Da li imate preko 18 godina?

Biti Čarli Kaufman: Autorstvo na rubu neprepričljivog

O scenaristi i reditelju za čije se stvaralaštvo, dugo nekoliko decenija, bez sumnje može reći da pomera granice filmskog narativa. Takav je i njegov poslednji film, "Razmišljam da okončam stvari".

6
0

Mali je broj scenarista čiji je rukopis do te mere unikatan da publika određene filmove povezuje sa njima, a ne sa rediteljima kako je to inače slučaj. Ako ćemo potpuno iskreno, mali broj takvih obična je fraza, a zapravo znam za samo jedan takav primer ― Čarlija Kaufmana, čiji se novi film, Razmišljam da okončam stvari, od početka septembra može pogledati na Netflixu, što predstavlja odličnu priliku da se publika naviknuta na nešto lakše sadržaje prevari i upadne u lavirinte ovog autora, iz kojih je često nemoguće izaći, ali je sasvim moguće sudariti se samim sobom.

Čarli Kaufman na setu filma “Razmišljam da okončam stvari”

Ne samo da se Kaufman izdvaja kao scenarista sa aurom Autora, već su svi filmovi iz njegovog opusa tako upečatljivog i prepoznatljivog izraza da se sa sigurnošću može govoriti o veoma originalnoj poetici, što je naročito u današnje vreme – kada se etiketa originalnosti lepi na svaki iole neobičan film, a zapravo se sreće retko i u tragovima – verovatno najveća vrednost koja se može osvojiti. Kaufman je, takođe, uspeo da u okviru američke filmske industrije postigne visok stepen autorstva, a da pritom gotovo ništa ne deli sa novim evropskim filmom koji poslednjih decenija zapada u sve primetniju kodifikovanost: njegovi se filmovi obraćaju publici koja traži kompleksnost, a pritom uspevaju da budu zabavni i razigrani, sa toliko različitih stilskih i narativnih postupaka po jednoj sekvenci koliko evropski novi film nije primenio od dvehiljadite naovamo. Kritika ih je često poredila sa filmovima Dejvida Linča, što je zbog njihovog onirizma i poigravanja apsurdom donekle opravdano, dok se, s druge strane, Kaufmanov svet čini daleko duhovitijim od Linčovog.

Započevši karijeru kao pisac TV serija, Čarli Kaufman se već prvim dugometražnim filmom Biti Džon Malkovič (režija: Spajk Džounzi) predstavlja kao scenarista potpuno oformljenog stila. Prvi kadar ovog filma (a ujedno i Kaufmanovog opusa) prikazuje nam lutkarsku predstavu, krupno snimljenu tako da gledaocu treba par trenutaka da se razabere u prizoru ―da li to posmatramo ljude ili nešto što na njih samo podseća.

Ta vrsta blage nelagode, ali i uzbuđenja, što se nalazimo na tlu koje stalno proklizava jeste ono što odlikuje Kaufmanov svet u celosti: značenja se tu neprestano grade i ruše ili, preciznije, transformišu i tako izmiču, jer ono što uspemo da uhvatimo u jednom trenu, u sledećem je već promenilo oblik.

Posle Malkoviča uslediće ostvarenja kao što su Ljudska priroda (režija: Majkl Gondri) pa ponovna saradnja sa Džounzijem na filmu Adaptacija (kojim će njegova poetika dobiti i poslednji noseći stub ―samorefleksivnost), te Ispovesti opasnog uma u režiji Džordža Klunija (film donekle konvencionalnijeg premda i dalje prepoznatljivo kaufmanskog stila), i konačno Večni sjaj besprekornog uma za koji dobija i Oskara za najbolji scenario, čime se njegov razvoj isključivo kao pisca, barem za sada, prekida. Kaufman od tada svoje scenarije sam i režira, što mu daje veći stepen slobode, pa su mu i poslednji filmovi primetno radikalniji u izrazu, pogotovo remek-delo Sinegdoha, Njujork i poslednji, već pomenuti, Razmišljam da okončam stvari.

U ovim ostvarenjima Kaufman dodatno razgrađuje već inače labave okvire realizma i klasične psihološke motivacije, primetne u prethodnim filmovima, poput Malkoviča i Večnog sjaja…, u kojima taj iščašeni svet ipak poseduje neke svoje zakonitosti, jer se bazira na nešto čvrščem konceptu i intrigantnom zapletu koga se barem inicijalno pridržava. Zapravo, već Adaptacija u sebe uključuje mnoštvo tema od kojih bi se moglo napraviti nekoliko standardnih filmova, dok sa Sinegdohom, a naročito poslednjim filmom, dekonstruišući praktično sve elemente klasične naracije (logiku događaja, vreme, prostor, identitet junaka i perspektive), Kaufman kao da testira do koje mere priča može izgubiti koherentnost, a da se i dalje može zvati pričom.

Razmišljam da okončam stvari počinje naizgled jasnim izlaganjem: čujemo unutrašnji monolog devojke koja razmišlja o raskidu sa mladićem sa kojim upravo kreće na put van grada da prvi put upozna njegove roditelje. Zatim pratimo njihov veoma dug dijalog u automobilu, vrlo jednostavno ali efektno snimljen pretežno kroz prozore ispred kojih promiču pahulje snega i jednolično se pokreću brisači stakla, što uz 4:3 format kadra kreira pomalo zagušljivu i omamljujuću atmosferu. Razgovor se dotiče širokog spektra tema, junaci ostavljaju utisak da su pametni i obrazovani, ali očito je da među njima nema strasti, a voice-over junakinje se nastavlja i tokom ove scene, često presecajući dijalog čime distanca među akterima postaje gotovo neprijatna za gledanje. Tokom scene u kolima, pored vrlo suptilnih i skoro neprimetnih iskliznuća, film se drži realizma, da bi kada junaci stignu na odredište počela primetnija odstupanja i sve se vrlo brzo premestilo u sferu bizarnog / nadrealnog / apsurdnog.

Skoro je nemoguće, a i nepotrebno, prepričati šta se dalje događa, a ništa lakše nije sve to ni protumačiti. Bez višekratnog gledanja i dubinske analize, ne može se reći ništa sem opšteg utiska da je ovaj film kulminacija Kaufmanovog bavljenja pitanjem identiteta: od bukvalizovane metafore o želji da budemo neko drugi u Malkoviču, preko udvajanja/umnožavanja identiteta u Adaptaciji i Sinegdohi, stiglo se do potpune dezintegracije gde se karakteri drastično menjaju iz scene u scenu (ponekad čak iz kadra u kadar), granice među njima se gube, te na kraju nismo sigurni iz čije smo perspektive pratili priču, ko od tih likova postoji, a ko je samo mentalni konstrukt onog drugog.

“Mnogi ljudi su zapravo neki drugi ljudi. Njihove misli su misli nekog drugog. Životi su im mimikrije, a strasti citati. To je citat Oskara Vajlda.” – čućemo u jednom od monologa. Ova tvrdnja za današnjeg gledaoca ne predstavlja nikakvo otkrovenje, niti su filmovi u kojima glavni junak ima imaginarne alternativne identitete i (ne)prijatelje naročito inovativni, ali jeste način na koji Kaufman tu važnu, a u dosadašnjoj popularnoj kulturi prilično pojednostavljenu temu, pokušava da obradi. Kod njega ne postoji ta lažna dilema i oštra granica između realnog i imaginarnog na kojima počiva većina filmova o alter-egu, Kaufman polazi od činjenice da su ljudi koji nas okružuju istovremeno i realni, jedinke za sebe, ali i naši konstrukti; isto tako smo mi ono što drugi misle o nama, a i ono što mislimo o samima sebi je takođe fluidno, ja nisam isti čovek od pre pet minuta i za pet minuta neću biti ovaj sada.

Kada scenarista tako postavi stvari, svako tipično psihološko osmišljavanje filmskih junaka bilo bi lažno, a pred sebe time postavlja i jedan ozbiljan problem. Tradicionalno se smatra se da su misli predmet književnosti, dok je primarni predmet filma radnja/akcija.

Kaufman kroz ceo svoj opus piše uprkos ovim opšteprihvaćenim stavovima o filmskoj dramaturgiji, pokušava da izrazi nešto što se ne smatra filmičnim, da uhvati nešto što se čini filmski neuhvatljivim: kompleksnost našeg unutrašnjeg sveta i njegovo neprestano sudaranje sa svetovima drugih.

Ti se sudari, uprkos opštem mišljenju, pretežno odigravaju u prostoru misli, što potvrđuje i jedna od prvih rečenica koju u voice-over naraciji izgovara junakinja (da stvar bude još složenija, citirajući svog dečka): “Ponekad je misao bliža istini, stvarnosti, od akcije. Možeš reći bilo šta, uraditi bilo šta, ali ne možeš odglumiti misao.”

Ne treba posebno isticati da se u vreme internet umrežavanja i umnožavanja identiteta putem kreiranja različitih slika o sebi, prostor akcije sve više premešta u apstrakciju i da priča o ljudima koji na dnevnom nivou prožive toliko različitih “zapleta”, koji na jedan klik ulaze u tuđe priče ili glatko skroluju po sopstvenoj prošlosti, sigurno ne može biti adekvatno ispričana jezikom klasičnog zapleta, već pre nekim nalik na jezik Čarlija Kaufmana.

Zbog toga, i svega već izrečenog o genezi Kaufmanove poetike, ovaj film nije zahvalno kritikovati, jer ono što mu se može zameriti (odsustvo neke polazne tačke, koncepta koji je čak i u najradikalnijim primerima poput Sinegdohe bio vidljiv), može biti i njegova prednost: korak napred u propitivanju teme identiteta, teme koja ovog autora ne prestaje da opseda. Njegova modernost i hrabrost se naročito vide u tome što opšta mesta današnjeg društva ne tematizuje na prvu loptu (u tom smislu za Kaufmanom zaostaju čak i prilično uspeli filmovi poput filma Ona Spajka Džounzija), već pokušava da pronikne u mehanizam međuljudskog opštenja i to onda primeni na planu forme.

Iz intervjua Čarlija Kaufmana za Vulture

Naročito je interesantna činjenica da se u ovom slučaju radi o adaptaciji romana (psihološkog trilera kanadskog pisca Ijana Rida) koji je, sudeći prema onome što se o njemu može naći na internetu, klasičnijeg pripovedanja od Kaufmanovog filma i mnogo bliži zapravo pomenutom tipu filmova o podvojenim ličnostima, poput Borilačkog kluba i mnoštva drugih. To bi značilo da je Kaufman preokrenuo standardni odnos tekst/film, prenoseći iz teksta upravo onaj aspekt koji je teže (nemoguće?) preneti i ignorišući one aspekte koji se praktično sami nude da uđu u film, koje bismo i prilikom čitanja knjige prepoznavali kao kodove svojstvene filmskoj umetnosti. Takav neočekivani pristup adaptaciji Kaufman je već dobro promislio filmom Adaptacija, u kome je glavni junak scenarista koji pokušava da adaptira jednu knjigu tako što će izbeći sve moguće akcione, ljubavne i druge zaplete i napraviti film ―o cveću.

Foto: Amanda Demme

Da li je jedan takav film, koji je očito neka vrsta Kaufmanovog ideala, uopšte moguć? Da li Kaufman širi ili se samo iznova sudara sa granicama igranog filma? Proslavljeni makedonski reditelj, Milčo Mančevski, u jednom intervjuu je izjavio kako se filmsko pripovedanje nalazi na onom stupnju razvoja na kome je bila realistička književnost 19. veka i da filmu tek predstoji korenita promena naracije kakva se u književnosti sa modernizmom već odigrala. Drugim rečima, film još uvek čeka svog Džojsa. Kao i sa svim generalizacijama, i sa ovom je se teško složiti u potpunosti, ali ako neke istine u njoj ima, onda će filmovi o cveću i svim oblicima cvetanja naših misli jednom biti mogući, a ime Čarlija Kaufmana zapisano u istoriji kinematografije.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: