Beskućnik Dendi: nesvakidašnji žitelj beogradskih ulica

Još od samih početaka sedme umetnosti, skitnice, beskućnici i lutalice imali su svoje mesto na velikom platnu. A Beograđanin Nikola Vranković – Džoni je postao junak jedne takve priče, zahvaljujući režiseru Jugoslavu Nikoliću…

Najpoznatija filmska skitnica je verovatno lik kojeg je igrao Čarli Čaplin, a jedan od njegovih filmova je tako i naslovljen. Reč je o ostvarenju “Skitnica” (“The Tramp”) iz 1915. godine. Čaplinov Skitnica se, uprkos svom socijalnom statusu, ponaša kao gospodin i ima prefinjene manire. Prihvata razne poslove, ali se ne libi ni da do koristi dođe lukavošću, kojom se služi i da bi se izvukao iz posledica gluposti koje redovno pravi. Sâm Čaplin je za ovog junaka rekao kako se radi o “čoveku s dušom”, ali i o ulozi koja predstavlja “ugao gledanja” na svet i stvarnost. Naime, kao Skitnica je skretao pažnju na položaj radnika i malih ljudi u Americi početkom prošlog veka. Skitnica u dugometražnom ostvarenju “Dete” (“The Kid”) iz 1921. usvaja dečaka kojeg je ostavila bogata majka. Njih dvojica pet godina dele malu sobu, a Skitnica, osim ljubavi, nema mnogo toga da pruži dečaku. Iako je Čaplin, koji je odrastao u nemaštini, donekle romantizovao siromaštvo, svejedno je ukazao da se u životima siromašnih i beskućnika krije mnogo toga što na prvi pogled nije uočljivo.

Čaplin kao Skitnica

Svako ko se našao na ulici ima svoju priču, pa i pravu malu istoriju. Neki se nisu snašli u životu, neki postali žrtva drugih ljudi, neki dozvolili da izgube sve što su imali. Ovakve sudbine su često praćene odavanjem alkoholu i drugim porocima. Kao i u svim životnim dramama, jedni se bore za bolje sutra, drugi se prepuštaju i prilagođavaju situaciji. Neko je besan na život, a neko zahvalan za isti taj goli život, iako je to jedino što je preostalo nakon gubitka krova nad glavom. Mnoštvo je faktora koji na to utiču. Ima pojedinaca koji svesno odaberu ulicu, kao vid bega od porodičnih okolnosti ili onih koji se na ulici nađu posle odsluženja zatvorske kazne, odnosno mladi po izasku iz popravnih domova. Dr Mirjana Bobić, profesorka Filozofskog fakulteta, autorka je studije Beskućnici u Srbiji danas. Kako navodi, “beskućništvo je način (pasivne) adaptacije na splet nepovoljnih događaja i životnog toka, odnosno, ono je više posledica preklapanja većeg broja nepovoljnih ishoda, a manje rezultat, pogrešnih, ličnih izbora”. U Evropskoj uniji je registrovano preko tri miliona beskućnika, a širom sveta desetine miliona ljudi žive u ekstremnom siromaštvu. Zbog toga su inovativna socijalna politika i borba protiv siromaštva među glavnim svetskim razvojnim ciljevima.

Ipak, da ove priče mogu biti izuzetno autentične, pa i simpatične, dokaz su neki od uspešnih primera obrada ovih tema u sedmoj umetnosti. Dokumentarac “Dark Days” Marka Singera prati beskućnike koji žive u njujorškim tunelima. “Time Out of Mind”, s Ričardom Girom u glavnoj ulozi, je storija o iskupljenju i odnosu oca, beskućnika, i ćerke. A “The Lady in the Van” je ostvarenje inspirisano istinitom pričom u kojoj je ekscentrična gđica Šeperd petnaest godina živela – u kombiju. Radnja se odvija tokom šezdesetih i sedamdesetih: jedan kombi se tih godina nasumično mogao videti na ulicama Londona, sve dok se nije zaustavio ispred kuće glumca i scenariste Alana Beneta, koji je potpisao i scenario za ovaj film. Između Beneta i Šeperdove (koju igra izvanredna Megi Smit) se razvilo neobično prijateljstvo. Ispostavilo da se radi o veoma obrazovanoj osobi, nekadašnjoj pijanistkinji; nadasve ponosnoj i, uprkos situaciji, nezavisnoj, a njen životni stav je Benet opisao kao “uzvišenost lutalice”.

Megi Smit u ulozi Meri Šeperd

Sličnu priču krije, odnosno, krio je i Beograd. Zahvaljujući režiseru Jugoslavu Nikoliću, ona je došla do javnosti. Na dorćolskim ulicama i parkovima u centru možete naići na osobu za koju na prvi pogled možda ne biste ni pretpostavili da je beskućnik. To je Nikola Vranić – Džoni, nekadašnji baletan i umetnik. Nikola je prešao pedesetu, a kako sâm kaže, u njegovom životu je sve bilo gotovo idilično do njegove četrdeset pete godine. Imao je srećno detinjstvo i mnogo je putovao. Roditelji su mu se bavili uglednim poslovima, ali on nije mnogo mario za školu. U mladosti je otkrio ples, koji je postao njegov životni poziv. No, nakon što je u nekoliko godina ostao bez oba roditelja, Nikola je utehu pronašao u alkoholu. Prodao je mali porodični stan i druge dragocenosti, da bi se, i u bukvalnom i u figurativnom značenju, otreznio na opasku jednog prijatelja, o čemu je detaljnije pričao u Nikolićevom dokumentarcu.

Kad je lepo vreme, Nikola dane provodi u parkovima

Ono što je neobično u vezi Vranića je njegov odevni stil, praćen besprekornim manirima. Zbog toga i intrigira prolaznike koji ga ugledaju. Slušajući njegovu ispovest, brzo stičete utisak da se radi o obrazovanoj i kulturnoj osobi, toliko da se nemojte iznenaditi ako se zapitate kako mnogi, koji u materijalnom pogledu, što se kaže, imaju sve, nemaju ni “p” od Nikolinog ponašanja? Nikolić vešto barata radnjom, navodi Vranića da se raspriča, ali on najviše priča o onome što je prethodilo njegovoj sadašnjosti beskućnika. Dan voli da započne kafom, a jedna od prvih stvari koje uradi svakog jutra je da začešlja bradu. Oslanja se na pomoć prijatelja i dobrih ljudi. Najzanimljiviji deo filma je sjajna anegdota, u kojoj se priseća kako ga je pop izbacio iz crkve samo zbog toga što je beskućnik. Odmah po izlasku iz crkve je pronašao novac na ulici i počastio se ručkom, što govori o njegovom smislu za humor, ali i kao da nagoveštava da život za Nikolu ima još planova za smejanje…

“Beskućnik Dendi” je sniman tokom perioda izolacije usled kovida-19, proleća 2020., ali i početkom 2021. godine. Zanimljivo je da je u tom periodu Vlada republike Srbije umetnicima pružila finansijsku pomoć, ali je Zakon dosta nejasan, kada se radi o nezaposlenim licima u statusu slobodnih ili samostalnih umetnika. Možda bi neki Nikolin kolega ili pravnik, upoznat sa ovom tematikom, mogao da pronađe način da se Vraniću obezbedi kakva-takva stalna novčana pomoć. On jednostavno deluje kao da je ples jedino čime bi želeo, ali i mogao da se bavi. I takav stav će izvesno naići na osudu društva, ali to je ono najlakše; teži deo je razumeti i pomoći. Nikolić odlično portretiše beskućnika dendija i ostaje objektivan u prikazivanju njegovog života. Vranić je, na svoj način, dosegao jedan vid slobode kojeg kao ne želi da se odrekne. Ostaje nada da će kroz prihvatanje nekog posla početi da se bori, jer je još toga ispred njega.

Preostali skromni imetak Džoni nosi sa sobom

Priča se ovde ne završava, jer je Nikolić snimio i nastavak ovog neobičnog dokumentarca, koji je premijerno prikazan u januaru. Prvi deo, koji je svojevremeno otvorio Festival muzičkog filma u Požarevcu, u celosti možete pogledati na YouTube-u, a verovatno će se na ovoj platformi u nekom trenutku naći i drugi deo. Reč je o temi o kojoj očito ne postoji dovoljna svest u javnosti, jer se broj beskućnika iz godine u godinu u Srbiji povećava, a samo u Beogradu ih ima nekoliko hiljada. Posebno im je teško u zimskom periodu. Oni koji nemaju lična dokumenta, nemaju ni pristup zdravstvenoj zaštiti. Pored dokumentarca o Nikoli Vraniću, Nikolić je tokom vanrednog stanja 2020. fotografisao beskućnike i na njihov položaj skrenuo pažnju kroz mini-izložbu “I oni bi ostali kod kuće”, koja je bila postavljena u Knez Mihailovoj.