Da li imate preko 18 godina?

BLEJD RANER 2049: za fanove i ljubitelje prave filmske umetnosti

„Blejd raner 2049“ Denisa Vilneva je film napravljen od strane fana za fanove kultnog SF-a Ridlija Skota iz 1982. godine.

Retko kada je nastavak bolji od prvog filma, osim ako to nije „Imperija uzvraća udarac“ (1980) ili pak „Zli mrtvaci II“ (1987). Još ređe ako je od prvog filma prošlo preko 30 godina i isti važi za jedan od najboljih ostvarenja u svom žanru. Možda „Blejd raner 2049“ Denisa Vilneva, nastavak „Blejd ranera“ Ridlija Skota, ne spada u ovu malobrojnu grupu filmova, ali je svakako odličan SF koji je ispunio većinu očekivanja.

Davno beše 1982. godina kada je SF spektakl Ridlija Skota „Blejd raner“, među starijom populacijom poznat i kao „Istrebljivač“, harao bioskopima širom sveta i mizerno propao na blagajnama. Tadašnja publika i kritičari su bili podeljenog mišljenja – da li je ovaj film najbolji SF IKAD ili je pak pretenciozno smeće. Ali vreme je pokazalo da uprkos svemu ovaj film zaista jeste izvarendno ostvarenje koje je inspirisalo mnoge nadolazeće autore. Između ostalog i Denisa Vilneva.

Iako je svoju rediteljsku karijeru započeo više-manje klasičnim dramama, Vilnev je vrlo brzo skrenuo u hermeticizam i preispitivanje kako ljudskog karaktera tako i svesti, i pitanjima šta čini čoveka. Njegov prvi SF je bio „Dolazak“ (2016) sa Ejmi Adams i Džeremi Renerom. Iako nominovan za najbolji film, Oskar je ipak izmakao Vilnevu i njegovim saradnicima, ali je pokazao da je ovaj reditelj više no spreman da režira velike i „pametne“ SF filmove. Moglo bi se reći da je Denis Vilnev zapravo uspeo u onome u čemu Kristofer Nolan pokušava već decenijama sa daleko manje truda i pametovanja.

Sve ovo je dovelo do toga da Vilnev, kada je Ridli odlučio da se povuče sa mesta reditelja i bude producent, dobije da režira nastavak čuvenog „Blejd ranera“. Fanovi originalnog filma su, sa pravom, bili veoma skeptični. Nije lako na svojim plećima izneti nastavak jednog kultnog dela, a pritom ne izneveriti (većinu) očekivanja kritike, publike i okorelih fanova.

Od prvog kadra „Blejd ranera 2049“ je jasno da je ovo film napravljen od strane fana za ljubitelje Ridlijevog dela iz 1982. godine. Takođe treba uzeti u obzir da je scenario za nastavak pisao Hempton Frenčer, scenarista prvog „Blejd ranera“, što je novom filmu dalo ne samo na težini već i na glatkom prelazu generacijskog jaza od 35 godina.

„Blejd raner 2049“ se odigrava 30 godina pošto se Rik Dekard, koga je tumačio Harison Ford, zaljubio u replikanta zvanog Rejčel i napustio svoju Blejd ranerovsku karijeru. Priča prati mladog Blejd ranera zvanog K, koji obavljajući svoj posao nabasa na tajnu skrivenu generacijama. Negde između Dekarda i K se odigralo digitalno pomračenje koje je obrisalo sve podatke vezano za proizvodnju replikanata i ostavilo ljudsku rasu da tumara po kiseloj kiši prožetoj neonskim reklamama za Atari, Koka kolu i Soni.

Nema bolje osobe za tumačenje karakterno bledunjavih likova od Rajana Goslinga. Njegov melanholični izraz lica, stav i polu-zainteresovan način na koji izgovara rečenice se savršeno uklapaju u lik K, koji uz pomoć svoje virtuelne devojke, koju tumači Ana de Armas, nastoji da izađe na kraj sa problemima koji se gomilaju ispred njega poput lavine. Zanimljivo je napomenuti da, iako je u svim trejlerima, Harison Ford je veoma kratko u filmu i veoma se trudi, što se ne može reći za njegove prethodne naslove.

Vilnev je zadržao prepoznatljive elemente prvog filma, s tim što ih je blago promenio. Na primer origami jednoroga u drvenog konjića. Takođe je zadržao i kompleksnost svakog kadra, te su slike ispunjene ogromnom količinom detalja nanizanih u više od dva plana, za koje će vam biti potrebno više gledanja ne bi li ste ih sve pohvatali. Srećom, reditelj je svakoj sceni pristupio umetničko-evropski te kadrovi traju po više sekundi, što modernoj publici može delovati kao večnost. Ali večnost ispunjena suptilnim (i ne tako suptilnim) referencama kako na nemački ekspresionizam, ponajviše vidljiv u dizajnu grada i samim senkama, tako i Kjubrikovo „Isijavanje“ (1980) i Kjubrik-Spilbergovu „Veštačku inteligenciju“ (2001).

Sjajne umetnički-dizajnirane kadrove definitivno upotpunjuju muzičke teme koje su pisali Johan Johanson, Hans Cimer i Bendžamin Volfiš, a koje veoma naliče Vangelisovim kompozicijama, i u potpunosti zaokružuju Vilneov film i njegove likove.

Činjenica je da su se mnogi žalili na dužinu trajanja od 164 minuta, ali ako nemate strpljenja i niste rapoloženi za divno dizajnirane kadrove prepune detalja koji vam upotpunjuju priču o svetu koji gledate, onda možda „Blejd raner 2049“ i nije film za vas. Možda je bolje da gledate neki Majkl Bejov spektakl, recimo poslednje Transformerse, jer tamo kadar ne traje duže od sekund, a i sve eksplodira. Mislim, kome treba priča, atmosfera i punoća kadra kada imate spektakularno eksplodirajuće robote.

Takođe, gledanje prvog „Blejd ranera“ je poželjno, pogotovo ako je u pitanju The Final Cut, ali ne i neophodno, jer se Vilneov nastavak može gledati kao samostalni film bez ikakvog predznanja. Isto važi i za tri kratka filma koji se mogu naći na netu, a koji povezuju dva nastavka. Upotno je pogledati ih, ali ne i obavezno.

„Blejd raner 2049“ nije najbolji nastavak u galaksiji, ali je svakako film vredan pažnje. Pogotovo zavređuje gledanje u bioskopu usled neverovatnog zvuka i slike koji se teško mogu reprodukovati u kućnim uslovima. Da li će ovaj film uspeti da dostigne kultni status? Mislim da teško, ali ne mislim da će biti zaboravljen barem neko vreme. Za razliku od mnogih svojih kolega, Vilnev je uspeo u nečemu što se danas teško postiže – snimio je odličan i ozbiljan SF film koji nije ispunjen konstantnim CGI eksplozijama, prenaduvanim specijalnim efektima i najlonski tankim likovima. Kako je reditelj sada postao vodeći momak za ozbiljnu naučnu fantastiku jedva čekam da vidim njegov sledeći SF poduhvat – ekranizaciju „Dine“ Frenka Herberta.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: