Da li imate preko 18 godina?

“The Killing of Two Lovers”: Bolna stvarnost ljubavi

Ovo nije veliki film koji će napraviti čudo i pomrsiti račune drugima, ali je vredno i o temama koje pokreće se može dugo razmišljati.

1
1

U suštini, ljubav je jedna divna stvar. Svi volimo da volimo i svi volimo da smo voljeni. Ljubav nas u velikoj meri pokreće, daje nam snagu i osećaj sreće. Ali, ljubav može i da boli. Zašto boli? Na to pitanje nije lako odgovoriti, ali ono što znamo, jeste da boli uvek kad izgubimo neko voljeno biće, na bilo koji način. Bilo da se radi samo o prekidu u vezi ili braku, ili o nečemu još strašnijem. Kao što znamo, svemu kad-tad dođe kraj, a kojom brzinom će taj kraj doći, zavisi od mnogo faktora. Kako je ljubav na najvišem nivou na lestvici, pad na nulu za neke može biti veoma bolan.

Kad je reč o braku, možemo reći da je to nešto čemu većina nas teži. Osnovati porodicu zvuči lepo, ali odgovornost koja dolazi u braku mora se ozbiljno prihvatiti, i nije to nikakva dečja igra, već veoma ozbiljna stvar. Ući u brak je jednostavno, no ostati u braku sa voljenom osobom do duboke starosti je već nešto drugo, i puno ozbiljnije. Svako ko se upustio u vezu ili brak može svedočiti o autentičnosti ove činjenice, a oni koji su prošli prekid ili razvod braka, mogu da svedoče o neopisivom osećaju izdaje, gubitka i srama koji ih prate. Posebno je teško ako su u to uključena i deca. Iskustva poput ovih, smatraju se nekim od najbolnijih koje će pojedinac pretrpeti tokom svog života, a psihodrama reditelja i scenariste Roberta Machoiana, The Killing of Two Lovers, prikazuje složenost razdvajanja u braku. Machoian je proveo deceniju snimajući filmove u partnerstvu sa drugima i u kratkoj formi, što je možda razlog zašto se ovaj samostalni debi čini tako zrelim delom. Drži temu braka poput komada dragocenog stakla, krhkog i sklonog lomljenju, ali takođe, kad ga pažljivo pogledate, to je stvar tihe lepote. Film je svetsku premijeru imao na Sundance filmskom festivalu 2020. godine.

Kad publika prvi put sretne Davida (Clayne Crawford) čvrsto građenog, bradatog, tamnookog muškarca u radnoj odeći, on pokušava da ne plače, teško mu je – a takođe drži uperen i napunjeni pištolj u suprugu Niki (Sepideh Moafi) i njenog ljubavnika Dereka (Chris Coy) dok spavaju zajedno. Međutim, ne povlači okidač jer mu nešto u trenutku odvlači pažnju, te prekida sa svojim ubilačkim namerama i izlazi kroz prozor. Kako se narativ odvija, saznajemo da su David i Niki odlučili da predahnu dok se bore sa svojim brakom. Složili su se da je viđanje drugih ljudi dozvoljeno, ali David ne može podneti ideju da izgubi ženu i njihovo četvoro dece. Davidu je i dalje dozvoljeno da posećuje decu vikendom, može sa njima prošetati do škole, a par je čak uspostavio i povremeno noćno druženje, nadajući se, da će se situacija između njih popraviti. David želi najbolje, ali sve veća ravnodušnost koju pokazuje Niki i frustracija njegove ćerke tinejdžerke Jess (Avery Pizzuto) samo pogoršavaju već usijani bes koji preti da će Davida progutati živog. U Davidu očigledno otkucava tempirana bomba, Machoianov osećaj za mesto i kamera brzo pokazuju da krhka, ranjena muškost njegovog protagoniste nije jedina stvar koja ga vodi ka uništenju.

Iako se detalji nikada ne otkrivaju otvoreno, može se pretpostaviti kako je veza Davida i Niki postala plen kolapsa; ona radi u advokatskoj firmi, razdvajajući pažnju na napredovanje u karijeri i brigu o deci, dok je on brižni suprug i otac koji je žrtvovao svoje umetničke snove kako bi brinuo o onima koje najviše voli. U velikoj meri, naša pažnja nepokolebljivo je usmerena na Davida – publika ga prati od uvodne scene do završnog kadra, zatvarajući nas u klaustrofobični prostor pojedinca koji je na ivici da uradi nešto što ga može koštati života. Iako svaki glumac zaslužuje najveće pohvale, Crawfordova besprekorna predstava se izdvaja. Njegovo prikazivanje slomljenog čoveka na rubu ludila zadržava našu pažnju i nikada ne dozvoljava da naš um zaluta ili da se investicija pokoleba.

Film odlikuje i povremeni ironični humor, mračan kao bokal crne kafe, ali je uglavnom prekriven stalnim osećajem pretnje, koji pruža Peter Albrechtsen duboko uznemirujućim dizajnom zvuka, koji se širi u prostorima kad je David sam sa svojim mislima. David je zapetljan, zbunjen čovek i njegova naivnost ga uvek vraća na početak u njegovim pokušajima da povrati Niki. Machoian dobro ističe poteškoće s kojima se David suočava, žestokim fokusom na njegovu svakodnevicu nakon odvajanja od Niki. Kinematograf Oscar Ignacio Jiménez snima ispranom paletom tmuran i opustošen krajolik Jute u 4:3, i podvlači klaustrofobičnu prirodu Davidovog života, pojačavajući napetost tokom njegovih uznemirujućih postupaka.

Zbog dvosmislenosti scenarija, mi kao publika, nikada nemamo konkretan osećaj zašto David toliko želi povratak svoje porodice. Njegova ćerka Jess smatra da bračni parovi moraju ostati uvek zajedno, i ljuta je zbog cele situacije u kojoj se nalaze njeni roditelji. Ako se čini da je David spreman da ubije za svoju porodicu, da li je to zato što ih istinski voli ili zato što postoji mogućnost da će ostati sam i da će morati da se brine o sebi bez podrške? Machoianova priča poprima fatalistički kvalitet, lukavo ilustrujući da je, bez obzira na to da li David povratio svoju suprugu ili ne, čovek zauvek osuđen da bude zaglavljen na istom zagušljivom mestu.

Na ovoj premisi poređenje sa filmom Marriage Story (2019) je neizbežno. Oni su, međutim, dve potpuno različite zveri. Tamo gde je reditelja Noaha Baumbacha više zanimala situacija posle kraja mrtvog braka, čini se da je Machoian spreman da istraži kako brakovi atrofiraju i da li je njihov raspad, kad jednom započne, neizbežan. Ali njegov scenario ne uspeva mnogo da uradi sa idejama kojima želi da se igra.

Među najlepšim scenama su one koje David deli sa svojom decom. Njegova ćerka Jess kipi od tipičnog tinejdžerskog besa, odbijajući da razume razlog razdvajanja njenih roditelja, zašto jednostavno ne mogu samo da shvate svoje razlike i budu zajedno srećni. Ali njegova tri sina (braća Arri, Ezra i Jonah Graham) očigledno uživaju u vremenu provedenom sa ocem, jer su previše mali da bi razumeli probleme njihovih roditelja. Priča se uglavnom odvija na ulici između Davidove i Nikine kuće. Imati prostornu komponentu kao ključni aspekt sukoba između likova je glavni razlog zašto je narativno iskustvo u The Killing of Two Lovers tako specifično filmsko.

Iako David na momente ima ozbiljne napade besa, daleko je on od loše osobe, i nikako ga ne možemo gledati kao negativca. Štaviše, on je dobar čovek i spreman je da uvek brine o svojoj porodici, bez obzira na sve što mu se događa. U jednom trenutku, njegova ćerka Jess mu govori da ga njena majka vara sa drugim muškarcem, dok on na to odgovara da je Niki dobra osoba i da će se stvari možda u budućnosti popraviti. Međutim, David zna da stvari ne idu nimalo u dobrom smeru, polako gubi strpljenje, jer ulaže puno truda, a stvari se ne menjaju na bolje. U nešto malo manje od 90 minuta film nema puno toga što mu se može zameriti. Režija i gluma su na visini zadatka, scenario je takođe dobar, uprkos tome što je malo tanji, a lokacija je za svaku pohvalu i ističe se kao možda i najjači adut filma. Ovo nije veliki film koji će napraviti čudo i pomrsiti račune drugima, ali je veoma vredan i o njemu se može razmišljati dugo, kao i o temama koje pokreće.

Robert Machoian piše i režira ovaj tmurni projekat, koji pažljivo ispituje složenost odnosa odraslih i kako deca reaguju kada se njihovi roditelji trude da stvari vrate na pravi put. Nama kao gledaocima je teško zauzeti stranu u ovoj situaciji, i kao autsajderu duboko nam je žao zbog svih umešanih. Verovatno da poznajete ljude poput Davida i Niki, videli ste ih kako se smeju, vole se i poštuju, a onda napuštaju jedni druge. Da li bi David i Niki trebalo da budu zajedno, ili njihova situacija pokazuje da je paru bolje razdvojeno? Machoian ostavlja to pitanje publici da na njega odgovori. Poruka filma je bezvremenska. Predstave njegovih glumaca? Moćne. Iako bi se The Killing of Two Lovers mogao opisati kao nešto više od filma, najbolje se može definisati kao upozoravajuća priča posvećena krhkosti porodične strukture i posveta bolnoj stvarnosti ljubavi.

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. iki says:

    konfuzno pisanje

Ostavite komentar:

Slični članci: