Da li imate preko 18 godina?

Biblioteka Alekse Gajića

Savremenog čitaoca doživljava kao nekog ko živi u vremenu kada se politička korektnost otela kontroli i retka je stvar dati kritiku, makar i lošu.

0
0

Aleksa Gajić, umetnik koji se proslavio stripom, a potom i animiranim filmom „Technotise: Edit i ja“ iz svoje biblioteke izdvaja stripove – interesantne, sveže i čudne.

Linijom, organolikom formom, dosetkom, vizijom Aleksa Gajić osvojio je strip scenu, ne samo u Srbiji, već i mnogo šire. U svim nijansama boje, u običnim i neobičnim formama, pokorio je ljubitelje i žanrovskog i umetničkog stripa, zaljubljenike u animaciju i nas koje u svakom pokretu četkice vidimo priču.

Poznat je, pre svega, kao crtač francuskih stripova „Bič božji“ i „Drako“, ilustrator knjiga za decu i odrasle i kao autor prvog srpskog animiranog filma „Technotise: Edit i ja“. I tu je, suptilno, perom pravog majstora, udahnuo život našem gradu, Beogradu, koji je više od scenografije – on je glavni junak ove priče.

Od epske fantastike i sajberpanka, Gajić stiže do stanice koja se zove Ništa. Napisati i nacrtati Ništa, dati mu filozofiju svakodnevnice, čak i treću dimenziju, pružiti mu snažan utisak koji izbija iz ponora tog ništavila – to su „Pljosnati strip“, „U šrafovima“, „Leva knjiga. Desna knjiga“, „Skrep buk“… Ovo su radovi neobične forme, gde je strip jezik, a forma je materijal. Oni imaju svoju težinu, literarnu, ali i fizičku, a ta ih treća dimenzija uzdiže na nivo skulpture za čitanje, opuštanje, smejanje. Tu upoznajemo onog pravog Aleksu Gajića, koji se ne stidi da iznese biografske detalje i crteže koji nastaju kada se „odmara od crtanja“. To su uglavnom kratke forme iz, kako kaže, „egzibicionog programa“, čije je čitanje kao skrolovanje kroz instagram, fejsbuk ili tviter.

Granicu između ovih radova, nastalih bez predumišljaja u kojima je Aleksa pisac, i onih „s predumišljajem“ u kojima je Aleksa vizuelni umetnik počiva ne samo u pristupu. Ovu granicu po njegovom mišljenju iscrtava ruka koja automatski prestane da piše slova i počne da crtali linije, ili farba površine, ili gnječi glinu.

Aleksa Gajić kao čitalac budi se na kraju radnog dana, kada je krevet spremljen, zubi oprani i kompjuter ugašen. Njegov idealni čitalac uvek komentariše to što je video, odnosno pročitao. Savremenog čitaoca doživljava kao nekog ko živi u vremenu kada se politička korektnost otela kontroli i retka je stvar dati kritiku, makar i lošu. Autor je, kaže on, često toliko uronjen u svoju hermetiku, da previdi vrlo jasne greške, bilo u pripovedanju ili crtanju. Na mesto toga, mnogo su češća prazna tapkanja po ramenu, i izjave tipa: Izdrži brate.

Nepregledan je spisak autora iz Gajićeve biblioteke koji su na ovog umetnika uticali. Sve skuplja, i za sve je otvoren, a glavni kriterijum je svest o tome da se autor „pošteno namučio stvarajući“. Makar to bili i brzi radovi, neka se vidi da su bile potrebne godine i godine da bi se ta brzina postigla.
Ovo su neki od njih…

Hodorovski i Ladron: „El Topovi sinovi“

To je strip mistično religijsko-fantastičnog pisca Alehandra Hodorovskog koji je ujedno nastavak njegovog kultnog filma „El Topo“ nastalog pre gotovo četiri decenije. Hodorovskom, kao piscu, ovde se pridružuje Ladron, izuzetan crtač koji prilično maštovito prenosi piščeve ideje na papir.

Luigi Kritone: „Ja, Fransoa Vijon“

Strip adaptacija biografske knjige filozofa i pisca Fransoa Vijona. Nisam imao nikakvo predznanje o poeziji Fransoa Vijona, koji je bio francuski pesnik iz poznog srednjeg veka, ali to me nije sprečilo da uživam u predstavi ovog lika. Zapanjila me je tolika beskrupuloznost jednog buntovnog tinejdžera u vreme kad su se takvi incidenti minimalno tolerisali. Njegovo insistiranje na odmetništvu i buntovništvu i u kasnijim godinama već
pripisujem nekom ludilu. Crteži su prelepi, pejzaži atmosferični, a kadriranje je filmsko.

 

Tanja Stupar i Tatjana Vidojević: „More je bilo mirno“

„More je bilo mirno“ je grafička novela dve Tanje iz Banjaluke. Kada sam je pročitao, bio sam prijatno iznenađen poetičnim pristupom životu i odrastanju, sa još poetičnijim crtežom, zbog čega bih ovu knjigu smestio negde između stripa i ilustrovanog romana.

Nina Bunjevac: „Bezimena“

Remek-delo stripa. Neverovatno minuciozno iscrtana tragična priča o odrastanju autorke u ne baš lepim okolnostima. Ovo je njen treći album, u kojem se, kao i u prethodna dva, bavi biografskim detaljima. U prvom je
to metaforično prikazano kroz fiktivne likove, dok je u druga dva njena priča romantizovana pojedinim elementima. Moram da naglasim da su crtež i grafizam celog albuma izuzetni što je meni kao crtaču veoma važno.

Nenad Džoni Racković: „Sluz i žuč“

Poznati beogradski performer i umetnik, Nenad Džoni Racković, ispisuje novu knjigu u dahu podstaknut teškim trenucima tokom Kovid pandemije. Ovo je knjiga za ljubitelje socijalnog horora, metaforičnog užasa, iskrivljene percepcije i gorčine postojanja.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: