Bez spektakla forme

“Đorđe Miketić svojim prvencem predstavlja glas generacije koja je stasala dovoljno rano da živi neki obećani, bezbrižni život u izgnanstvu, ali suviše kasno da ostane imuna na nadu za tim istim životom u svojoj zemlji. Rastrzan između ove dve mogućnosti, naš junak preispituje i dekonstruiše sve postulate i uverenja na kojima je odrastao i zasnovao svoje životne ciljeve.” Ovim rečima izdavačka kuća Geopoetika sumira “Paradajz” Đorđa Miketića, Beogradu poznatog po jednom od najpopularnijih mesta sa duhom – restoranu “Usta do usta”, čiji je suvlasnik. Objavljivanje knjige iskoristili smo kao povod da sa Đorđem pričamo o arhitekturi, hrani, književnosti, ljudima.

Ovog meseca izašao je tvoj prvi roman. Posle premijere ili otvaranja izložbe, umetnik ima direktan kontakt sa svojom prvom publikom, dok je piscu taj trenutak izlaska pred svet apstraktniji, dalji. Imaš li tremu?

Ne znam šta da ti kažem, mislim da nemam. Verovatno jer ne znam šta me čeka. Ovaj tekst, tek kasnije shvativši da je u pitanju roman, sam žvakao dugo, na prekide, završio ga još pre dve godine, tako da sam imao dosta vremena da ga svarim, propustim kroz razne filtere, da se prema njemu kritički odredim i odvojim od njega; ili se možda sad samo pravdam unapred. Imao sam frku da pritisnem to SEND dugme,  da ga pošaljem prijateljima, piscima, a zatim i izdavaču. Tad je bila trema, nisam bio siguran želim li da pustim to iz sebe, šta to sve znači i sl, jer nisam ovo pisao sa jasnom namerom da se objavi, već nekako za sebe, istraživao pitanja i tu priču koja me napadala, a na kraju sam ga završio, jer nisam uspeo da ga ne napišem. A iskreno sam pokušavao. A sad, sa ove distance, čini mi se, radujem se da čujem utiske i kritike.

Tvoj roman smešten je u 2003. godinu u Beogradu, a glavni lik je u kasnim dvadesetim. Zašto si izabrao baš ovaj vremenski period i te godine za junaka?

Smešten je u prvih par godina dvadeset prvog veka, u period OPTIMIZMA i neartikulisanog poleta nakon oktobarskih promena, a zatim i hitrog refleksa kolektivnog odustajanja koje se konačno artikulisalo u pucnje 12. marta. Naravno, knjiga se ne bavi ovim događajima eksplicitno, već ehom koji ovakvi snažni i prečesti istorisjki lomovi odzvanjaju našim malim životima, sudbinama i izborima. Da li je moguće i kako organizovati život, zdrav i perspektivan u društvu s ovakvim neizdrživim koncentratom istorije kakav ovde redovno konzumiramo?

Uvek me je opsedalo to pitanje lične odogovornosti, u svim tim našim “nesrećama” koje prečesto posmatramo kao meteor, pakost svemira il osvetu tuđeg boga, s kojom mi, naravno, nemamo ništa.

Pogotovo među mladima, kao što kažeš, u kasnim dvadesetim, na samom početku, nakon završenog fakulteta, ali i odgovornost njihovih roditelja, profesora… Znači ne žrtvama tih okolnosti u eksplicitnom smislu, već naprotiv, lična odgovornost kod onih koji možda i imaju uslove i pozicije da u takvom, skučenom prostoru ipak deluju, bune se i menjaju stvari kojih su im puna usta.

Glavni lik je student arhitekture i svoja sećanja vezuje ili eksteriorizuje kroz opise zgrada, delova grada. Ponosi se zaturenim mestima koje otkriva drugima. Jel Beograd tebi mali i poznat ili velik i neistražen grad?

I jedno i drugo. lako je reći: mali je, palanka je, mesto gde ljudi žive u strahu, gde se premlaćuju ljudi u drugom dresu ili sa kritičkom kolumnom, gde ne rade muzeji, pozorišta dodvoravaju sistemu, fakulteti slave slave, a umetnici promovišu defetizam… ali to je lakši put. Lako je crniti palanački Beograd ali šta s tim? Nit ćemo mi biti veće kosmopolite, nit će se nešto promeniti. Glavni lik veruje da Beograd ima mnogo više. Da ima i drugu stranu, možda skrivenu i zapostavljenu, omamljenu od poraza i opijata, ali takođe živu. Arhitekturu on vidi kao simbol, kao presek stanja, otelotvorenje vladajućg diskursa, ili bar jednog od dominantih. Vezuje se, skoro sentimentalno, za modernizam, jugoslovenski modernizam, kako onaj međuratni, tako i ovaj socijalistički, istražuje ga i promoviše. Trudi se da projektuje u tom duhu.  Ne miri se s tim da gradi nove poslovnostambene tumore koji jedu prostor zbog maksimizacije profita. Za njega, a i za mene, Beograd je uzbudljiv baš zbog tog paradoxa modernosti i antimodernosti, zbog dinamike te borbe, previranja i trvenja, susreta kultura, ćirilice i latinice, zbog tog zjapa i pukotine, jednostavno, jer nije siguran u svoj identitet.

Jedno od takvih skrivenih gradskih mesta upravo je i restoran Od usta do usta čiji si suvlasnik. Koja filozofija stoji iza njega?

U Beogradu ti najčešće ili uvale kilo vešalice koja visi sa stola ili odeš u prestižan restoran u kome ti crtaju po tanjiru a zatim i tutnu pampur u nos da mirišeš. U prvom vas nipodaštavaju, u drugom vas zavode. Simo Simović, moj partner, i ja smo se dogovorili da se pobunimo protiv toga i napravimo mesto gde se može pojesti dobar obrok, svež i ukusan, nepretnciozan a drugačiji, i cugnuti ukusno vino, od grožđa, bez dodatih parfema, na čašu, za fer novac i otići kući. Hrana je sveža, sezonska, sa puno lokalno uzgajanog povrća ali i uz probrane komade mesa, a fokusirani smo na mediteransku hranu (u najširem mogućem smislu), oslonjeni na domaću pijacu – oazu prirode, nešto najvrednije što Beograd danas ima.

U romanu se ključne scene između glavnog junaka i njegove porodice dešavaju upravo za trpezom. Šta je to što hrana komunicira, što ljudi ponekad nisu u stanju?

Hrana kao ritual, a rituali slepljuju i grupišu. Stavljaju te u funkciju. Naše porodice tim ritualom zamenjuju sve. Užasno je interesantno kako smo zov creva, nezasitost i sladoslašće, uzdigli na najvišu stepenicu socijalne razmene. Trpezi sve pretpostavljamo. Ona je danas vrhovni totem i svetilište. Ne govorim ništa novo kad kažem da naše porodice krkanluk pretpostavljaju razgovoru i emotivnoj razmeni. Majčinsku ljubav mi sipamo kašikom, očevu grizemo uz slaninu,  u inostransto ona stiže u skrivenim teglama, čokoladna torta izjavljuje partnestku ljubav ili je zamenjuje, pljeskavica bratimi prijatelje, five-course meni traži oprost,  salata s medom zove u krevet, vanilice oplakuju preminulog, kolenica potpisuje ugovore…

Naslov romana, Paradajz, takođe dolazi iz kuhinje. Otkud taj neobičan naziv?

Lingvistički mi je uvek bio interesantan taj naziv. Taj paradajz kao voće iz raja, rajska biljka, u hrvatskoj i doslovno – rajčica, kao i na mnogim drugim jezicima, jer smo valjda prepoznali da snaga tog ukusa, dolazi direktno sa onog sveta, naznaka obećanog mesta na koje ćemo jednom stići i gde će konačno sve biti u redu. Ali i kao metafora obećanog života koji vidimo na nekom drugom mestu, tamo gde je sve lakše, izvesnije,  (u inostranstvu, raju, komšiničinom krevetu il šefovom zagrljaju) ali šta ako taj paradajz tamo i nije tako ukusan? Ima ga cele godine, idealno je oblikovan – ko nacrtan, dugo traje i teže propadne, ali je praznjikav, plastičan, utihnut…

Jel postoji neka nit koja spaja kulinarstvo i književnost, pisanje i kuvanje?

Ne znam, ukus valjda. Pisanja i kuvanja ima raznih. Mene zanima koja je to dobra mera. Salata koja te osveži, nahrani bez dekora koji ti izbije oko, ili ukusni stejk bez sosa koji pokriva nedostatke, a tako volim i priču koja me nosi, koja niže značenja, ili inspiriše te ih ja sam nižem, bez trika i nipodaštavanja, koja ne maže oči spektaklom forme il gegovima već ukusna naracija koja budi čula i svest.

Po struci si stomatolog, uspešan ugostitelj, a sada i objavljeni pisac. Ipak, svet koji oslikavaš u romanu pun je mladih koji sanjaju velike snove, ali ih sredina spopliće. Kako si se ti izborio za sebe?

Ne mislim da svi sanjaju velike snove. mislim da je upravo u tome problem, jer ih unižavaju, guše, jer sebe uprosečuju, uklapaju i kroje po važećem sistemu koji naglas preziru. Veliko je pitanje, kako protiv sredine nas uči da su snovi uzaludni, angažman opasan, a posvećenost može biti smrtonosna. Šta znam, mislim da nema jednog recepta. Svako bira svoje polje borbe. Za mnoge je to odlazak. Za mene ne. Bar ne za stalno – to je dosadan eskapizam. Ako ste pasionirani okeanolog, inžinjer meteoroloških satelita ili talentovani igrač karlinga, jasno da je vaša borba na drugim koordinatama, ali za nas ostale, veliko je pitanje koja je to mera (ne)pristajanja i borbe za dostojanstven i zdrav život. Negde mislim da sam dobio povlašćen paket, te mi je pomalo nefer da olako propovedam na ovu temu, jer različit je nivo nesreće i okova koji su nas snašli, ali s druge strane, posmatram i mnoge koji sputanost duguju samo svojoj nehrabrosti. I samodovoljnoj lenjosti. Večito isčekujemo to krajnje namirenje, frustrirani kevćemo jer ne dolazi, jer izmiče taj obećani Paradajz, umesto da uživamo u borbi i njegovoj sezonskoj berbi. A ovde je, kako kaže lik iz romana, najukusniji.