Bondov identitet

Kompjuterske igre o James Bondu razlikuju se od drugih sandbox igara sa skrivanjem, vožnjom i pucanjem po tome što naročito vrednuju tzv. Bond Moment a u svakoj misiji ih ima barem tri, u kome igrač svojom lucidnošću, radoznalošću ili naprosto smislom za humor uspeva da uoči neki detalj, recimo pokupi sakriveni plan objekta u kome se nalazi, pokrene neku mašinu koja nije od suštinskog značaja za tok igre ili se na kreativan način reši protivnika.

Od dolaska Daniela Craiga u serijal i svojevrsnog reboota koji je uradio Martin Campbell u filmu Casino Royale, ono čega u serijalu nema su upravo Bond Momenti. Okretanje Bonda svojim sledbenicima i pretvaranjem epigona u uzore, pre svih onim koji imaju iste inicijale – Jasonu Bourneu i Jacku Baueru, dovelo je do toga da agent 007 izgubi na stilu, smislu za humor i lakoći suočavanja sa protivnicima a da dobije nepoželjnu produbljenost koja u mnogim slučajevima deluje potpuno apsurdno. Setimo se recimo dugog segmenta u Skyfallu tokom kog se Bond priprema za ispit kako bi se vratio na teren. Da li je publika u bilo kom trenutku posumnjala da se Bond neće ovako ili onako vratiti na teren? Ako se složimo da nije, zašto smo gubili vreme na ovu deonicu u filmu koji i inače nije pokazivao previše obzira prema strpljenju publike?

Odgovor je sasvim jednostavan i nažalost ne iscrpljuje se u konstataciji da je Sam Mendes potpuno pogrešan izbor za reditelja u serijalu 007. Producenti su od uvođenja Daniela Craiga, prevashodno karakternog glumca u serijal, i po izboru reditelja ovu franšizu pretemeljili – iz vrhunskog repertoarskog produkta u prestige picture. Otud, filmovi o Bondu, od kada ga Craig glumi imaju i reditelje i ambicije prestige picturea, znači filma koji pored gledanosti pretenduje i na poštovanje kritike pa i na nagrade koje je Skyfall na kraju i dobio.

Tu naravno moramo da se razumemo i oko same merodavnosti kritika i nagrada o kojima je reč. Deluje aspurdno ili barem maliciozno kada se jedan dobro prihvaćen i nagrađivan film poput Skyfalla neprekidno degradira u nekom tekstu, kao recimo sada. Međutim, kao što bioskopski rezultat u svetu komercijalnog filma umnogome zavisi od ambicija producenta i distributera, slično važi i za kritiku i nagrade. Uvođenjem veterana koji imaju dobru recepciju među kritičarima ili esnafskim arbitrima, Skyfall je dobio tretman ne samo Bond-filma već i filma Sama Mendesa. Tako je došlo do sinergijskog efekta između kritičarske podrške Bond filmu kog režira eminentni autor i establišmentske podrške eminentnom autoru koji želi da se obrati najširoj publici. Mendes je naprosto otvorio vrata Bondu koja su do tada bila potpuno nedostupna. Samim tim, možemo slobodno reći da je ključ recepcije za Skyfall bio bitno drugačiji od onog koji su do tada imali Bond filmovi.

Die Another Day je bio poslednji Bond film pravljen sa čisto repertoarskom ambicijom, a ako se treba legitimisati odmah na početku teksta, ne stidim se da priznam da mi je to daleko najdraži Brosnanov nastup, iako u njegovoj fazi akademski gledano GoldenEye stoji kao najzaokruženije ostvarenje. Međutim, u Die Another Day za početak sam Brosnan pronalazi pravi balans u svojoj interpretaciji Bonda, scenario je maštovit i prepun raspojasane akcije koja povemeno prevazilazi ono što su bili vrhunci iz vremena Rogera Moorea, a sve to realizuje uz pomoć savremene tehnologije i odlazi korak dalje od onoga što je bilo na raspologanju Lewisu Gilbertu ili Johnu Glenu. Ovakvom ishodu svakako je pomogla i činjenica da je Die Another Day izašao u vreme kada je serijal slavio jubilej i bio je znatno autorefleksivniji u odnosu na ranija izdanja od ostalih naslova.

Brosnanova faza zapravo predstavlja svojevrsni uvod u prestige period Daniela Craiga. Naime, uprkos tome što se Brosnanovi filmovi bitno razlikuju od Craigovih jer u njima i dalje imamo maštovitu akciju, Qove naprave, Bond-devojke koje ne opterećuju okolinu pričom o svojim traumama čak i kad nekome hoće da se osvete, i samog Bonda koji povremeno više deluje kao komandos nego kao džentlmen što je opet bolje od Craigove olupine koja se najbolje snalazi lutaući po barovima u potrazi za nekim ko je raspoložen da ga sluša, oni su doneli novi način izbora reditelja. Za razliku od Conneryjevog, Mooreovog i Daltonovog perioda u kome su se reditelji ponavljali i mahom bili profesionalci kojima je rad na Bondu bio vrhunac karijere, a vrlo često se kao u slučaju Petera R. Hunta ili Johna Glena radilo o montažerima ranijih filmova koji su producentima dokazali da mogu da rade isto ono što i reditelji koji su im zapovedali, kod Brosnana počinju da se pojavljuju imena sa reputacijom i pre Bonda. GoldenEye režirao je Martin Cambell, podanik Krune sa južne hemisfere, nesumnjivi žanrovski specijalista, kao uostalom i veteran Roger Spotiswoode. Međutim, već je Michael Apted koji nije imao praktično nikakvo iskustvo u svetu akcionog žanra bio najava onoga što će doneti Sam Mendes. Aptedov Bond – The World Is Not Enough bio je tragikomično nevešto režiran, i tek u kratkim deonicama koje su radili reditelji druge ekipe specijalizovani za akciju, uspevao je da zaživi. Konačno, Brosnanovu fazu zaključuje Novozelanđanin Lee Tamahori koji je počeo kao prestige filmmejker sa Once Were Warriors ali se onda velikom brzinom preselio sa repertoara Art Museuma u 20. oktobar.

Dakle, već Brosnanov period nije imao svog Johna Glena. Tako i Casino Royale vraća Martina Campbella u sedlo. Ali desetak godina posle GoldenEye i Campbell je već bio mnogo više prestige žanrovski filmmaker nego studio-plaćenik. Još radikalniji primer bio je Roger Michell, britanski velemajstor koji je otišao u Holivud posle remek-dela romantične komedije Notting Hill, da bi posle solidnog Changing Lanes odlučio da se vrati u Britaniju i radi filmove skromnijeg budžeta, mahom po predlošcima Hanifa Kureishija. Michell je delom na ovo povlačenje iz Holivuda bio primoran zbog srčanih problema. Ipak, Daniel Craig koji je sa Michellom radio na filmovima The Mother i Enduring Love insistirao je da baš njega angažuju za Quantum of Solace, ako treba i ovde da se legitimišem – meni daleko najbolji od Craigovih Bondova.

Dakle, od serijala u kome reditelji rade šta im se kaže, Bond je postao mesto na koje se privlače reditelji koji su napustili holivudsku industriju.

Uprkos činjenici da je režiranje Bonda verovatno najbolje plaćen rediteljski posao u sadašnjoj finansijskoj klimi, Michell napušta projekat tokom priprema jer je projekat patio od tipičnih problema većine savremenih blokbastera, početak snimanja i datum premijere bili su zakazani pre napisanog scenarija i tačne ideje o čemu se radi u filmu. Na Michellovo mesto doveden je Marc Forster, reditelj koji ne samo da se snalazi u problematičnim produkcijama, već i sam ume da stvori probleme ako ih bez njega nema dovoljno, setimo se slučaja World War Z.

Skyfall

U ovu plejadu reditelja koji su koketirali sa oskarom, lako se uključio Sam Mendes, autor vrlo uspešnog American Beautyja koji je tada već ušao u rutinu izrade prestige filmova, premda je koketirao sa žanrom u filmu Road to Perdition, bez mnogo uspeha. Rezultat je bio Skyfall, film koji je dobio povoljne kritike, sjajno prošao na blagajnama a uspeo je da privuče i pažnju na dodelama prestižnih nagrada.

Međutim, ni sav uspeh Skyfalla nije uspeo da prikrije bolnu istinu – Bond naprosto više nije bio Bond. Ove sezone čak dva filma su ponudila ne samo recept za Bonda – a reč je o Kingsmanu i The Man From UNCLE – već su na neki način otvoreno pokazivali da su oni Bond umesto Bonda. I to u sezoni kada izlazi Spectre, novi film u serijalu.

Kingsman, ekranizacija stripa Marka Millara, u režiji Matthew Vaughna, išla je toliko daleko da je u samom filmu referisala na Bonda, junaci su se divili starim filmovima, kao što je recimo Goldfinger a sam reditelj je u toku promocije neprestano insistirao na tome kako je depresivni Craigov Bond besmislen. The Man From UNCLE u određenom smislu ima i direktne veze sa Bondom jer je u nastanku izvornog televizijskog serijala učestvovao Ian Fleming a ovogodišnji film smešten u epohu podsetio je upravo na kanonske Conneryjeve radove uključujući i onaj u kome ne igra on, a ako treba da se legitimišem spada među najbolje – On Her Majesty’s Secret Service.

Kad smo već kod filma On Her Majesty’s Secret Service, vreme je da pomenemo i George Lazenbyja, nekadašnjeg australijskog manekena koji je imao zadatak da nasledi Sean Conneryja, a na kraju je napustio serijal posle samo jednog nastavka, i to izvanrednog, čemu je doprinela i harizmatična Diana Rigg i Telly Savalas kao negativac. Njegov slučaj je zanimljiv iz nekoliko aspekata. Prvi je sam tretman kontinuiteta u serijalu u kome je natuknuto da se možda ne menja glumac već da razni ljudi postaju agent 007. Zatim, Lazenbyjev odlazak koji je danas mahom samo opisan kao odluka da napusti serijal iako je zapravo njegova ideja bila znatno subverzivnija. Naime, Lazenby je bio impresioniran antiestablišment filmom koji je nastajao na obe strane Atlantika i mislio je da Bond u tom novom kinematografskom poretku nema budućnost. Napustio je Bonda i odmah potom snimio britanski kontrakulturni, subverzivni, akcijaš Universal Soldier koji je propao i na kraju je završio prodajući svoje ime nekadašnjeg Bonda u nizu hongkonških akcijaša. Nažalost, ni ideja da igra sa Bruce Leejem mu nije uspela jer je ovaj umro neposredno pre početka snimanja njihovog zajedničkog filma.

Craig se u toku promocije Spectre poprilično lazenbyjevski ponašao. Posle napornog snimanja, na kome je doživeo i telesne povrede, neprestano je ponavljao kako mu je ovo poslednji Bond, naglasio je da bi se radije ubio nego radio novog, i to je došlo do tačke kada je Sony morao da podvikne i glumcu i svom marketinškom timu.

Bond je uspeo da sahrani mnoge moćne talase u repertoarskom filmu. Izdržao je duže od Novog Holivuda od kog je povremeno uzimao glumce, kao recimo Christophera Walkena u A View to a Kill, sahranio je svojevremno popularni Blaxploitiation od koji se samo očešao uzevši Yapheta Kottoa u filmu Live and Let Die i inkorporirajući određene elemente tog stila, svemirske opere je aproprirao u Moonrakeru i ostvario bolji kontinuitet nego one, o azijskim borilačkim veštinama da i ne govorimo – od karate borbi u You Only Live Twice do Michelle Yeoh u Tomorrow Never Dies.

Otud je zanimljivo da je najveću stagnaciju doživeo u ponovnom pokušaju da bude moderan, i odreaguje na Jacka Bauera i Jasona Bournea. Ali, kao svaki incest i kanibalizam tako je i repliciranje vlastitih potomaka štetno za DNK originala.

Počevši da sledi hitove koji su iz njega proizašli, Bond je izgubio svoj identitet. Naročito ironično deluje činjenica da je publika ostala željna upravo pravog bondovskog ekscesa, pa je Kingsman nagrađen izuzetnim bioskopskim rezultatom širom sveta a izdvojio se i kao jedan od najprodavanijih naslova na kućnim formatima.

Spectre u izvesnoj meri, uprkos uspehu Skyfalla, već od prvih najava pokušava da relaksira Bonda. Pitanje je samo da li u kontinuitetu koji postoji još od Casino Royale, a u poslednja tri filma metanarativ je izraženiji nego u ranijem periodu, ima dovoljno prostora da se razmahne Q i da se humor vrati u sve pore, od akcije sa Bond-devojkama (mada u novom filmu imamo prvi slučaj Bond-žene, igra je pedesetogodišnja Monica Bellucci) do akcije sa protivnicima.

Monica Bellucci i Daniel Craig/foto: Getty Images za CTMG, Inc. i MGM Studios

Posle Spectre, Bond se sprema za veliko renoviranje. Ne samo da Craig verovatno odlazi već se menja i distributer filma, a kako stvari stoje šef Warnera Kevin Tsujihara je u dobrim odnosima sa ostacima MGMa te ima šanse da baš ovaj studio nastavi da plasira Bonda. Recimo, Warner je dobio prava da radi spin-off MGMovog Rockyja.

Ako se Warner pojavi kao novi partner serijala, to otvara zanimljive mogućnosti u pogledu izbora reditelja. Naime, teško je očekivati da danas postoje face poput Petera Hunta i Johna Glena, naprosto filmska industrija pravi veliki publicitet oko reditelja komercijalnih filmova da bi oni bili sasvim lišeni autorskih aspiracija.

Međutim, ulazak Warnera u priču otvara mogućnost rada sa rediteljima koji su prijatelji i partneri studija kao što su Britanci Christopher Nolan (koji je snimio Inception, jedan od boljih bondolikih filmova poslednjih godina) ili Guy Ritchie (čiji je The Man From UNCLE najbolji mogući showcase za Bonda) čija je kandidatura za učešće u serijalu odavno istaknuta. Pored Tsujiharinog odnosa sa Gary Barberom, jedan od Warnerovih aduta je i jako dobar odnos sa Tom Hardyjem koji je često pominjan kao dobro rešenje za Bonda ili Henry Cavillom koji je zamalo dobio ulogu umesto Daniela Craiga.

U svakom slučaju, Sony će se zajedno sa Warnerom i ostalim studijima boriti za pravo da finansira i distribuira Bonda ubuduće. Sonyju definitivno neće ići u korist informacije o produkciji Spectre koje su izašle u javnost posle severnokorejske hakerske afere prošle zime, ali na svojoj strani imaju činjenicu da su uveli Bonda u prestige domen.

Spectre

Koji god privredni subjekt ili kadar stane iza budućih Bondova, imperativ je samo jedan a to je povratak Bond Momenata na bioskopske ekrane. U danima kada je serijal u pogledu zarade i prestiža dostigao vrhunac, svima je jasno da je to uradio odrekavši se onoga po čemu se izdvajao. Bond se mora vratiti sebi. Naravno, Bond jeste opstajao upijajući razne uticaje, ali je na kraju svega ipak bio uticajniji od ostalih.

Činjenica da kada na plakatu vidimo čoveka sa leptir mašnom i pištoljem prvo pomislimo na Bonda a ne na naoružanog konobara, pokazuje koliko je Bondova suština vezana za softver a ne za hardver. Otud pojam reboota kod Bonda ima dublje značenje nego inače, i mora se jako pažljivo raditi.