mislimo.

A koji su to autori?

Meni se to dešava sa Knausgorom, imam taj osećaj “nisam ja lud i sam, ima ljudi koji misle kao ja” – on progovara o nekim stvarima o kojima sebi nisi dozvoljavao da preduboko misliš. Razbija tabu porodice, prijatelja, na izvol’te, prikazano kako jeste. Onda, naravno, Uelbek, koji je jako neprijatan i nezgodan autor, a ako skloniš te senzacionalističke strane, jer on pred nas baca teme o stvarima koje smo mislili da smo prevazišli, a očigledno nismo baš tako daleko odmakli, i većina kvalitetnih pisaca nas podseća na veliku istinu – borba za slobodu se nikada nije završila. U regionu je za mene to Zoran Ferić, autor velikog humora i erudicije, ali njegova osnovna vrednost je čačkanje tih tabua, i ne postoji autor koji na bolji način progovara o srednjem dobu, o gorčini i neostvarenosti. Vrlo je brutalan prema svojim junacima, a tako je i u knjizi “Na osami blizu mora”, iz koje će čitati na Krokodilu i koju mi objavljujemo ove godine.

Hajde da progovorimo malo i ovom mestu u kom se nalazimo, a koje je donelo osveženje u beogradski knjiški svet. Nedavno ste završili sa akcijom koja je fenomenalno prošla, 5 knjiga za 999 rsd, a u samom prostoru su aktivne stalne promocije na Bookina izdanja. Osim zbog prodajnog aspekta, zašto je važan Bookastore?

Naše tržište je specifično, a Laguna i Vulkan su kao veliki izdavači, pokrili dobar deo prostora knjižarama, gde oni forsiraju svoje naslove. Mi imamo dobru saradnju sa svima njima, ali moramo biti svesni toga da nismo u prvom planu i da uvek zavisimo od nekog drugog, pa i za promociju, a ne samo prodaju. Naša onlajn prodaja jako dobro funkcioniše, i značajno je da ne moram da igram po tuđim pravilima i da imam nekoliko svojih kanala prodaje. Drugo, i važnije, jeste želja da se ovako jedan prostor otvori za ljude koji su ga željni. Zepter, Beopolis, Apropo i druge su knjižare koje ja volim i u kojima rade stručnjaci i divni ljudi, a ja sam poželeo da napravimo nešto življe i kafe je bitan segment jer dovedi ljude koji možda ne bi odmah ušli u knjižaru. Taj spoj je dobitna kombinacija, nema nezavisne knjižarice bez kafeterije.

Knjige pažljivo biramo, nema – što bi neko rekao – književnog fast food-a – i glavno je merilo da sve bude kvalitetno. Imamo i ručne radove domaćih dizajnera što smo prepoznali kao zabavno, i nekako to pripada ovoj knjižari, ubacili smo i long play ploče, a imamo i kroasane iz Le Petite Cantine, kolači su nam iz Ispeci pa reci, topla čokolada iz Ferdinand knedli. To su naši logični partneri, koji prave nešto i čine ovi grad lepšim. Samim tim, želim da ovo bude mesto za ljude koji će se ovde dobro osećati, koji će dolaziti i sa decom i sa ljubimcima, koji će sa našim prodavcima moći da progovore o knjigama koje ih zanimaju. Kao što je bio slučaj sa Booka izdavaštvom, tako je is a Bookastore-om: nisam hteo da čekam da se pojavi nešto već uložio trud da ga sam pokrenem. Drago bi mi bilo da se napravi još mnogo malih izdavačkih kuća i ovakvih kafe-knjižara u gradu, to bi značilo da grad raste i da ljudi ulažu napor da stvore male oaze gde ih čekaju kvalitetni sadržaji i pristojni sagovornici. Vremenom se raste, gradi se publika i stabilnost, a ima još mnogo planova sa ovim prostorom, u čiju ćemo realizaciju uskoro krenuti.