Bićemo prvaci Evrope

Ako tragamo za najkonciznijom slikom evropske klupske košarke – naći ćemo je u jednom detalju epizode Game Day u seriji Wire, koju je kao reditelj potpisao Milčo Mančevski. U njoj dva baltimorska narko klana igraju godišnju košarkašku utakmicu – za jednu ekipu igra mlada koledž nada a za drugu prekaljeni profesionalac koji inače igra u Italiji. Ako vam to nije dovoljno, onda vam preostaje Dragan Bjelogrlić u ulozi juniora Partizana u filmu Početni udarac Darka Bajića.

Potpuno je logično da su najbolji filmovi o košarci nastajali tamo gde se ljudi najbolje razumeju u košarku i u film, dakle u Americi. Kako je NBA liga počela da se razvija u globalni fenomen, tako su i njene zvezde postale rado viđeni gosti pa i nosioci filmova koji su pretendovali na globalnu distribuciju.

U Evropi film o košarci nije oživeo na jednak način uprkos tome što ne možemo reći da nije bilo pokušaja da se na bazi tog sporta plasiraju neke priče. To je jedna od retkih tendencija u kojoj je prednjačila naša kinematografija. U rasponu od Nebeske udice Ljubiše Samardžića u kome je košarka trebalo da posluži kao kopča sa svetom, da objasni strancima kako su bombardovali zemlju iz koje dolaze njihovi omiljeni sportisti, pa sve do Jedan na jedan Mladena Matičevića u kome se milje novobeogradske ulične košarke koristi kao podloga za urbani vestern i film osvete.

Međutim, kada je reč o filmovima u kojima je košarka u prvom planu, njih nije bilo previše. Srbija i Litvanija su doduše spamovale okolinu dokumentarcima o svojim slavnim generacijama i igračima, tako da je recimo do srpskih bioskopa došao Žućko, dokumentarac o Radivoju Koraću sa igranim rekonstrukcijama, a globalnu promociju imao je The Other Dream Team, priličan istorijski falsifikat o položaju litvanske košarke u SSSR i njenom kasnijem usponu. Kada se podvuče crta na kraju krajeva, opet oni koji se razumeju u formu i sport imaju najbolji rezultat pa je televizijski film Once Brothers iz prestižnog serijala 30 for 30 američke televizije ESPN najbolje sumirao razna politička i sportska vrtloženja koja su zadesila SFRJ a sve kroz odnos Vlada Divca i Dražena Petrovića.

Krajem 2010. godine, posle katastrofalnog nastupa na Svetskom prvenstvu u fudbalu, srpsku publiku obradovao je Montevideo Dragana Bjelogrlića i doneo je arhaiziranu sportsku melodramu a sudeći po rezultatima na blagajnama, ta forma je nedostajala našim gledaocima. Četiri godine kasnije, bilo je jasno da ćemo srpsku reprezentaciju na Mundijalu moći da gledamo samo u bioskopu, pa je nastavak Montevidea, smešten na prvom svetskom prvenstvu u Urugvaju ponovio, pa i nadmašio uspeh prvog filma. Uspeh Montevidea podstakao je iste producente da proizvedu film Bićemo prvaci sveta Darka Bajića u kome će prikazati period od nastanka organizovane košarke kod nas pa sve do titule prvaka sveta osvojene u Ljubljani 1970. godine. Početkom ove godine imao je u najboljem slučaju mlak prijem na blagajnama i slabe kritike.

Da li je publika zasićena sportskom melodramom ili je bila nezadovoljna kvalitetom filma, nikada nećemo saznati jer su ova dva faktora nastupila u sinergiji.

Ipak, ako već govorimo o košarkaškom Montevideu, onda to zapravo nije Bićemo prvaci sveta već letonski film Sapnu komanda 1935, priča o letonskoj reprezentaciji koja je osvojila prvo Evropsko prvenstvo u košarci. Nije samo reč o analogiji između prvog Mundijala i prvog Eurobasketa već i u vrlo arhaiziranoj rediteljskoj postavci Dragana Bjelogrlića i Aigarsa Graube kroz koju pokušavaju da evociraju ne samo sportsku tenziju već i da proizvedu nostalgiju kako prema epohi o kojoj govore tako i prema kinematografiji starih vremena. Oba filma govore o izgubljenom raju građanskog sporta pre nego što će ga preuzeti komunisti i pretvoriti u moćan društveni agens.

Sapnu komanda 1935

Eurobasket dobija potpuno drugačiji kontekst u filmu Playoff  Erana Riklisa u kome Danny Huston igra fikcionalizovanu verziju čuvenog izraelskog trenera Ralpha Kleina. U svojoj radnoj biografiji on se mogao pohvaliti srebrom Izraela na Evropskom prvenstvu i Kupom šampiona koji je doneo Maccabiju. Kasnije, Klein je šokirao izraelsku javnost kada je prešao preko traume Holokausta i preuzeo nemačku reprezentaciju, predvodeći je na Olimpijskim igrama 1984. i Eurobasketu 1985. (takođe igranom u Nemačkoj). Za razliku od Kleinove životne priče, Riklisov film razrađuje sve u povišenom melodramskom ključu, i istraživanjem pitanja identiteta, pozicije stranca u Nemačkoj, ne samo kroz junakovo istraživanje sudbine svoje porodice već i kroz sentimentalni odnos sa turskom emigrantkinjom u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj.

Ako se unutar igranih filmova koji prikazuju istinite priče iz istorije evropske košarke mogu prepoznati neke formalne sličnosti, onda je to svakako fokus na trenere kao protagoniste priče – u filmu Bićemo prvaci sveta, stavljen je akcenat na ljubljanski turnir i Ranko Žeravica u interpretaciji Sergeja Trifunovića je svakako dominantniji lik u odnosu na depersonalizovane igrače koji su potpuno stavljeni u drugi plan, u Sapnu komandi 1935 glavni protagonista je pionir evropske košarke Valdemars Baumanis, dočim se Playoff isključivo bavi trenerom Maxom Stollerom kao fikcionalizovanom predstavom Ralpha Kleina. U holivudskom filmu o košarci, treneri i igrači su ravnomerno raspoređeni kao protagonisti, na svaku ulogu Genea Hackmana u Hoosiersima, dolazi jedan Don Cheadle iz Rebound: The Legend of Earl „The Goat“ Manigault.

Ipak, ono čega u evropskom filmu praktično nema jeste ozbiljniji ulazak košarkaša u svet glume. Dok su se NBA asovi dokazali u rasponu od Kareem Abdul-Jabbara koji se tukao s Bruce Leejem do Lebrona Jamesa koji se šalio sa Amy Schumer ili Kevina Garnetta koji je igrao Wilta Chamberlaina, kod nas su takve role vrlo retke – Zoran Čiča, koji jeste bio košarkaš ali ne i košarkaška zvezda igrao je glavnu ulogu u Jedan na jedan a Dušan Kecman, as Partizana, u tom filmu imao je kameo. Reklo bi se da, barem što se jugoslovenske kinematografije tiče, sportisti izbegavaju pokušaje da glume, od kada se Dragoslav Šekularac obrukao u filmu Šeki snima, pazi se Marjana Vajde koji je u svoje vreme izazvao potpuni skandal u esnafu. Ipak, Vlade Divac je bio rado viđena kameo faca u američkom filmu i naslovima poput Space Jam, Eddie ili Juwanna Mann igrajući samoga sebe ali su mu sve kratke pojave u našem filmu bile nevezane za sport.

Pored niza hagiografskih priča o reprezentacijama i njenim uspesima, evropska košarka nudi niz tema koja bi Holivud odavno pretvorio ne samo u filmove, već i u tzv. prestige pictures koji pretenduju na nagrade. Ako ostavimo po strani same trofeje i slavne ekipe, čitav kontinent deli neke teme, pre svih pitanje položaja mladih igrača koji vrlo brzo dolaze u fokus menadžera i pod pritisak okoline, zatim snalaženje Amerikanaca koji dolaze kao plaćenici u evropske klubove i reprezentacije i njihovu često mučnu egzistenciju…

Pogledajmo samo istoriju jugoslovenske košarke, recimo slučaj Ljubodraga Ducija Simonovića, čoveka koji je osvojio svetsko zlato, potom napustio Olimpijske igre i od omiljene sportske zvezde postao ogorčeni protivnik olimpizma i politički aktivista, usput doživevši izbacivanje iz reprezentacije.

Da je reč o američkoj priči, za tu ulogu bi se otimali Ryan Gosling, Joseph Gordon-Levitt i Bradley Cooper a za režiju Oliver Stone i ostatak sveta.

Međutim, čini se da za razliku od američkog filma, evropski još nije spreman za tvrde priče o individualizmu i istinskom efektu sporta na živote njegovih učesnika. Samim tim, i evropski filmovi o evropskoj košarci još uvek deluju kao manje ili više uspešne slikovnice o slavnim ljudima i njihovim poduhvatima, bez istinske drame koja čini najčuvenije primerke ovog žanra.