Bogdan Đukanović: Uvek je zdravo kada izlazimo iz zatvorenih okvira

Vajar Bogdan Đukanović (1996, Aranđelovac) jedan je od osmoro mladih umetnika/ca iz Srbije i Holandije čiji će rad biti predstavljen od 9. marta na izložbi  u Galeriji DOTS na Donjem Dorćolu.  Dobitnik je više nagrada za vajarstvo, a izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostrastvu.

Đukanović je bio deo Young Art Programa Humanitarne fondacije DOTS, osnivača istoimene galerije, koji se već više od godinu dana bavi podsticanjem, promovisanjem i finansiranje stvaralaštva mladih umetnika. Samu izložbu je osmislio kustoski tim Galerije DOTS iz Beograda – Mirjana Dušić i Ljuba Jovićević, u saradnji sa Galerijom Žozilda da Konseisao iz Amsterdama i nezavisnom kustoskinjom Anoš Urbanke iz Amsterdama, dok je za dizajn izložbe, kao i dizajn kataloga, zadužena Isidora M. Nikolić.

Deo ste Young Art Programa Humanitarne fondacije DOTS. Kako ste se uključili u ovaj program i na koji način vam je pomogao u vašem stvaralaštvu i umetničkom razvoju?

Uključio sam se u program nakon poziva za razgovor i saradnju koji je stigao tokom mog boravka u Parizu. Napravili smo dogovor nakon veoma temeljnog zajedničkog razgovora. Obradovalo me je kada sam video da Ljuba, Mirjana i Isidora (iz DOTS Galerije, op.a.) već mnogo toga znaju o meni i mom radu, shvatio sam da delimo istu ozbiljnost i ambicije.

Podršku koju dobijam od Humanitarne fondacije DOTS je od velikog značaja za moj umetnički razvoj. Misao da iza sebe imam ljude koji brinu o mom razvoju uliva veliku sigurnost i omogućava mi da se prepustim realizovanju svojih umetničkih ideja. Njihova podrška mi dozvoljava da još više ulažem u svoj rad i prepustim se procesu stvaranja.

foto: Jelisaveta Đukanović

Izložba “Connecting the future” povezuje dve metropole, Beograd i Amsterdam, odnosno njihove mlade umetnike. Kako vidite koncept ove izložbe i značaj povezivanja umetnika iz različitih sredina, u ovoj fazi vaše umetničke karijere?

Mislim da su preseci kao što je izložba “Connecting the future” veoma važni, kako za nas mlade umetnike/ce tako i za umetničku scenu kojoj pripadamo. Galerija DOTS, otkad je otvorila svoj izložbeni prostor sa izložbom Kiki Smit, unela je određenu svežinu u kulturnom sadržaju Beograda. Internacionalno povezivanje je veoma važno i sa sobom nosi veliki potencijal razmene ideja i pogleda, što nam na ovom prostoru često izostaje. Uvek je zdravo kada izlazimo iz zatvorenih okvira, a ova izložba to podstiče.

Imam tu sreću da sam jedan od učesnika ove izložbe i ja. Srećan sam što ću nakon Pariza ponovo imati priliku da izložim svoj rad sa mladim umetnicima/ama, sa kojima zajedno delim teret nestabilnog vremena, koje obeležavaju velike krize.

Diplomirali ste i masterirali na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića. Koje ste glavne lekcije i principe stvaranja naučili od njih, šta je ono što bi ste izdvojili kao ključno, a što ne proizilazi direktno iz nastavnog programa?

Da, bio je to intezivan period u mom umetničkom razvoju. Jedan sam od onih studenata koji su svaki dan po ceo dan bili u ateljeu na FLU i koji su svakodnevno tražili odgovor na pitanje “Šta je to umetnost” i “Kako ona nastaje”. Sa ove distance, ključne stvari o kojima i danas razmišljam su: svako od nas treba da pronađe svoju metodologiju stvaranja, pažljivo planiranje projekata i ozbiljan umetnički pristup koji uključuje razmišljanje o svakom detalju – naravno, sa određenom dozom fleksibilnosti, što mi često po prirodi karaktera nedostaje.

Kako su na vas uticali programi bileteralne razmene na Akademiji likovnih umetnosti u kineskom gradu Sijanu, a zatim i na pariskoj Beaux-Arts, u kojima ste učestovovali ranije?

Imao sam sreću da sam tokom svojih studija bio na dve studentske razmene. Obe su napravile naprslinu u uverenjima koje sam sticao tokom obrazovanja u Srbiji. Promene mesta studiranja su mi pomogle da sagledam širu sliku kada je umetničko obrazovanje u pitanju, imao sam priliku da uporedim sa onim što sam do tada naučio. Obe razmene su za mene bile plodonosan izlazak iz zone komfora, čiji je rezultat bio obilazak preko 50 svetskih muzeja, desetine umetničkih galerija koje podstiču savremenu umetnost. Njihov uticaj na moj rad je nemerljiv.

U vašem stvaralaštvu bavite se refleksijom na društvo, razvijanjem kritičkih misli, platformi za dijalog sa publikom… kada razmišljate u ovim koordinatama, da li vas zanimaju više konkretne ili “apstraktnije” teme, i na koji način o njima razmišljate u kontekstu materijala koje koristite i same strukture/kompozicije dela?

Svi materijali ili prizori sa sobom nose određen karakter i značenje, a ja sam u potrazi za onim koji odražavaju karakteristične pojave iz naše svakodnevice. To su često materijali koji u sebi sadrže jaku simboliku i snažno vizuelno prisustvo. Upotrebom često po svojoj prirodi suprotnih materijala i njihovom međusobnom korelacijom, pokušavam da napravim simboličke konstrukcije koje publiku podstiču na preispitivanje zastupljenih uverenja i konvencija. Često su to minimalne kompozicije, kojima je umetnički gest osnovno polazište.

*naslovna fotografija: Milan Vlaški